Žalfije iz sela Mrtvačka

U Porozinu nas dočekuju teške mašine za izgradnju puteva. Gradi se druga traka puta. Jedna džinovskim dletom odvaljuje dolomitske stene sekući ih pravo kao nožem, druga isto tako mašina džinovskom viljuškom ubacuje odvaljeno u kamione. Naravno da me interesovalo gde završava toliko stenje i zemlja – u kamenolomu. Tamo se zemlja prosijava, a potom po profilima odvajaju kamenčići od onih većih i konačno pred nama su gomile građevinskog materijala i zemlje koja je na otoku najskuplja. Baš ekološki.

Na prvom raskršću skrećemo na uzak seoski put koji kroz Tramontanu (planinu) vodi do gradića Beli. Sa desne strane puta provalije, sa leve stene, pitamo se šta će se dogoditi ako nam u susret dođe automobil. S vremena na vreme mali ispusti na putu. Prva dva automobila sa kojima smo se našle sučelice voze u rikverc do ispusta. Vozači poznaju put. Kad je naišao treći znale smo šta nam je činiti.

Pored puta u šumi i na proplancima ovce se dozivaju sa jaganjcima, slobodno pasu, planina je njihova.

Na liticama uz more beloglavi supovi savijaju gnezda. Pred gradićem Eko centar za zaštitu, pre svega ugrožene vrste beloglavog supa. Oni čipuju ptice, posmatraju ih, po potrebi prihranjuju, leče, spasavaju iz mora one koje dohvate talasi ili ispadnu iz gnezda… Na Tramontani 70 parova beloglavog supa se gnezdi. To je moćna ptica, leti do visine od 11000 metara, putuje do Čada u Africi i Nemačke u Evropi, u vazduhu može da ostane danima bez vode i hrane, ima vid osam puta oštriji od ljudskog, voli meso creskih ovčica.

Pre ulaska u Beli ostavljamo kola na parkingu. Otočki gradići imaju uske kaldrmisane ulice i niske kamene prolaze. Automobili ne pripadaju toj lepoti.

Beli je naseljen od doba neolita (oko 4000 godina). To je prvo središte otoka Cres, smenio ga je Osor, a potom grad Cres. Stara mesta su odmaknuta od morske obale, na uzvisinama i opasana debelim zidinama. Ostaci tih zidina odolevaju vremenu

Svi strahovi i napori nestadoše pred autentičnošću i lepotom gradića Beli. Najlepše je što ima sasvim malo intervencija savremenog čoveka.

Subota, 27. april

Apartman u starom gradu Cresa u ulici romantičnog imena Rialto sa stepenicama i širokim odmorištima do rive. Obala gotovo pod prozorom. Muzej Cresa prilično bedan: nekoliko amfora i starih ključeva i jedan uzbudljiv eksponat – Boka de la verita (usta istine) – kamena ljudska glava sa razvučenim usnama u čiji otvor su na Magistratu „brižni“ građani ubacivali anonimne dojave. Ko zna šta pamte ta razjapljena usta?

Lubenice su jedno od najuzbudljivijih mesta u kojima sam bila. Gotovo prazan gradić. Ima četiri stanovnice stare od 82 do 87 godina. One međusobno govore venecijanski, same mese hleb, žive odvojene od sveta i vremena. U Lubenicama deluje „Ruralna otočna grupa – Muzej ovčarstva“. Mario Fagonel mozak grupe i pregalac obnavlja tradiciju Lubenica filcovanje. Prvo, valja imati ovce. Ovce se ovde gaje u ograjcima, poljima ograđenim suhozidom. Četiri polja povezana jednostavnim kapijama od podebljih grana. Kad popasu travu u jednom polju, puštaju se u sledeće. Posle četvrtog polja trava je ponovo spremna u prvom. Spoljni suhozidi su viši od dva metra. To izaziva znatiželju? Ima puno divljih svinja koje bi u slast smazale ovčice. U susednom Prepadu divlje svinje noću osvajaju selo i plaše ostarele stanovnice.

Od svake ovce se dobije oko jedan kilogram vune. Vuna se boji prirodnim pigmentima. Dve šake vune, sapun i voda i sat i po sapunjanja i valjanja, seckanja i oblikovanja uz kalup i pred našim očima se pojavljuje filcana navlaka za mobilni telefon koja štiti od zračenja. Prodaju se još mokre.

