Zakoni se zaobilaze na različite načine

Zamislite ženu koja bere maline na trideset i nešto stepeni i po zakonu ima pauzu od 30 minuta na 12 sati, rada po ovom paklu. Novi zakon o sezonskom radu u poljoprivredi, vodoprivredi šumarstvu i ribolovstvu je veliki problem, jer vi sa poslodavcem ne sklapate nikakav pisani ugovor. Samo usmeno.

On može da vam kaže da je 200 dinara sat, a vi na kraju dobijete 140. Nemate nikakav dokaz – ističe Milica Lupšor, aktivistkinja Udruženja za radna prava žena ROZA iz Zrenjanina i dodaje da pored toga postoje i razne mahinacije kojima se zakon zaobilazi.

– Kod nas je stanje katastrofalno. Mislim da smo došli do dna i da sad moramo početi da idemo gore – primetila je za Danas Lupšor, koja je bila i jedna od učesnica nedavne tribine „Radim, dakle (ne) postojim – rad i aktivizam u Srbiji danas“ koja je bila održana na Trgu šabačkih žrtava, a organizovao je pokret „Novi Optimizam“ u Šapcu.

Lupšor je ukazala da se stalno govori o ženama koje rade u nekom privatnom sektoru, ali da je teška situacija i u javnom. Žene, prema njenim rečima, u principu rade u oblastima gde su i manje plate, poput zdravstva, uslužnih delatnosti, obrazovanja, u tekstilnoj industriji. Trenutno je kako ističe, najaktuelnije zapošljavanje žena u fabrikama gde se motaju kablovi za auto industriju i gde se javljaju veliki problemi.

Smatra da je najveći problem to što veoma mali broj žena u toj industriji bude zaposlen za stalno. Uglavnom su u pitanju ugovori na tri ili šest meseci, do dve godine. Ako poslodavci procene da će ta žena uskoro biti izraubovana, ako se na poslu previše zamori, jer je u pitanju rad koji zahteva veliki napor, takvoj ženi će posle dve godine dati otkaz i zaposliće novu grupu mladih žena. To je u Srbiji trenutno veoma prisutno, prema njenim rečima.

– Sve te strane investicije dovode nam prljave industrije gde ne samo žene nego i muškarci rade pod izuzetno teškim uslovima, a država ne radi ništa da to spreči. Naprotiv, država se trudi da što više takvih investicija dovuče – konstatovala je Lupšor i objasnila da investitorima odgovara da dođu u Srbiju zato što dobijaju subvencije koje se kreću od 5.000 do 27.000 evra po jednom radnom mestu. Kao primer je navela kinesku fabriku za motanje kablova „Meita“ u Bariču kod Obrenovca, koja je, prema njenim rečima, dobila subvencije od 27.000 evra po jednom radnom mestu i obavezu da 10 godina drže fabriku otvorenom.

– Mi smo jeftina radna snaga u odnosu na sve evropske zemlje i okruženje, ali stoji i to da u tim zemljama radnici i radnice neće da rade te poslove. Fabrike izmeštaju zato što ne mogu u svojim, matičnim, zemljama da pronađu ljude spremne da rade te poslove, dok u Srbiji imamo previše onih koji su na tržištu rada. Pošto nam je industrija uništena mnogo je onih koji su ostali bez radnih mesta – objasnila je Lupšor.

Dodaje da su i te plate ipak bolje nego kod domaćih poslodavaca i zato radnici pre rade tamo nego u trafici za 20-ak hiljada. Kao primer pominje zrenjaninsku Drekslmajer fabriku za motanje kablova za Pežo, Reno i još neke auto firme, u kojoj su plate veće od 36.000, što je za uslove Zrenjanina, prema rečima sagovornice, fantastična plata, ako se uporedi za radom u kiosku.

– Žene u fabrikama koje rade u lošim uslovima, ne bune se zato što su svesne da su lako zamenjive. Jedna žena koja nam je došla u udruženje ispričala je da se ne buni jer u menadžmentu postoji više od 3 500 novih CV-a. „Lako mogu da nas zamene sve, ne samo mene“, rekla je.

Strane kompanije se uglavnom trude da poštuju naše propise koji su dosta loši po pitanju radnih prava – istakla je Lupšor i kazala: „Kod nas mnogi poslodavci daju minimalac, a on je propisan samo kada je firma u finansijskim problemima i može da traje šest meseci. Minimalac je metoda da se zaštiti firma od bankrota, ali kod nas poslodavci koriste kao način da ljudima isplaćuju male zarade. Da bi to izbegli poslodavci uplate bukvalno samo jedan dinar više od minimalca i tako ne krše zakon“.

– Bitni su nam jaki sindikati koji moraju da izvrše pritisak. Nedostaje nam i veća solidarnost. Kada god je neko u štrajku ili protestu te ljude treba podržati. Moramo mnogo više da se mobilizujemo. Dvadeset godina se izlazi na ulice i ljudima je dosta toga, ali na žalost to je još uvek jedini način da se nešto ozbiljnije promeni – zaključila je Milica Lupšor.