Žaklina Tatalović: Svaki dan se u Srbiji sakrije tona istine

Ne znaju kako se upravlja medijima i kako vlast proganja novinare koji rade svoj posao, ističe Žaklina Tatalović, novinarka televizije N1 i autorka nove emisije „Rekonstrukcija” koja je se ove sezone emituje na N1.

U ovoj emisiji, Tatalović će, zajedno sa kolegama, pokušati da „reanimira istinu” te smo je zato pitali koliko je istine koju srpski političari i vlast u ovoj zemlji skrivaju. Odgovarajući na pitanje, Tatalović podseća da je kroz proganjanje novinara i medijske spinove i sama „prošla kao bosa po trnju„. „Znam kako se manipuliše ljudima preko medija i smatram da i oni imaju prava da to saznaju. Svaka vest se kontroliše, izvrće i cela mašinerija spremna je da od jutra do mraka ponavlja laži„, dodala je.

Šta gledaoci mogu da očekuju u novoj emisiji „(Re)konstrukcija” koju ste pokrenuli od ove sezone na N1? Kakve teme ćete rekonstruisati?

– Gledaoci mogu da očekuju reanimaciju istine. Poslednjih 10 godina u Srbiji svaki događaj ima posebnu konstrukciju koja stiže od vlasti. Na taj način građanima se servira neistina, a istina se ubija iz sata u sat. Neophodno je da je stalno oživljavamo bilo da je reč o kršenju Ustava i zakona, o dilerima droge, o uništavanju živitne sredine ili zdravlju ljudi. Zato „(Re)konstrukcija” stavlja u fokus sve što je važno za našu državu i društvo. Neću više pitati samo ja, već i naši gledaoci jer oni su najvažniji. Na tome radim sa producentom Dušanom Mlađenovicem i novinarkom Jelenom Mirković. Uvek ćemo u emisiju zvati sve strane. U prvu emisiju pozvan je predsednik Srbije Aleksandar Vučić jer ćemo pričati o kršenju Ustava i smatram da je fer da bude gost.

U poslednjih deset godina, Srbiju su potresale mnoge afere – od kupljenih diploma, Savamale, Krušika, Jovanjice, do ovih poslednjih sa Veljkom Belivukom, „Pandorinim papirima„. Mnoge od njih otkrivene su zahvaljujući naporima novinara, ali nijedna još nije dobila epilog u vidu sudskih presuda. Šta je još potrebno i kako mediji mogu da pomognu, da bi se one rasvetlile?

– Mediji daju i više nego što mogu da bi se svaka od afera rasvetlila. Dovodimo često sebe u opasnost. Ali ne odustajemo. Novinari su ti koji ne dozvoljavaju da sve te afere budu zataškane.

Žao mi je što svi zaboravljaju aferu Telekom čiji je cilj zapravo bio uništenje slobodnih medija, SBB i konkretno televizija N1 i Nove S. Da je to uspelo, još manje ljudi bi sada čulo, recimo, za „Pandorine papire”. Mislim da nisu samo mediji ti koji mogu da rasvetle najgore afere i prevare u Srbiji, ali su definitivno jedini koji mogu da ih osvetle i drže u životu dok ne dobiju epilog u institucijama koje spavaju godinama čvrstim snom.

Sa druge strane, imamo i neke afere za koje su mnogi ukazivali da su „konstruisane” – kao što su slučaj „Jajinci„, afere sa prisluškivanjima, napadima na predsednika zemlje i njegovu porodicu. Verujete li da one mogu da budu rekonstruisane i raskrinkane?

– To su afere sa previše ružičastog svetla. Čim nemamo optužnice za takve slučajeve znamo da su verovatno samo konstrukcija. Proizvode se svaki dan, neophodno je i njih rekonstruisati i pokazati ko je ko. Možda je trebalo više vremena, ali polako ljudi shvataju da dok im neko sa tv ekrana viče svaki dan „pazi hobotnica, pazi državni udar”, udara se snažno po njima, njihovoj glavi, njihovim džepovima i eto opet pričamo o ceni ulja, mesa, espresa.

