Zajednički prostor

Dva dana nakon izvođenja predstave „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ u punoj sali KIC Budo Tomović, crnogorski mediji, uključujući i DAN, koji nije blagonaklon vrednostima Narodnooslobodilačke borbe, iznose veoma pozitivne kritike i reakcije o ovom pozorišnom komadu. Nameće mi se zaključak, da je antifašizam deo mainstream sistema vrednosti u Crnoj Gori, dok je u Srbiji on prognan iz kolektivnog identiteta na margine društvene svesti. Polažem predmet Teorija globalizacije, ispitivači ugledni profesori, Vukčević, predsednik Crnogorske akademije nauka i umetnosti, i Podunavac Milan poznati politikolog. Nekoliko sati nakon suočenja, javljaju mi da sam položio. Povratak za Beograd i večera sa članovima Tršćanskog partizanskog hora u Klubu književnika. Svojevrstan paradoks, Jugosloveni koji su se okupili u kući onih koji su imali ozbiljne zasluge u rušenju zajedničke domovine jugoslovenskih naroda.

Subota, 1. decembar

Pripreme za večerašnji koncert hora koji neguje jugoslovensku partizansku pesmu. Uigravanje sa gostima, Dragoljubom, Brankom i Nikolinom. Organizacija funkcioniše besprekorno, pre svega zahvaljujući mladoj ekipi okupljenoj oko Reflektor teatra. Moje zebnje oko koncerta su se raspršile kada sam, dolazeći na koncert sa mojim ćerkama, video ispred Kombank dvorane, nekadašnjeg Doma sindikata, gužvu pred ulazom. Pomislih „nemoguće da su svi ovi ljudi došli u bioskop“. Od samog početka publika je bila iznenađena. Oni starije generacije kao da nisu mogli da veruju da čuju pesme iz nekog drugog vremena, a ovi mlađi da se pred njima uživo izvodi umetnost za koju su mislili da postoji samo u stvarnoj virtuelnosti, na Youtube. Uz pesme jugoslovenskih partizana, ređale su se fotografije narodnih heroja i heroina iz svih naroda bivše nam zajedničke države. Puna dvorana, aplauzi, suze, publika na nogama poslednjih pola sata koncerta, potvrdili su da je tradicija horske partizanske pesme živa, da je antifašizam živ i da je ljudima potrebno ohrabrenje, razumevanje, bliskost, solidarnost, a pre svega ljubav kao preduslov života.

Nedelja, 2. decembar

Ispraćaj prijatelja iz Trsta. Rastanak nije bio tužan, štaviše, svi smo poneti nekim novim elanom. Jedan deo Beograda dočekao ih je raširenih ruku, kao da im je poručio „pa dobro, gde ste dosad bili?“. Tršćani presrećni jer su pevali u gradu u kom nisu gostovali od 1981. godine. Obećanje da nastavljamo dalje. Već pripremamo montažu snimka celog koncerta koji ćemo distribuirati besplatno, horisti nisu uzeli ni dinara za svoje učešće, šta više sami su pokrili deo troškova prevoza i smeštaja. Većinu troškova pokrilo je nas nekoliko entuzijasta, Igor, Erih, Peđa i Dejan. Čitajući naslove današnjih novina, koje se utrkuju u monumentalnoj gluposti da je srpska vojska oslobodila druge jugoslovenske narode, te da nam ovi duguju večnu zahvalnost, a oni nam tako vraćaju da neće da budu sa nama, razmišljam. Kakvo nipodaštavanje drugih i veličanje sebe, kako srpski narod može biti srećan i živeti ravnopravno sa drugima, ako ga deo intelektualaca stalno teroriše, krijući iza nacije svoje lične komplekse niže vrednosti. Veći deo dana posvećujem mojim ćerkama, šetnji u parku, igranju šuge, šahu, crtanima, večeri, uspavljivanju.

Ponedeljak, 3. decembar

Dan posvećen radu u kancelariji na raznim advokatskim uslugama i nabavci literature za novi ispit iz oblasti spoljne politike. RastuĐila me vest da se dvoje dobrih prijatelja rastaju, potpuno neočekivano i to onda kada su napokon mogli da započnu novu fazu zajedničkog života. Čuveni fudbaler Ilija Najdoski, pred utakmicu Crvena Zvezda – Olimpik iz Marselja, 1991. godine, odgovarajući na pitanje šta očekujete od utakmice, rekao je, na pomalo lošem srpsko (hrvatskom): „mogu da ka’em da nikad nije kao što će da bude.“. Zvuči blesavo, ali egzistencijalistički.

