Zajedno u bioskopskom mraku

U narednih pet dana čekaju nas susreti sa publikom i novinarima, razgovori, promocije knjiga, nove programske linije…

Ove godine imamo najobimniji program dosad – čak 62 dugometražna igrana i dokumentarna filma a kruna svega je premijera 12 filmova nastalih u okviru projekta za mlade Naše razlike su naša snaga.

I za razliku od 2020. u holu nekadašnjeg Doma sindikata je živo, pomalo sam iznenađena gužvom dok napolju već satima lije kao iz kabla.

Ljudi su posle skoro dve godine pandemije željni putovanja, makar filmskih.

Kao neko ko živi van Srbije, radujem se svake godine susretima na Zoni – oni su uvek pomešani sa radošću povratka u rodni grad i noćnim razgovorima sa prijateljima koje dugo nisam videla.

Mokri od kiše, sa maskama na licu, ipak smo ponovo zajedno u bioskopskom mraku.

Lepo je.

Petak, 5. novembar

Roberto Salinas, reditelj filma Plesač sa Kube, prvi je gost. Idemo zajedno na N1, uvek imam malu tremu pred nastup na TV, ipak sam ja montažerka i draže mi je kad sam iza kamere.

Razgovaramo u taksiju o tome kako je film snimio gotovo potpuno sam.

Roberto je svog filmskog junaka, mladog baletskog igrača Aleksija pratio više od četiri godine od rodne Kube do Floride i San Franciska, i uspeo je da uhvati strepnje i nade veoma senzibilnog mladića, budućeg baletskog umetnika, razapetog između svog kubanskog identiteta i Amerike, zemlje koja mu je pružila priliku da svoj talenat razvija dalje.

Posle gostovanja ispred studija dolaze dve drage koleginice iz vremena kada sam radila na B92. Iznenada shvatam da je to bilo pre 15 godina. Mnogo, što bi rekla moja mama. Radujem se.

Kiša ne prestaje i grad se gubi u sivoj izmaglici od kišnih kapi. Naš gost nam kaže da mu je ovo prvi put u Beogradu. Šteta. Neće ga videti u punom sjaju, kad se zapadne svetlosti u sumrak igraju nad Ušćem.

Na projekciju Plesača sa Kube dolaze učenice i par učenika Baletske škole Lujo Davičo.

U baletskim školama su devojke često u većini.

Tokom razgovora sa Robertom su stidljivi ali vidljivo impresionirani filmom.

Jedan od retkih mladića se posle filma slika sa rediteljem, film mu se jako dopao i puno mu znači. Radujem se zbog njega, oči mu se smeškaju, od maske ne vidim celo lice dok to govori, inspirisan je.

Mladost i nada, najlepša kombinacija. Možda će biti neki budući Sergej Polunjin, ko zna?

Subota, 6. novembar

Slobodna zona je mnogo više od festivala u novembru.

Tu je Turneja, koja svakog proleća u više od 50 mesta širom Srbije prikazuje izbor najboljih filmova sa festivala i tako pruža priliku i publici van Beograda, Niša i Novog Sada da u postojećim i nepostojećim bioskopima, domovima kulture, školama, pod vedrim nebom a po nekad i po kafanama, pogleda malo drugačije filmove.

Oko festivala je uvek puno mladih ljudi koji najpre rade kao volonteri tokom festivala, a kasnije nam se vraćaju i kao saradnici.

Ove godine na festivalu su se predstavili i mladi ljudi koji su bili deo projekta Naše razlike su naša snaga, gde je šesnaestoro mladih ljudi tokom serije radionica i predavanja učilo kako da naprave dokumentarne angažovane filmove na teme koje ih najviše zanimaju i koje su im bliske.

Te devojke i mladići iz čitave Srbije, izabrani među više od 90 prijavljenih kandidata, do pre nešto više od godinu dana imali su samo ideje, a sada su neki od njih već upisali filmske akademije u Beogradu i Novom Sadu ili su na putu da im film postane ako ne profesija a ono ozbiljan hobi.

Tokom zajedničkog rada uverila sam se da imaju ne samo vrlo zanimljive ideje, nego i sluha za svet oko sebe, za probleme sredina u kojima žive i da umeju da osete i pronađu zanimljive aspekte i perspektive da te priče ispričaju.

Dvanaest kratkih dokumentarnih filmova koje prikazujemo na Zoni su rezultat jednogodišnjeg rada i konačno će doživeti premijeru na festivalu sa pravom publikom i na velikom platnu.

Lično sam veoma uzbuđena zbog toga što su tri od pet filmova koji su na programu danas radile kandidatkinje i kandidati kojima sam bila mentorka. Imam tremu i zbog njih.

U razgovoru posle filma odgovaraju zrelo, motivisano i duhovito.

„Otkrila sam da nije lako biti rediteljka, svi ti postavljaju mnogo pitanja na koja moraš da imaš odgovore“, sumira svoje rediteljsko iskustvo jedna od najmlađih polaznica projekta Naše razlike su naša snaga.

Njihovi filmovi biće uskoro prikazivani širom Srbije i imaćete priliku da upoznate njihovo viđenje sveta, misli, osećanja.

Upoznaćete njihove porodice, gradove i sela u kojima odrastaju i žive, njihove snove, prošlost i budućnost. Zapamtite ih.

Nedelja, 7. novembar

Još jedan susret na Zoni koji sam dugo čekala – danas je na programu film Lusi Voker Dovedite svoju brigadu, i da nije nove normalnosti, Lusi bi uživo bila gošća Slobodne zone.

