Zakletve na vernost ili lov na veštice

U proteklih deset godina, testiranja i ispitivanja imigranata su se raširila, a sa njima i sporovi u vezi sa tim šta se na taj način može legitimno ispitati. Otkriće da se testom „Život u Velikoj Britaniji“ nastoji da se ulije poštovanje za praksu čekanja u redovima nedavno je proizvelo dosta podsmeha i gneva.

Britanski ministar odgovoran za testiranja opravdao je tu ideju tvrdnjom da „je jednostavan čin čekanja na red jedna od stvari koja zemlju čini celovitom. Veoma je važno da pridošlice stanu u red, bilo da je reč o redu za autobus ili šoljicu čaja“. Iako možda zvuči kao isečak iz serijala Monti Pajtona, ovo pobuđuje jedno ozbiljno pitanje: da li treba odrediti granicu onoga što se može postaviti kao pitanje potencijalnim državljanima? Da li testiranje može da postane kontraproduktivno?

Kritičari širenja prakse testiranja vezanih za državljanstvo ne samo da dele ovo mišljenje, već zapravo idu toliko daleko da se žale na uspon novog „represivnog liberalizma“ – napora zapadnih država da ostvare demokratske i liberalne ciljeve sve neliberalnijim sredstvima. Činjenica da „kursevi integracije“ i učenje jezika postaju obavezni, zatim zabrana nošenja marama u školama, kao što je slučaj u Francuskoj, ili ograničavanje prava imigranata da stupe u brak sa strancima, kao u Danskoj, samo su neki od primera prinudnih mera koje su usvojene u ime navodno univerzalnih liberalnih vrednosti.

Takve mere liče na (navodno kontradiktorni) program za prisiljavanje muškaraca i žena da budu slobodni. Testiranje državljanstva je integralni deo tog programa; a u očima kritičara liče na „zakletve na vernost“ i druge netolerantne mere koje se tradicionalno vezuju za antikomunistički „lov na veštice“- makartizam u Americi 1950-ih.

Međutim, da li države nekako automatski postaju neliberalne samo zato što izvesne mere učine obaveznim? Kad bi to bila istina, „progresivno zakonodavstvo“ bi neizbežno predstavljalo pleonazam. Pravo pitanje jeste da li države namerno ciljaju ili isključuju izvesne grupe – dok navodno primenjuju univerzalne standarde.

Razmislite, na primer, o nemačkom (usmenom) testu koji je trebalo da bude namenjen samo imigrantima iz država koje pripadaju Organizaciji islamske konferencije (sporni test je kasnije povučen), a u okviru kojeg su između ostalog ispitanici pitani za mišljenje o činjenici da su u Nemačkoj homoseksualci na visokim pozicijama. Slične tendencije su se pojavile u Holandiji koja je nekada bila posvećena multikulturalizmu, ali je u skorije vreme nastojala da potencijalne građane suoči sa fotografijama muškaraca koji se ljube i žena koje obnaženih grudi izlaze iz Severnog mora, verovatno da bi svima objasnili da bi bolje bilo da jedan pravi holandski državljanin bude tolerantan.

Za imigrante je očito korisno da dobiju nagoveštaje kako treba u praksi da vode svakodnevni život, kao što su pravila o stajanju u redu. Međutim, ova vrsta lokalnog znanja ne treba da bude predmet testiranja. Većina ljudi nezvanično stiče veštine preživljavanja kao što to ilustruje jedan letimični pogled na iskustvo imigracija u SAD. Oni će takođe shvatiti poentu neformalnijih društvenih normi, koje su suprotne od hemofobije na primer.

Lekcija glasi da nacionalne vlade ne treba da ispituju stavove imigranata prema moralnim i kulturnim pitanjima koja ostaju sporna čak i među afirmisanim članovima zemlje domaćina. Bilo bi, na primer, licemerno pretvarati se da su svi u zapadnim liberalnim demokratijama entuzijastični kada je reč o gej populaciji ili nudistima – bitno je da se njihova prava poštuju, a ne da se svima dopadaju. Testovima treba da se prenesu lekcije o pravima i demokratiji, što je, zapravo, politika, a ne o životnim stilovima ili navodnoj suštini „nacionalne kulture“.

Umesto da budu represivni, testovi državljanstva mogu zapravo da budu moćni po uslovom da kod imigranata pobuđuju svest o pravima i mogućnostima za sudelovanje. Oni su srodni jezičkim zahtevima, osim što je ovdašnji jezik građanski, a ne nacionalni, što u najboljem slučaju omogućava novim državljanima da svoje zabrinutosti iskažu savršenom političkom gramatikom. Zahvaljujući testovima, proces dobijanja državljanstva takođe može biti značajan, može biti ritual sličan davanju svečane zakletve o odanosti, koja bi mogla biti integrisana kao jedan veliki događaj u nečijoj životnoj priči.

I na kraju, ispiti o državljanstvu, a ne pravi „testovi“ u bilo kojem smislu reči, predstavljaju sredstva komunikacije. A svaka zemlja treba veoma pažljivo da razmisli šta želi da prikaže o sebi.

Autor je predavač na političkom odseku na Univerzitetu Prinston