Zagrljaji spasilaca i evakuisanih građana

Pripadnici 3. čete beogradskog odreda Žandarmerije obišli su juče stanare Nemanjine ulice u Obrenovcu. Njih su prvo evakuisali od bujice koja je došla do krovova zgrada. Zagrljali i zahvalnost, sa puno emocija, obeležili su susret žitelja ove ulice i njihovih spasilaca.

Slaviša Viktorović se priseća kobne noći u kojoj mu je umrla majka.

– Voda je ulazila u kuću, pa sam je sa kreveta prebacio na sto, potom na vitrinu. Video sam da će biti još gore, i pozvao pomoć. Žandarmi su odmah došli. Ubedili su majku da izađe iz kuće, preko terase je ubacili u čamac, a potom odvezli do sestričinog stana, u delu Obrenovca koji je bio suv. Ja sam se vratio po sina i suprugu. Majka je u međuvremenu umrla. To sam saznao tek oko pet ujutru, kada su i nas evakuisali kod sestre – priča Viktorović. Porodica mu je prebačena u Beograd, ali se on vratio sutradan kako bi sahranio majku. Na groblju nije bilo osoblja, pa je raku kopao sa komšijom.

A komšiju naziva herojem. Dragutin Brković Riđa (89) to i jeste. Čuveni golubar i počasni građanin Obrenovca svašta je preživeo u životu, ali poplavu ovakvih razmera nikada nije video.

– Mislio sam da voda neće ući u kuću. Međutim, bujica je nadolazila. Psi su plivali u dvorištu, pokušao sam da ih spasim, ali jednog je voda odnela. Evakuisali su me na kraju, bosog, u čarapama. Bio sam u Beogradu nekoliko dana, potom kod rođaka u Valjevu i Šapcu. Najviše mi je žao mojih golubova. Stotinak njih se udavilo, dvadesetak ostalo živih – kaže Brković sa setom.

Koliko su vanredna situacija i nezapamćene poplave pokazale snagu, empatiju i srce našeg naroda, toliko su, nažalost, pokazale i onu drugu stranu. Kako je voda počela da se povlači, tako su i lopovi iz svih krajeva Srbije pohrlili u Obrenovac. Žitelji Nemanjine, i ostali Obrenovčani zahvalni su policiji koja je koliko-toliko uspela da sačuva u njihovim domovima ono što voda nije odnela.

Lopovi nisu poštedeli ni Hram Svete Trojice, gde se i sada deli humanitarna pomoć.

– Crkvu pljačkaju svaki peti dan i u mirnodopskim uslovima, a kamoli za vreme vanredne situacije. Žena i deca su mi evakuisani tokom poplave, ali ja sam morao da se vratim i sa trojicom sveštenika čuvam crkvu – kaže sveštenik Slobodan Ilić. Mesec dana nije izlazio iz porte, jer je zajedno sa ljudima iz crkve pomagao u distribuiranju humanitarne pomoći koja je stizala iz svih krajeva Srbije, a i šire.

– Ima divnih, skromnih ljudi, spremnih da pomognu i podele sa drugima. Ali, nažalost, u vreme kad smo zavisili isključivo od humanitarne pomoći, kad nijedna prodavnica niti pekara nisu radile, dolazili su i oni sa specijalnim zahtevima – „trebaju mi jaja i kafa“. Pa odakle mi jaja i kafa? Nemamo dovoljno ni hleba ni vode. A onda opsuju Boga i odu – priseća se otac Ilić. Obnoviće se grad, dodaje, više za sebe gledajući u crkvu. „Obnoviće se, kad se obnovimo kao ljudi.“

Ulice Obrenovca su čiste. Prodavnice uglavnom rade, popravljaju se oštećene fasade. Sunce ovih dana obasjava grad koji je doskoro ležao pod vodom. Ponegde se vide tragovi dokle je dosezala, a rojevi komaraca svedoče da je Obrenovac doskoro bio jezero. Ipak, mnoge kuće su prazne, bez nameštaja i ljudi. I sva venčanja i krštenja do kraja godine su otkazana.

Slike koje su urezane u pamćenje

Boro Gladović, komandir 3. čete beogradskog odreda Žandarmerije, kaže da slike iz Obrenovca nikada neće zaboraviti. „Nismo razmišljali o vodi, teškim uslovima. Bili smo skoncentrisani da pomognemo ljudima. Bili su u panici, što je normalno u takvim situacijama. Morali smo da isključimo emocije, koliko god smo mogli, i budemo profesionalci. Tek kada je sve prošlo, slegli su se utisci. Najjači je borba za život, posebno majki sa decom, bolesnih, ljudi na krovovima zgrada. To su slike koje će zauvek ostati urezane u pamćenju“, priča Gladović.