Zakoni o lokalnoj samoupravi i medijima nisu u suprotnosti

Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, odgovara u intervjuu Danasu na brojne kritike na račun seta zakona o lokalnoj samoupravi, pre svega u oblasti medija na manjinskim jezicima, ali i komentariše nedoumice o mogućnosti organizovanja opštinskih izbora za paralelne organe vlasti na Kosovu.
Koliko je argumentovana kritika onih koji tvrde da se Zakon o lokalnoj samoupravi, za koji odgovara ministarstvo na čijem ste čelu vi, i Zakon o informisanju u suprotnosti u delu o privatizaciji i osnivanju medija?
– Tu postoji dilema i to je jasno. Ali, problem je nastao mnogo ranije i mogao je da bude rešen. Imamo medije koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina poslednjih 30 godina. Naš Ustav garantuje da se nivo dostignutih prava na može snižavati. Kada se privatizuju svi mediji koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina ne postoji garancija da će oni to nastaviti. I tu se postavlja pitanje šta dalje. Meni nije jasno zašto se nije išlo na lokalne javne servise, kao sistem koji nije nepoznat. Imamo javni servis Vojvodine, a nemamo javni servis Beograda, a isti je broj stanovnika.
Zbog čega to nije urađeno?
– Ne znam. To nije tema Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Kada se u Zakonu o lokalnoj samoupravi našla odredba koja treba da omogući da se u opštinama, u kojima je u službenoj upotrebi jezik nacionalnih manjina, izveštava na tim jezicima nastao je problem. Mi smo spremni da se taj problem reši, ali hajde da pokušamo da ga rešimo tako da ne dođe do snižavanja nivoa prava manjina koje postoje sada u našem društvu.
Zakonom se dopušta da opštine imaju pravo da osnivaju medije. Da li to znači da se lokalnim političarima dopušta da i dalje kontrolišu te medije?
– Njima se daje mogućnost da osnivaju medije koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina. Ne tvrdim da je to najbolje moguće rešenje, ali ne mogu ni da prihvatim da svi ćutimo i da se dve godine ističe da imamo problem i da do kraja ove godine svi mediji, koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina, pređu u ruke privatnika i da se onda zaista postavi pitanje da li je nivo nekih prava koja već postoje, nestao. Moramo naći mehanizam koji će obezbediti izveštavanje na jezicima nacionalnih manjina i koji će zadovoljiti želju određenih sredina da postoje mediji koji izveštavaju o njihovim lokalnim temama.
Kakav bi bio taj mehanizam?
– To je mehanizam koji bi trebalo da pronađu ljudi iz Ministarstva za kulturu i organizacija koje se bave medijima.
Kako će se onda rešiti suprotnost Zakona o lokalnoj samoupravi i medijskih zakona?
– Strogo pravnički gledano, pitanje je kolika je suprotnost ovih zakona, jer lokalna samouprava nije, ni u teoriji ni u praksi, državni organ. Rešenje problema mogu biti lokalni javni servisi, ili neko drugo koje se odnosi na ostvarivanje prava nacionalnih manjina i garancija vezanih za njih. Kako će se rešiti problem nije u mojoj nadležnosti. Moj zadatak je bio da obezbedim da ne dođe do kršenja ustavne odredbe u kojoj piše da snižavanje dostignutog nivoa prava nacionalnih manjina nije dozvoljeno. I ne samo manjina, nego uopšte prava građana.
Kritičari seta zakona o lokalnoj samoupravi kažu da tim zakonima nije predviđeno da se građani išta pitaju, nego da će stranke iz centrala u Beogradu upravljati opštinama. Jedna od zamerki je to što se gradonačelnici biraju posredno.
– Ustav je utvrdio kako će se birati izvršni organi u opštinama. Tu Zakon o lokalnoj samoupravi nije doneo ništa novo. Mislim da je reč samo o tome da neko sebe više ne vidi kao gradonačelnika i da svoj lični problem postavlja kao državni. Realno, nema nijednog osnova za kritiku zakona. Sada imamo 13 raspuštenih jedinica lokalne samouprave i u više od 30 postoje ozbiljni problemi koji su posledica blokada nastalih na relaciji lokalna izvršna vlast i lokalna skupština. Savet Evrope je napravio analizu u kojoj su navedeni problemi direktnog izbora gradonačelnika, koji su se u Srbiji pokazali kao realni. Niko ne postavlja suštinsko pitanje za kvalitet lokalne samouprave, a to je zašto se direktno ne biraju odbornici, što je daleko logičnije i normalnije.
Kako će i da li će biti organizovani i realizovani lokalni i parlamentarni izbori na Kosovu i od čega to zavisi?
– To je odluka koju treba da donese Vlada u saradnji s predsednikom Republike, jer je jasno da to nije samo tehničko pitanje, već i političko. Moramo da vodimo računa o tome da se poštuje Rezolucija 1244, da više od polovine srpskog življa živi južno od Ibra, da se postavlja pitanje posledica te odluke, političkih, ali i drugih po Srbe koji ne žive u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Dakle, kakve su njihove mogućnosti da sprovedu te izbore i šta ih čeka ukoliko to budu radili suprotno odluci Unmika.
Da li ipak postoji mogućnost da na Kosovu budu organizovani izbori za paralelne institucije, imajući u vidu takve najave ministra za KIM Slobodana Samardžića?
– Moramo da budemo oprezni s najavama i akcijama. Pre nekoliko dana smo imali više od stotinu povređenih ljudi u severnoj Mitrovici, ukrajinski policajac Unmika je poginuo, a Srbin, bivši pripadnik KPS, u životnoj je opasnosti. Setimo se i akcije preuzimanja železnica, koja se neslavno završila.
Da li se o paralelnim izborima razgovaralo na sastanku Vlade?
– Ne. Gospodin Samardžić na sastancima Vlade ne iznosi ništa od toga šta konkretno radi. Bilo bi dobro da promeni metod promišljanja tih akcija i da uzme u obzir efekte do kojih dolazi, a koji mogu biti i dobri, ali kao što vidimo, i vrlo loši.
Prilikom boravka na Kosovu ove nedelje, kritikovali ste dvovlašće koje tamo postoji. Šta ste pod tim podrazumevali?
– Činjenica je da postoji dvovlašće. Vlada je donela odluku o imenovanju koordinatora na KIM. S druge strane bivši koordinatori, koji imaju direktnu vezu s ministrom Samardžićem, uglavnom ne priznaju tu odluku i očigledno imaju njegovu podršku za to. Sada imamo dvostruke koordinatore. Jedni imaju moć, drugi pravo. Srpska zajednica je uglavnom podeljena. Na skupovima se vrlo često čuje podela na „žute“, s jedne, i DSS i SRS s druge strane. To je veoma ružno i štetno i sigurno ne doprinosi ostvarivanju državnih i nacionalnih ciljeva na Kosovu i Metohiji.