Treća po snazi oružana sila u Srbiji ima desetine hiljada komada oružja i nikakav zakon kojeg bi morala da se pridržava u pogledu obuke i kontrole onih koji tim oružjem barataju. Izgleda da samo građanima odgovara da se uvedu pravila igre u rad preduzeća za fizičko tehničko obezbeđenje, ali građani su manje važni. Važan je novac. Ova privredna grana, međutim, iako zapošljava desetine hiljada ljudi, prijavljuje državi tako beznačajan prihod da ispada kako FTO firme rade iz uverenja, a ne za novac.

Ubijeni policajci koji su obezbeđivali splav Ambis

Na Bežanijskoj kosi su 2006. ubijeni bivši policajac Milan Mitrašinović zvani Mitar (24) i suspendovani policajac Dragan Drčelić zvani Gidra (21) koji su radili kao obezbeđenje na splavu „Ambis“. Njih su ubili Neven Poljić iz Sarajeva i Marko Amidžić iz Zagreba. Bekstvo ubica sprečio je aktivni inspektor Četvrtog odeljenja beogradskog SUP – N.O. (26), koji je sedeo s bivšim kolegama, među kojima je bio i P.I., bivši pripadnik SAJ. Inspektor je, reagujući službenim oružjem, sa po jednim metkom pogodio napadače u glavu. Amidžić je preživeo.

Svi koji su bili s Mitrašinovićem radili su kao obezbeđenje na splavu „Ambis“, a posle tog obračuna Generalni inspektorat MUP Srbije pokrenuo je istragu protiv njih. Rezultati istrage nikada nisu objavljeni.

Prema nezvaničnim informacijama, ubrzo nakon tog događaja policajci koji su radili na tom splavu su se povukli i izvukli bez posledica. Među njima je bilo i nekoliko studenta Kriminalističko-policijske akademije, a protiv njih nije pokrenuta nikakva disciplinska mera. Nedavno su završili akademiju i čekaju zaposlenje u MUP-u Srbije.

Svako ko nema kriminalni dosije može da dobije od FTO preduzeća pištolj na upotrebu, bez obzira na to da li je obučen da ga koristi i da li je adekvatno opremljen za posao obezbeđivanja ljudi i imovine. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema ni spisak svih FTO preduzeća u Srbiji, jednostavno ne zna koliko ih ima. Izgleda da ih ni ne interesuje, jer ne može biti tako strašno teško prikupiti podatke o tome, makar i na zahtev dnevnog lista Danas. MUP tvrdi da nema ni centralizovane podatke o sopstvenim inspekcijskim posetama tim preduzećima, iako je tokom 2007. izdao FTO preduzećima odobrenja za gotovo dvadeset hiljada komada oružja.

Obračun zbog zarade na obezbeđenju splavova

O tome koliko je obezbeđenje noćnih lokala profitabilno svedoče i informacije o sukobu dva beogradska kriminalna klana. Ubistvo Marka Filipovića, koji je preminuo prošle godine od posledica eksplozije bombe u njegovom automobilu na Dorćolu, policija povezuje s događajem na dočeku Nove godine 2006. u hotelu Metropol u Beogradu. Tada je došlo do sukoba grupe kojoj pripada Filipović i crnogorsko-bosanskog klana, a prema izvorima u policiji i pisanju štampe uzrok animoziteta dva klana upravo je pitanje preuzimanja primata u poslovima obezbeđenja beogradskih diskoteka i splavova.

Posle okršaja obezbeđenja i gostiju hotela Metropol, na beogradskim ulicama se nastavila „crna serija“ pucnjava s kojima su povezivani sportisti koji rade kao obezbeđenje u elitnim klubovima. Sve je kulminiralo eksplozijom Filipovićevog automobila. Inače, ovaj metod likvidacije karakterističan je za obračune italijanske mafije.