Nisam saznala zašto se Romano Fagonel odmetnuo od civilizacije. Sam kaže da se zaljubio u Lubenice. Uradio je čuda u gradiću: osnovao Muzej ovčarstva, napunio ga autentičnim eksponatima, ispisao značajne informacije na dva jezika, ispred Muzeja u društvu umiljatih kerova filca i pokazuje posetiocima kako se to radi. Od njega smo čuli i priču o imenu mesta.

Lubenice nemaju ama baš nikakve veze sa lubenicama. Kratkosilazni akcenat na prvom slogu ukazuje na nešto sasvim drugo. Nekada su se zvale Hibernikus, jer je to najhladnije mesto na Jadranu. U XV veku plemkinja LJubica iz Osora se zaljubila u mladića paora iz ovog mesta. Mnogo su se voleli ali njihova ljubav je bila zabranjena. Skočili su zagrljeni u ambis ispod mesta sa stene na kojoj je danas teleskop. U čast njihove ljubavi stanovnici su promenili ime mesta. Pošto venecijanski jezik nema slovo lj mesto je dobilo ime Lubenice.

Nedelja, 28. april

Valun je izazov za kondiciju i mnogo mlađih osoba od nas dve sedamdesetrogodišnjakinje. Na parkingu visoko iznad gradića posmatram dvojicu tek prispelih dugajlija. Jedan mlađi bukvalno isplazio jezik. Drugi stariji se malo snebiva ali na izmaku snage. Ušli su u automobil nemačke registracije i nisu krenuli dok mi nismo zamakle na serpentinama koje se spuštaju u Valun. Ćutimo obe, a kuca Ami nas posmatra sumnjičavo. Ona ima deset godina što znači da je naših godina.

U Valunu marina za jahte puna, ekskluzivni restorani – Nemci i Talijani. Pre trideset godina tu je snimana nemačka serija „U susret suncu“. Pričamo, uz pivo, sa mladićem koji naplaćuje parking jahtama i saznajemo da se u Valun može ući i iz njega izaći putem koji ima znatno manji uspon, ide pored porodičnih vila, nema serpentine. Po svoj prilici nije za furešte.

Ponedeljak, 29. april

Bilo bi pametno da sam zaboravila smartfon u Beogradu i da ne kupujem novine, ali teško se čovek oslobađa loših navika. Ne znam šta nam se desilo da svaka komunikacija stiže do ivice konflikta. Peckam se na Fejsu sa DŽemom Sokolovićem. Od početka znam da on ne može da odoli a da feminiskinjama postavlja trik pitanja. Citira stav neke svoje prijateljice prema kojem je za ženu bolje da prešuti ako hoće mir u kući i sreću u braku. Baš nas se puno na njega obrušilo. Najdirektnija i najrezolutnija je DŽemina supruga Aida. Veli mu da ne očekuje da ona drži vodu u ustima. Ja mu ne preskačem da kažem da nasilje nad ženama počinje ućutkavanjem žene, oduzimanjem joj glasa. Završi DŽemo igru priznanjem da nije znao šta će ga snaći.

U „Globusu“ polemika o nasilju u porodici pod naslovom „Kako šamarčina može biti prekršaj? To je kazneno djelo!“. Sjajna LJubica Matijević Vrsajkov poziva na dobre prakse beogradskih feminiskinja i zakone na kojima su istrajavale u poslednjih 40 godina. Hajde da bar neko prizna beogradskim feminiskinjama (od Skupa Drug-ca 1978) ogroman rad na obelodanjivanju ženskih iskustava i zaštiti ženskog ljudskog prava na život bez nasilja. Predstavnica Ministarstva pravosuđa, kao i ove naše, gusla o SOS telefonu ministarstva koji će raditi 24 sata sedam dana u nedelji. Doduše, ostaje nejasno kada će početi da radi. Valjda u nekoj svetloj budućnosti. A i šta će muškarci na SOS telefonu za žene žrtve porodičnog nasilja. Činovnice države nikako da nauče azbuku/abecedu, kao da Zagreb nema Žensku pomoć sada još od 1989. Sudija Ustavnog suda Hrvatske Goran Selanec problem vidi u društvenoj nejednakosti: „Obiteljsko nasilje ima specifičnu genezu. Ono proizlazi iz činjenice da netko smatra da mu je druga osoba podređena, uglavnom zato što je žena.“ Konačno jedan pametan muškarac spreman da prihvati činjenicu koju feminiskinje ponavljaju decenijama: žene su te koje trpe nasilje u porodici i posledično deca. Muškarac može biti žrtva nasilja u porodici tek sporadično. Statistike to precizno registruju.

