Zajedničko dranje žena da bi se čule

– Za mene je ubedljivo najveći poraz način na koji se Osmi mart predstavlja kao intimni ženski praznik, trenutak za popuste i reklamiranje najrazličitijih usluga i proizvoda. Istorijski, Osmi mart je dan žena radnica, žena koje su se borile za interese žena i radničkog pokreta. Još važnije, Osmi mart ima revolucionarno značenje, to je dan sećanja na učešće žena u svetskoj revoluciji – kaže za „Danas“ Jelena Lalatović, aktivistkinja za ženska prava.

U tom smislu, dodaje ona, ovog osmog marta nemamo razloga ni za obeležavanje ovog praznika, ni za slavlje, jer ne postoje društveni i politički pokreti koji bi na sličan način, kao što se to radilo u prošlosti, vodili borbu za emancipaciju žena – ne samo za ukidanje nejednakosti između polova već za promenu društva u celini.

Za lingvistkinju i feministkinju Mariju Runić, 8. mart je dan kad se podsećamo na to gde smo došle sa svojim borbama i koje su bitke tek pred nama.

– Meni je porazno što se naše bitke i dalje vode oko elementarne sigurnosti žene, bilo da se nalazi na ulici, u kući ili komšiluku, na radnom mjestu, ili u školi. Takođe mi je porazna gluvoća društva, jer nas neko namjerno ne čuje, s obzirom da su nam više od polovice društva žene, a pritom nema žene koja barem jednom nije iskusila muško nasilje, uznemiravanje, omalovažavanje ili sputavanje. Koliko nas to iskustvo određuje možda najbolje ilustruje primjer da ja i dan-danas, kad god trebam proći sama pored grupe muškaraca, bilo da su 70+ ili -30, osjetim neku nelagodu u stomaku, koja je zapravo instinktivna reakciju na potencijalnu opasnost – kaže za „Danas“ Marija Runić.

Ona dodaje da žene moraju biti glasnije, jer „ako hoćemo da nas neko čuje, moramo da budemo jedna uz drugu i da se zajedno deremo“.

Opšta nesigurnost žena postala je izraženija tokom epidemije, koja je, prema rečima Lalatović, samo produbila probleme koji već postoje. U nedavno objavljenim podacima „Republičkog zavoda za statistiku“ vidi se da trend smanjene zaposlenosti žena u odnosu na zaposlenost muškaraca ostaje isti više od decenije, a epidemija bi, smatra Lalatović, svakako mogla dodatno da utiče na rast nezaposlenosti ili još veće učešće žena u neformalnoj ekonomiji.

– Zasad znamo da su majke koje su ostajale da rade od kuće preuzele i teret onlajn nastave, odnosno teret školovanja dece u uslovima kad su škole zatvorene. Takođe znamo da je „SOS“ telefon „Autonomnog ženskog centra“, koji pruža podršku ženama žrtvama nasilja, zabeležio ogroman broj poziva. Porast muškog nasilja prema ženama u situaciji psihološke neizvesnosti, javnozdravstvene katastrofe, te rastuće nezaposlenosti i siromaštva, zabeležen je na globalnom nivou – navodi Lalatović.

Epidemija je lošu poziciju žena zacementirala, ističe Runić, vezala ih je za kuću, te je ženama još teže da dođu do posla, a neuporedivo lakše da bez njega ostanu.

– Koliko je ženama loše možemo vidjeti u jednoj šetnji bilo kojom provincijom, gde su kafane prepune muškaraca, besposlenih i pijanih. Besposlenih žena s druge strane gotovo da nema, čak kad su i nezaposlene. Ako se zatvore vrtići i škole, ne može sjesti i predahnuti čak ni za to vrijeme – navodi Runić.

Osim ogromne neizvesnosti i životne ugroženosti, epidemija je pokazala i koji su prioriteti kad je reč o položaju žena – nezaposlenost i nesigurnost zaposlenja, politika javnog zdravlja, koja prema zvaničnim podacima nije dostupna trećini žena, i ogromna rasprostranjenost muškog nasilja prema ženama. Stoga je neophodno veće učešće žena u političkom životu i odlučivanju. Međutim, istraživanje „Zavoda za statistiku“ pokazuje da žene zauzimaju trećinu rukovodećih pozicija, što znači, naglašava Lalatović, da ni na nivou predstavničke politike nismo postigli ravnopravnost muškaraca i žena.

– Važno je istaći da ženska perspektiva u političkom životu nije perspektiva jedne žene ili neke određene grupe žena. To je perspektiva ženskog pokreta koji artikuliše interese žena kao radnica, majki, građanki. Zato trenutno veće prisustvo žena na političkoj sceni ne znači uvažavanje ženske perspektive kad se donose odluke. To će biti moguće tek ako izgradimo ženski pokret koji može da vrši pritisak na zakonodavce, vlasnike preduzeća, političarke i političare – zaključuje Jelena Lalatović.

Ženska perspektiva u politici je za Mariju Runić perspektiva pravednog društva.

– To je društvo u kome će žene moći računati na dobre vrtiće i škole i jednako angažovanje muškaraca oko djece i u kućnim poslovima. Društva u kome će poslodavci imati sluha za to da se o porodici brinu i muškarci a ne dodatno kažnjavati žene zbog toga što se same brinu o djeci. Društva u kome se žene od 45 godina neće osjećati kao odbačene kante i moći će da se vrate na tržište rada da ostvare svoje potencijale i snove žrtvovane zarad djece, gde neće morati da biraju između karijere i porodice. Takođe je to društvo u kome u skupštinskim klupama nećemo gledati gotovo isključivo muškarce dok dokono razglabaju o suštinskim, „nacionalnim“ pitanjima, već će muškarci i žene zajedno ispravljati istorijske nepravde prema ženama – kaže Runić.