Svaka pošta, banka, državna ustanova, sud, bolnica… ima obezbeđenje i mora da ga plati. To je ogroman biznis. Biznis koji podrazumeva naoružane ljude, koji pod određenim okolnostima to oružje mogu da upotrebe. Mnogo novca i mnogo oružja u istoj igri, trebalo bi da budu predmet žive pažnje i budne kontrole državnih organa, zar ne? Pa, izgleda da ne.
Po Zakonu o preduzećima, svako ko ima uslova za otvaranje preduzeća (osnivački kapital, kancelariju, telefon i jednog zaposlenog) može da osnuje firmu, a kako taj zakon uopšte i ne predviđa postojanje preduzeća za obezbeđenje, to znači da bez obzira na to za koje je delatnosti firma registrovana, može bez zakonskih prepreka da se bavi i poslovima obezbeđenja. Sve što je za to potrebno je odobrenje za nabavku oružja koje izdaje MUP.
Zahtev za odobrenje za nabavku i držanje oružja se podnosi MUP-u Srbije. Uz njega se prilaže isprava o registraciji preduzeća, statut, akt o sistematizaciji radnih mesta i lični podaci osoba koje će dolaziti u dodir sa oružjem. Nakon toga, utvrđuje se da li prostorije preduzeća ispunjavaju uslove za bezbedan smeštaj oružja, kao i da li zaposleni ispunjavaju uslove iz Zakona o oružju i municiji. Ako su uslovi ispunjeni, izdaje se odobrenje za nabavku oružja u količini koja odgovara potrebama tog preduzeća. Oružje se registruje na preduzeća, a ne na pojedinačne radnike koji ga koriste. Nabavka oružja odobrava se proporcionalno broju radnika, odnosno, preduzeće ne može imati više oružja nego radnika koji obavljaju poslove obezbeđenja. Zaposleni u firmama za FTO se proveravaju kao i privatni vlasnici oružja – postupak obuhvata proveru kroz kaznenu evidenciju, terensku proveru i proveru zdravstvenog stanja. Psihološko stanje se proverava u okviru zdravstvene sposobnosti.
Ne postoje posebni propisi o tome kako i koliko moraju biti obučeni radnici, ko bi i za šta trebalo da ih obuči. Nema ni propisa o tome šta je obezbeđenje dužno, a šta ne sme da radi – sve se prepušta Krivičnom zakonu. Drugim rečima, sve što klijenti dobijaju je reč da će njihove nepokretnosti i životi biti čuvani na adekvatan način. Osim klasičnih finansijskih inspekcija koje svaka firma može ponekad da očekuje, FTO preduzeća su predmet interesovanja još jedino MUP, koji može (a ne mora) da kontroliše da li firme i dalje zadovoljavaju uslove pod kojima im je izdato odobrenje za držanje oružja i da li neregistrovane osobe možda dolaze u kontakt s njim.
MUP to kontroliše, zar ne? Pa, ne znamo. U pisanom odgovoru srpske policije dnevnom listu Danas, navodi se da MUP nema zbirne podatke o broju izvršenih nadzora nad FTO firmama „jer se to evidentira na nivou područnih policijskih uprava“. Zašto je to tako i zašto MUP ne može, ili ne vidi potrebu da prikupi te podatke, nije objašnjeno. U odgovoru se dodaje da se nadzor vrši po propisima o inspekcijskom nadzoru, „prema potrebi i u skladu s mogućnostima ljudskih resursa, kojima raspolaže MUP Srbije“. Zakonski nije predviđen broj kontrola, niti određen vremenski period u kojima se one vrše, a navodi se i da MUP nije nadležan za izdavanje dozvola za rad tim preduzećima, kao ni za njihovo oduzimanje. Policija je nadležna samo za izdavanje odobrenja za nabavku oružja firmama koje su već registrovane, kao i sva ostala preduzeća u Agenciji za registraciju privrednih subjekata.
Drugim rečima, MUP nadzire FTO firme kad može i ako može, i ne može da im oduzme dozvolu za rad i ako bi hteo. Može samo da oduzme dozvolu za nabavku i držanje oružja. Jednom kada preduzeće dobije tu dozvolu, nije dužno da je obnavlja. Dozvola, u teoriji, traje beskonačno.
