Zajednički život Srba i Albanaca nema alternativu

Bekim Bljakaj: Nažalost, politika i političari i te kako utiču na svakodnevne odnose između običnih građana – Albanaca i Srba. Odnosi između ove dve zajednice su u prošlosti doživeli bolje dane, a sad su izuzetno složeni zbog toga što politika nije otvorila put do pomirenja i normalizacije narušenih odnosa.

Stefan Filipović: Odnose ne pogoršavaju samo političari već i mediji. Slika koja se stvara u medijima i na društvenim mrežama jer mnogo gora od stvarnog stanja. U stvarnom životu međusobni odnosi običnih ljudi u prodavnici ili na drugom mestima, gde se susreću, imaju svoju prirodnu logiku koja ih tera da komuniciraju, dok ih politika tera da žive jedni pored drugih.

Karabeg: Ima li kontakata među srpskim i albanskim porodicama ili i jedni i drugi zaziru od međusobnih susreta?

Bljakaj: Naravno da ima. Ima ih i između onih koji su najviše bili pogođeni konfliktom, a to su porodica žrtava. Oni se često susreću, pronašli su zajednički jezik jer su na istoj strani. Međutim, oni koji su rođeni posle rata nisu imali prilike da se druže, oni ne znaju jezik druge nacije i to povećava etničku distancu na Kosovu.

Filipović: Na Kosovu, nažalost, postoje dva paralelna društva i život teče u dva paralelna toka. Ti tokovi se prepliću jedino na individualnom nivou u svakodnevnom životu. Tužno je da se mladi ljudi – Srbi i Albanci – međusobno sporazumevaju na engleskom jeziku. Oni u osnovnim i srednjim školama i na univerzitetima ne uče jezik svog komšije. Među njima se ipak rađaju prijateljstva. Oni sede u kafićima, piju kafu i razgovaraju na engleskom. Ali to je nedovoljno da bi se premostila ogromna etnička distanca koja postoji na Kosovu. Iako se organizacije civilnog društva trude da organizuju susrete Albanca i Srba, to nije dalo neke rezultate, nije nam donelo normalnost. Kad me neki prijatelj ili rođak ovde u Gračanici pozove da izađemo u neki restoran, on mi nikad neće reći – hajdemo u Prištinu, tamo ima jedan dobar restoran. Ne kažem da je zbog toga krivo društvo u Prištini, već takva je naša percepcija ovde u Gračanici, Štrpcu, Šilovu, Goraždevcu. Između nas i Albanaca odavno je uspostavljena granica. Naša generacija se rodila s tom međom. I sada je izazov kako preći tu među.

Karabeg: Zločini počinjeni u ratu 1990-ih teško opterećuju odnose Albanaca i Srba na Kosovu. Da li je to nepremostiva prepreka za prevazilaženje dubokog jaza koji ih sada deli?

Bljakaj: Svaka strana veruje da je bila žrtva i da su oni drugi zločinci. Tako je to ne samo na Kosovu nego i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Albanci na Kosovu pričaju samo o albanskim žrtvama i mediji samo Srbe predstavljaju kao počinioce zločina. Ista je situacija i u Srbiji. I tamo se stvaraju jednostrani narativi o prošlosti. U školskim udžbenicima ima jako malo o ratovima 1990-ih, a i ono što ima jednostrano je i netačno. Mladi ljudi uče samo o žrtvama svoje nacije, a pripadnike one druge vide kao počinioce zločina. Ako mlade generacije odrastaju u tom duhu, onda ima vrlo malo šanse za pomirenje. Prošlost je najveće breme za uspostavljanje dobrih odnosa i za pomirenje.

Filipović: Svaka prepreka može da se preskoči. Ne mora da bude premostiva. Samo je potrebno biti spreman za tako nešto.

Karabeg: U zaključku, da li je mogućan zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu ili će oni još dugo živeti jedni pored drugih u odvojenim enklavama?

Bljakaj: Zajednički život nema alternativu. U ovom trenutku Albanci i Srbi na Kosovu žive jedni pored drugih sa vrlo malo međusobne komunikacije. Verujem da je većina ljudi svesna da ne može da se živi na takav način. Nadam se da će nakon postizanja dogovora između Srbije i Kosova odnosi između Srba i Albanaca postati bolji i da će se u ne tako dalekoj budućnosti i potpuno normalizovati. Tada će možda biti i mešovitih brakova.

Karabeg: Mislite li da će doći trenutak kada će biti normalno da Srbin i Albanac sede u restoranu i piju kafu?

Filipović: Ako mislite na restorane ovde u Gračanici, Štrpcu i Gnjilanu, mi već sedimo zajedno. Mi se nismo ni svađali. Ali, ako se vrlo brzo nešto ne promeni, Albanci više neće imati sa kim da popiju kafu u Gračanici. Jer se srpska zajednica na Kosovu smanjuje. Pod sadašnjim uslovima nemoguće je živeti. Nije to stvar nekog političkog nasilja, kontekst je takav da će srpska zajednica nestati. Zato je potrebno da tu kafu popijemo što pre.