Zakon predviđa novčano kažnjavanje roditelja nasilnih učenika: Šta o tome svedoči sudska praksa?

Razlog nije nesavesno postupanje suda, već odsustvo zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali i činjenica da je zakonsko rešenje neprecizno i nedorečeno pa je pitanje i kako bi sud odlučio.

„Novčanom kaznom od 30.000 do 100.000 dinara kazniće se roditelj, odnosno drugi zakonski zastupnik deteta ili učenika koji učini povredu zabrane iz člana 111. i 112. ovog zakona“, jedna je od odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koja novčanu kaznu predviđa u slučaju kršenja članova koji se odnose na zabranu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i zabranu ponašanja koje vređa čast, ugled i dostojanstvo.

Čitajući ovaj zakon roditelji učenika Tehničke škole u Trsteniku koji su maltretirali profesorku mogli bi da budu novčano kažnjeni zbog prekršaja svoje dece, ukoliko direktor škole podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv njih, a sud ga usvoji.

Praksa, međutim, svedoči drugačije.

Predsednica Prekršajnog suda u Beogradu Olivera Ristanović kaže da u praksi nije bilo primera da se zbog nasilja koje učenici izvrše u školi, podnose zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka.

Iskustvo Prekršajnog suda pokazuje da se ovakvi zahtevi podnose samo u slučaju izostajanja dece iz škole.

– Roditelj je zakonski zastupnik deteta, ali u trenutku kada dete uđe u školu dužan nadzor nad njim vrši škola, a ne roditelj. Pitanje je kako bi se u dokaznom postupku to završilo, jer je Zakonom o prekršajima propisana odgovornost roditelja kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora roditelja, usvojitelja, staratelja, odnosno hranitelja, a ova lica su bila u mogućnosti da takav nadzor vrše. Ne može se pripisati odgovornost roditelju ukoliko on nije bio u mogućnosti da vrši nadzor nad detetom za vreme dok je u obrazovnoj ustanovi. Ako razmišljamo logički, roditelj bi u tom slučaju trebalo da odgovara zato što nije lepo vaspitao svoje dete, ali je onda svejedno gde se nasilje dešava, jer učenik može nasilno da se ponaša na ulici ili bilo gde van škole – kaže Ristanović.

Da bi roditelj eventualno mogao da odgovara zbog toga što je njegovo dete vršilo nasilje moralo bi da se dokaže da on nije izvršio dužan nadzor.

– Postoji čitav niz radnji koje bi olakšale dokazni postupak, od toga da je škola ukazivala roditelju na detetovo ponašanje, da su obavljani razgovori kod psihologa, pedagoga i nastavnika sa kojim postoji problem, da je vođen disciplinski postupak i da o svemu postoje zapisnici, odnosno nekakav pisani trag. Ako je škola sve to preduzela, dokumentovala da je ukazivala roditelju da se dete neprimereno ponaša i na kraju podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, onda se detetovo ponašanje može pripisati roditelju na teret jer je propustio dužan nadzor – kaže Ristanović.

Školska praksa, međutim, pokazuje da direktori često oklevaju da pokrenu vaspitno-disciplinske postupke upravo jer u toj proceduri ima dosta problema, a retko ko se odvaži da u celu priču uključi i sud.

Sve ovo, međutim, ne znači da su roditelji oslobođeni odgovornosti za ponašanje svoje dece koje je suprotno zakonu.

Naša sagovornica podseća na član 72 Zakona o prekršajima koji predviđa da „kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora roditelja, usvojitelja, staratelja, odnosno hranitelja, a ova lica su bila u mogućnosti da takav nadzor vrše, roditelji, usvojitelj, staratelj odnosno hranitelj deteta kazniće se za prekršaj kao da su ga sami učinili“.
– Sam Prekršajni zakon je ne precizira kolika bi ta kazna bila, ali je ovo pitanje regilisano nekim drugim zakonima, recimo, o javnom redu i miru ili Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a kazna propisana za izvršioca prekršaja se može izreći roditelju – navodi Ristanović.