Pa ipak, oduzeta je bar jedna dozvola za nabavku i držanje naoružanja. Supruga Milorada Ulemeka Legije, Aleksandra Ivanović, na primer, osnovala je 2005. bez ikakvih prepreka agenciju za fizičko tehničko obezbeđenje „Lupus“, bez obzira na to što je njen muž tada bio optužen za ubistvo premijera Srbije. Firmi je tako omogućeno i da dobije odobrenje za nabavku oružja od MUP. Pošto nema zakona o FTO, koji bi to regulisao, to je bilo potpuno legalno. Nakon burne reakcije javnosti, međutim, MUP Srbije je oduzeo „Lupusu“ odobrenje za oružje. Firma se zatim jednostavno preregistrovala u „preduzeće za trgovinu i usluge“ i više nije potpadala pod propise o inspekcijskom nadzoru i kontroli oružja koje provodi policija. „Lupus group d.o.o.“ se preregistrovao u „Lupus grupa d.o.o.“, na istoj adresi. Ali, to nije sve. Novoregistrovana firma po odluci o preregistraciji za osnovnu delatnost ima „izdavanje časopisa i sličnih periodikalija“ i – nalazi se već dve godine u postupku likvidacije. Firma u procesu likvidacije radi normalno dok se ne završi taj proces. Stevo Đuranović, v.d. predsednika Trgovinskog suda u Beogradu kaže za naš list da proces likvidacije počinje na osnovu zahteva vlasnika preduzeća, tako što vlasnik izabere likvidatora. On dodaje da postupak likvidacije nije vremenski ograničen, što praktično znači da može trajati i beskonačno. Đuranović ističe i da osnivač preduzeća odgovara za sve obaveze koje je firma preuzela. U takvim vrstama likvidacije Trgovinski sud ne učestvuje, ukazuje Đuranović.
*Brojno stanje nepoznato
Kada je Danas pokušao da dođe do bilo kakvih preciznih informacija o broju FTO preduzeća, njihovih radnika i naoružanja kojim raspolažu, na raznim administrativnim raspoloživim instancama se pokazalo da ukupnim podacima u stvari ne raspolaže niko.
Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan broj zaposlenih u firmama za FTO u 2006. bio je 10.347. To su podaci iz finansijskih izveštaja NBS i njime nisu obuhvaćeni honorarni radnici, već samo zaposleni na određeno i neodređeno vreme. MUP Srbije je početkom 2007. u svojim evidencijama imao 29.072 radnika FTO preduzeća, dok je firmama u tom trenutku izdao odobrenje za 19.537 komada oružja.
Iako postoji i Agencija za registraciju privrednih subjekata (ARPS), ni njihovi podaci nisu celoviti, pošto se preduzeće može registrovati i u Trgovinskom sudu. Prema podacima ARPS iz decembra 2006, pod šifrom „delatnost traženja izgubljenih lica i poslovi zaštite“ registrovana su 192 aktivna privredna društva i 107 preduzetnika.
Ako se ovaj broj uporedi s podatkom NBS, po kojem su firme ovog tipa u Srbiji te iste godine imale ukupan prihod (ne profit) od 3,5 miliona dinara, dobija se zanimljiva računica. Ukoliko se taj prihod podeli s brojem preduzeća kojim raspolaže ARPS, prosečna zarada po firmi za čitavu 2006. iznosi 11.475,5 dinara. Te godine to je bila polovina jedne prosečne mesečne plate u Srbiji. Što bi značilo da oni rade praktično bez profita, čak i sa gubicima, ako se u obzir uzmu finansijske obaveze održavanja preduzeća. Naravno, stvari stoje još i gore po FTO firme, ako je još takvih preduzeća registrovano u Trgovinskom sudu.
Dakle, FTO preduzeća su po podacima NBS i ARPS u 2006. radila volonterski i iz humanitarnih razloga.
*Policajci koji štite kriminalce (u slobodno vreme)
Izgleda da su i pripadnici MUP Srbije i Vojske Srbije veoma raspoloženi za „humanitarni“ rad u FTO firmama, čak toliko da krše zakon angažujući se na radu u ovim preduzećima.
Prema Zakonu o policiji i Zakonu o vojsci, zaposlenima u MUP Srbije, odnosno Vojsci Srbije, zabranjen je rad u privatnim obezbeđenjima. Mada, profesionalna lica iz Vojske Srbije mogu da rade kao obezbeđenje, ukoliko dobiju odobrenje načelnika Generalštaba ili ministra odbrane, odnosno nadležnog starešine, koga oni ovlaste. U praksi oni retko traže takva odobrenja, a još ređe im se to i odobrava.
Za rad u privatnim obezbeđenjima, po tom zakonu, pripadnici vojske i policije disciplinski odgovaraju. Disciplinske kazne za pripadnike VS kreću se od negativne službene ocene, preko prekomande do gubitka radnog mesta. Za pripadnike policije predviđeno je da budu disciplinski kažnjeni, odnosno da budu suspendovani, ali i da izgube radno mesto.
Uprkos tome, „crnu brojku“ u sektoru privatne bezbednosti čine policajci sa službenim legitimacijama i oružjem, kao i pripadnici elitnih vojnih jedinica koji rade kao obezbeđenja u restoranima, diskotekama, splavovima, ali i kao pratnja „kontroverznim biznismenima“.
Ipak, iako se vrlo često, obično prilikom oružanog incidenta ili policijske istrage utvrdi da su vojnik ili policajac angažovani kao privatno obezbeđenje, javnost retko bude obaveštena o tim slučajevima i kažnjavanju onih koji su prekršili propise.