Njene filmove Deponija i Priča o padu naša publika već dobro poznaje i uvek ih rado gleda.

Dogovorile smo se da povežemo razgovor posle filma i pitanja iz publike sa kratkim masterklas predavanjem o tome kako ispričati priču u dokumentarnom filmu i posebno šta se događa kad materijal napokon stigne u montažu.

Uz pomoć kolega iz DKC i našeg tonca Bojana, posredstvom Zoom sve funkcioniše kako treba, još jedan mladi kolega koji je u međuvremenu otišao u Portugal snima čitav razgovor kako bismo ga kasnije postavili online.

Trenutak kasnije smo sve troje u virtuelnom trouglu LA, Setubal, Beograd, razgovaramo kao da se dugo poznajemo. Lusi opisuje dramatične trenutke sa snimanja filma tokom katastrofalnih požara u Kaliforniji, 2018. i 2019, i iznenada shvatam šta je to što povezuje sve njene filmove i čini da publika sa njih izlazi inspirisana i puna optimizma.

Junaci njenih filmova nikad ne gube nadu. Razgovor je inspirativan i opušten, volela bih da možemo da ga nastavimo uživo negde uz kafu, sa studentima ili polaznicima kampa Slobodna zona.

Posebno jer na kraju razgovora Lusi kaže da se bavi dokumentarnim filmom jer nam oni pomažu da se bolje razumemo.

Ponedeljak, 8. novembar

Pritisak polako popušta, posle festivalskog vikenda, ponedeljak je uvek nešto mirniji, ove godine u gostima su nam zbog ograničenja uglavnom rediteljke i reditelji iz regiona.

Konačno upoznajem Damira Markovinu, u ulozi reditelja – njegov film Čekaj me, iz selekcije Horizonti Balkana, mog kolege Ivana Bakrača me je iskreno dirnuo i rasplakao.

„Snimajte priče o onome što vam je poznato, što vas lično dotiče“, učili su nas na FDU.

Birajući filmove za Zonu uvek se iznova uverim da umetnost dokumentarnog filma počinje već sa izborom teme.

On pokazuje stepen autorske individualnosti, jer tema je nešto vrlo intimno, ona je izraz internacionalizacije umetnosti, umetnost nije samo zanat već esencijalni deo nas samih.

Razgovor sa Firuze Hosrovani, rediteljkom filma Radiograf jedne porodice, to potvrđuje. Firuze zadihana uleće direktno na razgovor posle filma – putovala je gotovo dan i po iz Teherana.

Njen film je kolaž arhivskog materijala i porodičnih fotografija, rediteljka je i narator, i vodi nas kroz priču o svojim roditeljima… Publika Firuze odmah postavlja pitanje kojem od ova dva sveta, očevom ili majčinom, ona više pripada: „Teško je odgovoriti na to pitanje – ja živim u Teheranu ali sam studirala u Italiji i više meseci tokom godine provodim u Evropi. U ovom filmu sam pokušala da budem nepristrasna, da skeniram naš dom, našu porodičnu istoriju i istoriju naše zemlje, baš onako kao što radiograf skenira telo.“

Rezultat je nežan i surov film o onome što svi poznajemo i razumemo – da nas roditelji i porodica, ta mesta i zemlje u kojima smo odrasli nepovratno definišu i da smo najčešče zbir njihovih najboljih i najmanje dobrih osobina.

Utorak, 9. novembar

Zatvaranje festivala je ove godine planirano u 18 sati. Ali to nije kraj, jer premijera filma Ive Radivojević Alef počinje u 18.30 u DKC, i posle filma je planiran Q&A.

Imamo neverovatnu sreću da je jedna od protagonistkinja u filmu, glumica Maša Dakić, trenutno u Beogradu, došla je iz Njujorka na neko vreme i film će gledati prvi put.

Srećemo se na sceni, posle filma, ona priča o radu sa Ivom i sa Žarkom Lauševićem, koji joj je partner u jednom od 10 snolikih segmenata filma inspirisanog Borhesovim pripovedanjem.

Film ima strukturu lavirinta i priče inspirišu jedna drugu – prateći logiku snova.

Maša opisuje rad sa Ivom kao posebno iskustvo, Alef počinje pričom o mladoj ženi koja je izgubila osećanja a završava se povratkom sebi.

I, 17. Sloboda zona je počela i završava se putovanjem – od Drumskog trkača Entoni Bordejna do Alefa, sve je bilo magično putovanje kroz prostor i vreme.

U bioskopskom mraku, povezani smo zajedničkim iskustvom postojanja i opstajanja u svetu ovakvom kakav je.

U njemu je potrebno imati svoj mali svet da bismo živeli slobodno i samo nas susreti sa mikrokosmosima drugih približavaju same sebi.

Sreda, 10. novembar

Ulazim u taksi. Festival je završen, osećaj je divan, uspeli smo. Tek dan kasnije shvatam da sam sinoć na ceremoniji dodele nagrada predstavila ceo tim i sve nagrađene, zahvalila se publici, a da se nisam zahvalila mojim kolegama. Ivanu Bakraču i Rajku Petroviću. Evo da ispravim grešku. Hvala vam na svemu.

Na radiju počinje Zagrli me, ne peva Zdravko, već Arsen. Košava je razduvala sive oblake i kišu, grad blista na jesenjem suncu. Vozač me pogleda u retrovizoru. Da pojačam?

Klimnem glavom. Oboje počinjemo da pevamo Ne trebaš mi ništa reći…

Razumemo se.

Autorka je selektorka međunarodne selekcije programa „Ženska linija“ i „14+“ Festivala Slobodna zona 2021.