Javnost u Srbiji doživljava vas kao novinarku koja postavlja „nezgodna” pitanja, od kojih se pribojavaju i vlast i opozicija. Koliko je teško nastavljati sa pitanjima uz ovakav imidž, posebno kada političari beže od mogućnosti da im uopšte i postavite pitanje?

– Meni nije teško jer mislim da je to jedino što nam je ostalo. Zamislite kad ne bih pitala samo ja na taj način da insistiram nekada i po 40 minuta na odgovoru. Kako bi bilo da sve redakcije dolaze na sve konferencije bar predsednika i premijerke. Verujem da bismo brže pokazali šta se dešava u Srbiji i da bi to stiglo do većeg broja građana. Ja ostajem i dalje na terenu i dalje ću postavljati pitanja. Znam da nisam omiljena ni na konferencijama vlasti, ni na konferencijama opozicije, a ne vole mnogi ni kad odem samo među ljude pa direktno pokažem njihove prave muke. Ali šta je tu je, to se neće promeniti.

U više navrata ste govorili o različitim neprijatnim iskustvima koje sto doživljavali zbog postavljanja pitanja predsedniku države Aleksandru Vučiću. Možete li da zamislite da nekada u budućnosti vodite intervju sa Vučićem i šta biste ga pitali?

– Nemam nikad unapred pitanja za predsednika, a čim sam ga pozvala u emisiju mogu da zamislim intervju sa njim. Dugo ga pratim oko 20 godina, od kad je bio radikal pa do danas. To je iskustvo koje gotovo nema ni jedan moj kolega i koje ja ne bih menjala ni za šta. Upravo to mi pomaže u postavljanju pitanja. Pitanja su zaista danas posebna nauka, pogotovo kada vam, kao meni, stalno otimaju mikrofon. Konferencije su duge i često ne znate ni što se održavaju, ali neophodno ih je pažljivo slušati. Svaki put kada postavim pitanje predsedniku Srbije dobijem po šest do sedam tekstova u tabloidima, a da konferencija nije ni završena. To je veoma opasno targetiranje samo zbog toga što radim svoj posao. Mnoge kolege, kad to vide, zaziru od takvog načina rada, a ja i dalje smatram da je jedini moguć.

Nedavno je doneta prvostepena presuda u vašu korist, protiv vlasnika provladinog tabloida Informer Dragana J. Vučićevića, zbog uvreda koje vam je upućivao tokom dužeg perioda. Koliku satisfakciju vm je donela ova presuda i da li vam to uliva nadu da će i u nekim dugim slučajevima, napadi i uvrede upućene nezavisnim novinarima biti procesuirani?

– Presuda nije pravosnažna i zato je ne komentarišem. Ispričaću sve kad bude konačna. Ne bih volela da nijedna novinarka prođe kroz ono kroz šta ja prolazim, pa i u sudnici. Žao mi je što više kolega ne podnosi tužbe, ako ništa drugo, ta osoba ceo dan bi provodila po sudovima a i to je dovoljno, verujte.

A kakvu sliku o medijima ostavlja ova presuda? Da li su oni zaista toliko podeljeni kao što deluje i kako na prosečne građane – čitaoce i gledaoce, utiče takva medijska slika?

– I više su podeljeni nego što se misli, sa ili bez sudskih presuda. Podele nisu počele odmah po dolasku SNS na vlast. Kao neko ko prati instituciju predsednika i premijera Srbije, nisam imala problema dok te pozicije nije zauzeo aktuelni predsednik. Ne možete ni da zamislite kako izgleda rad u redakciji kojom se upravlja iz Nemanjine 11 ili sa Andrićevog venca. Kada su mi saopštili da sam politički nepodobna i da ne radim dobro – jer ne postavljam dogovorena pitanja morala sam da napustim televiziju koju sam gradila od prve cigle. Nisam tada imala podršku kolega. Dve godine kasnije apsolutno svi, osim urednice koja je na vezi non-stop sa predsednikom Srbije, pobegli su glavom bez obzira sa TV Prva. A koliko sve to utiče na naše gledaoce najbolje pokazuje emisija „Operator umova” kolege Petra Gajića u kojoj jasno vidimo ono što sam rekla na početku – da građani nisu, i ne mogu biti, svesni koliko ne znaju samo zahvaljujući medijima pod kontrolom vlasti.