Početkom ove godine, dvojica pripadnika Specijalne brigade Vojske Srbije, za koje je utvrđeno da su radili kao obezbeđenje kontroverznog biznismena Andrije Draškovića, kažnjena su prekomandom iz Specijalne brigade. Nastavili su da rade u Vojsci Srbije na drugim radnim mestima.
Osim pripadnika vojske, u obezbeđenju Draškovića radili su i policajci. Između ostalog, nakon pokušaja ubistva Draškovića u oktobru 2004, utvrđeno da je tada jedan od pripadnika njegovog obezbeđenja bio aktivni policajac Nebojša Đorđević, pripadnik OUP Stari grad. Tom prilikom je Đorđević ranjen, ali se ne zna da li je kasnije suspendovan ili izgubio radno mesto.
Drašković i njegov kum Aleksandar Golubović optuženi su za ubistvo Zvonka Plećića Pleće 11. septembra 2000, a ovih dana, suđenje će početi iz početka.
Prema tvrdnjama Danasovih izvora iz Vojske Srbije, pojedini pripadnici Specijalne brigada, osim u obezbeđenju Draškovića, rade i kod Milana Narančića – Limuna i Predraga Rankovića – Peconija. U beloj knjizi MUP-a Srbije iz 2001. Narančić i Ranković, se opisuju kao članovi „surčinskog klana“, treće grupe organizovanih kriminalaca na području grada Beograda. Dodaje se da je vođa tog klana Ljubiša Buha zvani Čume, svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića.
„Nelegalno stečeni novac plasirali su (surčinski klan) u legalne tokove kroz razne investicije, u čemu je direktno učestvovao Predrag Ranković Peconi. Surčinska grupa zajedno s Dragoslavom Kosmajcem i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganiziraniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope“ – zaključuje se u izveštaju MUP Srbije iz 2001.
Izuzetno je teško dokazati da pojedini pripadnici vojske ili policije rade kao obezbeđenje, jer u većini slučajeva kada budu privedeni, oni tvrde da su se slučajno zatekli u društvu „biznismena“ i negiraju da rade za njih. Naravno, u tim slučajevima nema ni finansijskih tragova koji bi pokazali novčanu transakciju između „biznismena“ i pripadnika vojske ili policije. Inače, po nezvaničnim informacijama, cena ovog rada za vojnike i policajce je oko šest-sedam evra na sat i plaća se „na ruke“.
Osim pripadnika vojske i policije, u društvu raznih biznismena, naročito u okruženju poznatih trgovaca strujom, mogu se videti i službenici Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Ostalo je nejasno da li su pripadnici BIA u tom društvu na radnom zadatku po nalogu starešina, slučajno ili samoinicijativno, kako bi zarađivali dodatne prihode.
Na tom „tržištu“ posebno se cene bivši pripadnici paravojnih formacija, kao što su Škorpioni, ali i bivši pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO).
O policajcima ili pripadnicima elitnih vojnih jedinica koji rade kao obezbeđenje srpskih kontroverznih biznismena javnost sazna obično tek nakon oružanog obračuna ili u slučajevima privođenja poslodavaca.
Prošle godine u Podgorici privedeni su članovi obezbeđenja Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, za koje se naknadno utvrdilo da su pripadnici MUP-a Srbije, kao i da su tom prilikom koristili službeno oružje. Iako je u tom trenutku najavljeno da će ti policajci biti kažnjeni, o tome javnost kasnije nije obaveštena.
Takođe, u oktobru prošle godine, policija je u Beogradu privela dvojicu policajaca i jednog oficira Vojske Srbije za koje se sumnjalo da takođe rade u obezbeđenju Jocića. Oni su to negirali, a iz policije je najavljena njihova dalja operativna provera. Rezultati provere nisu nikada objavljeni.
U Okružnom sudu u Beogradu, krajem prošle godine, protiv Jocića je podignuta optužnica u kojoj se navodi da je Jocić 1995, sa umišljajem podstrekao Bojana Milosavljevića i Miodraga Prodanovića na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Marjanovića su ova dvojica, po pravosnažnoj presudi, ubili u kafiću u Sportskom centru „Olimp“, a tom prilikom stradala je i Marjanovićeva devojka. Milosavljević i Prodanović su pre nekoliko godina zbog ovog krivičnog dela u Okružnom sudu Beogradu osuđeni na po 15 godina zatvora i trenutno su na odsluženju kazni. Interesantno i zabrinjavajuće je da su u vreme ubistva obojica bila aktivni policajci.