Uveče skupština Confindustria Serbia, izabrano je novo rukovodstvo. Organizacija koja je počela sa skromnim očekivanjima u razvoju italijansko-srpskih odnosa, postala je ozbiljan forum za ekonomski dijalog između Italije i Srbije.

Utorak, 4. decembar

Nenadano ne idem u kancelariju, jer se mlađa ćerka razbolela, radim od kuće na kompjuteru. Razvoj tehnologije je umnogome promenio i koncept radnog mesta. Još pre više od 40 godina futurolozi su predviđali promene u svetu rada, Castels koga proučavam na doktorskim studijama, jedan od najznačajnijih savremenih sociologa, detaljno elaborira promenu koncepta radnog mesta, slabljenje i fragmentaciju radničkog pokreta usled razvoja tehnologije i globalizacije, te razvoja generičke i specijalizirane radne snage. Mislim da još uvek ne možemo da dokučimo gde će nas dovesti nova tehnološka revolucija, započeta pronalaskom interneta, ubrzana pojavom Iphone-a, a sad „bustirana“ razvojem robotike, genetike i veštačke inteligencije. Moj otac, u najnovijoj knjizi „Industrija zabave i teatrokratija“, predviđa stvaranje novog „ludističkog društva“, sličnog onom u vreme antičkog Rima, osim što će ovde robovi biti roboti, a patriciji slavne ličnosti, tj. „celebrities“.

Sreda, 5. decembar

Celodnevni sastanak sa klijentima iz Italije koji realizuju jedan značajan građevinski projekat u Srbiji. Nesumnjivo je da je pravni okvir koji reguliše ovu oblast u Srbiji značajno napredovao u poslednjih nekoliko godina, što je i jedan od razloga povećanja privrednih aktivnosti u ovom sektoru. Prijem u rezidenciji Ambasadora Italije koji organizuje Italijansko-srpska privredna komora, te dodela nagrade Leonardi za najuspešnije privrednike (nema nikakve veze sa Leone d’oro).

Četvrtak, 6. decembar

Danas je počeo okrugli sto „O Jugoslaviji kao najvećem istorijskom dostignuću i viziji naših naroda“ u organizaciji Društva za istinu o NOB-u i Jugoslaviji i Avnojevskog foruma „Josip Broz Tito“. Pozvan sam da izložim članak koji je objavljen u Danasu pod naslovom „O Srbima, Jugoslaviji i 29. novembru“. Ovaj rad je jedan u seriji članaka koja se bavi odnosom srpskog nacionalizma i Jugoslavije. Zaključak tih radova je u suštini sledeći, kriza legitimiteta socijalizma je uzrokovala i krizu jugoslovenskog identiteta, a taj ideološki vakum nije popunila, nazovimo je „građanska“, već nacionalistička ideologija koja je dovela do sloma zajedničke države i ratova za teritorije. Jugoslavija je pre svega bila bezbedonosni okvir u kom su svi građani i građanke mogli da se osećaju bezbedno bez obzira na nacionalne i verske razlike. Elem, suočeni sa dramatično negativnim demografskim trendovima na prostoru BIH, Srbije i Hrvatske, uprkos EU integracijama, kakvom takvom ekonomskom razvoju, postavlja se pitanje zašto je to tako? Mislim da je odgovor dolazi do toga pre svega iz oblasti bezbednosti, a ne ekonomije. Naime strah za sopstvenu egzistenciju, a pre svega strah za budućnost svoje dece, su po mom dubokom ubeđenju glavna pretnja opstanku Srba, Hrvata i Bošnjaka. Stalno zveckanje oružjem, vojne parade, najave o ratovima, unose nespokoj među ljude koji dolaze do opravdanog zaključka da se na ovom prostoru ništa neće promeniti ni narednih desetleća. I zato odlaze. Odgovor na ovaj bezbedonosni izazov može biti samo kolektivna bezbednost Srba, Hrvata i Bošnjaka, i drugih posebno Albanaca, na osnovama ravnopravnosti. Dakle, obrni okreni, kako bi rekao Miladin Životić „ako zajednički život nije moguć, onda ni sam život nije moguć“. Zato smatram da je današnji okrugli sto veoma bitan, kako bi se kroz rehabilitaciju zajedničkog prostora, ideja i prošlosti, stvorili uslovi za novu solidarnost i poverenje između jugoslovenskih naroda, a time i za spokoj svih građani i građanki kao preduslova za osmišljavanje sopstvenih života.

Autor je advokat i građanski aktivista iz Beograda