Utorak, 30. april

U centru Malog Lošinja, u palati Kvarner smešten je Muzej Apoksiomena. Najuzbudljiviji muzej na prostoru bivše Juge. Izložen je samo jedan predmet – netom rekonstruisan kip Apoksiomena. Apoksiomen je naziv za prikaz atletičara koji strugaljkom skida znoj i ulje nakon vežbanja ili takmičenja. Inače filtrirano to ulje sa znojem se prodavalo kao lek.

Statuu je pronašao turista, ronilac, Belgijanac 1997. pored otoka Vele Orjule na dubini od 45 metara oslonjenu na dve stene između kojih je ležala duže od dve hiljade godina.

Kako jedan umetnički predmet može ispuniti čitav muzej? O tome je reč. U Muzeju pratimo nalaženje Apoksiomena, njegovo vađenje iz mora, isoljavanje, uklanjanje organskih kalcificiranih naslaga, saniranje zuba vremena do detalja uz pomoć slika, filmskih zapisa, napisa pored slika… Na kraju kip Apoksiomena u svoj svojoj lepoti. Čitav postupak izveden je uz višegodišnje napore velikog tima eksperata iz Italije, Francuske, Belgije, Hrvatske. I došlo se do kipa kojeg više neće moći da zaobiđu istorije umetnosti.

Sreda, 1. maj 2019.

Nema 1. maja a da se ne setim pismenog sastava Sliškovića, mog školskog druga iz VIIb OŠ „Vladimir Nazor“ u Đakovu, zapravo samo prve rečenice tog sastava „Prvi maj je svetac rada“. Usledio je urnebesni smeh u razredu i Ničicino „Sedi. Jedan.“ Religija je tada bila privatna stvar pojedinca. Danas je ušla u sve pore društva. Deca se krste u gradskom prevozu kad tramvaj prolazi pored crkve, verski praznici su državni praznici, crkve se na svakom koraku suprotstavljaju državi. U priprati crkve u Velom Lošinju pamflet protiv Istambulske deklaracije koju je država Hrvatska ratifikovala (uz velike otpore, ali ipak ratifikovala).

Nadam se da Danas neće stići do mog školskog druga jer bi u suprotnom mogla da me snađe sudbina Damira Karakaša pisca već kultnog romana u Hrvatskoj „Proslave“ koji ne sme u svoje ličko selo jer je neki pametnjaković prikazujući njegov roman napisao da su u prošlosti njegovi seljani u isti lonac, kad zagusti, srali i kuhali. Iako knjigu niko nije pročitao, proskribovana je. Cenzura stiže pisce ovako ili onako.

Četvrtak, 2. maj 2019.

Stigle smo do Mrtvačke najjužnije tačke otoka Lošinj spram otočića Ilovika. Sad mi je jasno kako je ovih par kuća steklo ovako strašno ime. Marion je izvanredna vozačica kad je uspela da nas strmim, da ne mogu biti strmije, serpentinama spusti i ponovo popne u civilizaciju. Mrtvačka je ipak jedino mesto na otoku u kojem obilno i divlje cveta žalfija, pelin, smilje.

Da zasladim knjigom o kojoj se priča „Bijelo na crno: lekcije iz prošlosti za budućnost“ Hrvoja Klasića, istoričara. Poput „Ostrašćivanja prošlosti“ mog omiljenog autora Kođe Vangorskog, alijas LJubomira Anđelkovića, Klasić se ne libi da postavlja teška pitanja, poput: „Bilo bi zanimljivo čuti zašto se mladi Franjo (Tuđman) odlučio učlaniti u jugoslavenski orijentiranu KP, a ne u najjaču hrvatsku nacionalnu stranku HSS? Zašto se pridružuje Titovim partizanima, a ne Pavelićevim ustašama? Čime se točno bavio Tuđman u Generalštabu JNA?“