Jedna od najvećih potencijalnih opasnosti koje mogu biti posledica rada policajaca i vojnika u privatnom obezbeđenju je – „curenje“ podataka, čime se oslabljuje operativna sposobnost vojske i policije, ukazuje Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta:
– Država nije u stanju da stane na put kriminalcima, takozvanim bezbednjacima i policajcima koji rade u sferi privatne bezbednosti, iako je prošlo više godina od početka reforme srpske policije i celokupnog sektora bezbednosti – kaže Davidović.
On napominje i da pojedini pripadnici privatne bezbednosti između ostalog i nezakonito prisluškuju, prate ljude, a za to ne mogu biti sankcionisani, jer nema zakona o privatnoj bezbednosti. Takođe, često krše i postojeće Zakone o municiji, policiji, javnom redu, kao i Krivični zakon.
– Bojim se da će negovanje stanja bezakonja dovesti ne samo do ugrožavanja rada renomiranih preduzeća za fizičko-tehničko obezbeđenje, nego će dovesti i do drastičnog porasta ugroženosti imovine, ali i bezbednosti građana – naglašava Davidović.
Više od 15 godina u Srbiji ne postoji zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju. U stvari, poslovi obezbeđenja u Srbiji su sigurno jedna od najnesređenijih oblasti života, kako zakonski, tako i u praksi. Poslednji zakon o obezbeđenju stavljen je van snage 1993. godine i od tada je bilo više pokušaja da se oblast pravno reguliše. Svi su bili neuspešni.
Prvi pokušaj je bio 2002. kada je MUP Srbije spremio i uputio na razmatranje zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju, ali on nikad nije ušao u skupštinsku proceduru. MUP Srbije je povukao nacrt kako bi ga dopunio i od tada nije poznato šta se s njim dešava.
Osim tog nacrta, međutim, postoje čak još četiri modela zakona o privatnoj delatnosti obezbeđenja, koje su napravile različite nevladine organizacije.
Bogoljub Milosavljević, profesor Pravnog fakulteta Union smatra da je razlog neusvajanja zakona o fizičko tehničkom obezbeđenju nedostatak političke volje da se ta oblast reguliše. U razgovoru s novinarom Danasa, on podseća da se Vlada Srbije nije ni izjašnjavala o nacrtu zakona koji joj je MUP podneo pre šest godina. Profesor Milosavljević, učestvovao je u izradi jednog od modela zakona o FTO 2006, u okviru nevladine organizacije Lex. Na pitanje novinara gde se nalazi taj model zakona, Bogosavljević kaže da ga je NVO Lex ponudio srpskoj policiji, ali da do sada nisu primili nikakav odgovor:
– Očigledno je da nekome odgovara takvo stanje u sektoru privatne bezbednosti. Činjenica je da bi pojedine firme nakon usvajanja tog zakona morale da promene način rada, dok bi neke bile i zatvorene – ističe Milosavljević.
On ukazuje da zaposleni u firmama za FTO trenutno koriste oružje i primenjuju fizičku snagu ne znajući precizno svoja ovlašćenja i njihove granice. Na žalost, dodaje Milosavljević, ni državni organi ne znaju granice ovlašćenja privatnih pravnih lica koja se bave poslovima obezbeđenja.
– Donošenjem zakona o FTO, troškovi poslovanja bi se povećali, a profit smanjio. Jednostavno je neophodno regulisati rad tih preduzeća, jer njihovim mogu biti ugrožena i osnovna ljudska prava građana – ističe Milosavljević.
Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta kaže da pravni vakum u toj oblasti ukazuje da „određeni ljudi lobiraju da se zakon ne donese i pri tom to dobro plaćaju“.
On smatra da su u takvom pravnom haosu, poslovi obezbeđenja isplativiji, naročito zbog činjenice da firme ne moraju da prijavljuju radnike (a time ni da plaćaju državi razne obaveze vezane za zapošljavanje), a ujedno se ne moraju obezbediti ni odgovarajuća oprema, naoružanje i obuka radnika.
Za to vreme, javna je tajna da specijalne jedinice VJ obezbeđuju noćne klubove, splavove i restorane, policajci takođe, a neki i kriminalce. I to izgleda za džabe, pošto čitava ta privredna grana iskazuje više nego sumnjivo malu zaradu, a neobučene desetine hiljada ljudi barataju oružjem čuvajući nekoga od nečega.