Foto: Medija centar Beograd„Iako se ženske organizacije doživljavaju isključivo kao one koje narušavaju bezbednost, dok bezbednost zavisi od bliskosti vladajućoj partiji, feministički pokret ima obavezu da nastavi da kontroliše institucije i državu i da ih kritički propituje“, izjavila je Staša Zajović
Koliko je ovo militarizovana država, dodala je Zajović, pokazuje i izjava predsednika Srbije, koji kaže da se „po svetu proizvodi toliko oružja da mi u svakom trenutku možemo da prodamo koliko god proizvedemo“.
„Ta izjava je dokaz najbrutalnijeg militarizma, koji je potpuno u suprotnosti sa feminističkim konceptom bezbednosti, pod kojim se podrazumeva ljudska bezbednost, odsustvo nasilja nad ženama, ulaganje u mir, a ne u naoružanje“, istakla je Zajović.
Mina Damnjanović iz Žena u crnom, koja je govorila seksualnom nasilju u ratu u kontekstu primene Rezolucije, navela je da je samo u Bosni i Hercegovini tokom rata silovano 20.000 žena, dok je u Srbiji za ovaj zločin podignuto svega sedam optužnica.
„Ne postoji institucionalna podrška ženama žrtvama silovanja u ratu, ali je takođe primetna normalizacija ovog zločina“, istakla je Damnjanović, navodeći primere svedočenja o silovanju u ratu koja ipak nisu uvrštena u optužnici. Preporuke ženskih mirovnih organizacija se pre svega odnose na izmene zakonskih okvira kojima bi se žene žrtve seksualnog nasilja prepoznale i imenovale kao civilne žrtve rata, kao i na primenu međunarodnih standarda i procesima dokazivanja seksualnog nasilja.
Bobana Macanović iz Autonomnog ženskog centra ukazala je na posledice oružja u privatnom vlasništvu, budući da je od 225 ubijenih žena u porodičnom nasilju proteklih sedam godina, „svaka treća ubijena vatrenim oružjem“, dok se trećina njih obraćala institucijama zbog nasilja pre tragičnih događaja.
Marija Anđelković iz Astre, organizacije koja radi sa žrtvama trgovine ljudima, navela je da se za poslednje dve godine identifikovane 73 žrtve trgovine ljudima, a među njuima je najveći broj žena i devojčica koje su u većini slučajeva seksualno eksploatisane, i to na teritoriji Srbije. Ukazala je na nedovoljnu senzitivisanost zaposlenih u nadležnim institucijama, jer su „vidljive teškoće prilikom prepoznavanja i krivičnog gonjenja slučajeva trgovine ljudima“. Govoreći o Akcionom planu za primenu Rezolucije 1325 u delu koji se odnosi na žrtve trgovine, Anđelković ističe da se kao partneri u realizovanju navodi organizacija Kolo srpskih sestara, koja se „prema našim podacima, nije pojavljivala ni u oblasti prevencije trgovine ljudima, ni u aktivnostima direktne pomoći žrtvama“, te se ne mogu smatrati kompetentnim za ovaj angažman.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
