Zamke kulturalizma

Sve priče o prirodi postale su mračno sumnjive, upravo u trenutku, da ironija bude veća, kada se u svetu pojavila ekološka svest. Kad god se reč „priroda“ pojavi u nekom postmodernom tekstu, obično je treba pronaći stidljivo zaogrnutu stravičnim citatima. LJudska bića više nije trebalo posmatrati kao prirodne, materijalne životinje, s potrebama i sposobnostima koje su im zajedničke kao vrsti; umesto toga, ona su u potpunosti bila stvorenja kulture. Ukazivanje na jednaka vitalna obeležja koja imaju na osnovu zajedničke pripad­nosti ljudskoj vrsti značilo je potiskivanje kulturnih razlika u ime la­žnog univerzalizma. Ekonomska i politička pitanja preoblikovana su u kulturna.

Predrasuda da se sve na svetu tiče kulture, uključujući i krvarenje, Mon Blan i smrt usled otkazivanja jetre, uglavnom ide u paru s kulturnim relativizmom. Takav relativizam poriče da uopšte postoje univerzalne istine ili vrednosti. Umesto toga, sve takve tvrdnje, uključujući i one moralne, relativne su u odnosu na specifične oblike života. Na pitanje da li je ova tvrdnja sama po sebi kulturno relativna nije lako odgovoriti. Generalno se smatra da bi, pre nego što osudimo lovce na glave, trebalo da pokušamo da ih razumemo postavljanjem ovakvih praksi u njihov kulturni kontekst. No, postavljanje jednog događaja u njegov kontekst može da pojača nečije neodobravanje, ne da ga ublaži. Osim toga, ukoliko su aktivnosti prihvatljive čim se sagledaju unutar kulturnog konteksta, onda se to mora primeniti i na naše sopstveno ponašanje. Kolonizovanje drugih nacija, započinjanje globalnog rata i trovanje planete upravo je ono što smo mi Zapadnjaci skloni da uradi­mo. Postoji jedna vekovna kulturna tradicija u nas, poznata kao inva­zija na zemlje drugih ljudi, na koju neki radikali izgleda imaju zamer­ke, ali pošto izvestan broj ovakvih levičara takođe gleda na koncept objektivne istine kao na represivnu strategiju moći, za njih ne postoji nikakva hitna potreba da suviše ozbiljno protestuju protiv pomenute prakse. Na sličan način, mi svakako ne možemo da budemo toliko epistemološki naivni da pomislimo kako tvrdnja da su muškarci i žene bili nekada transportovani u lancima iz Afrike u Ameriku odgovara „činjenicama“. Takođe vredi primetiti da su oni koji su užasnutim tr­govinom robljem skloni da pretpostavljaju da se i njene žrtve osećaju manje­više isto, ali zašto bi oni samozadovoljno univerzalizovali svoja sopstvena uverenja na ovaj način, arogantno ih projektujući na poje­dince s veoma različitim vrednosnim skalama? Da li zaista možemo odbaciti mogućnost da pripadnici drugih kultura zapravo uživaju u tome da budu kidnapovani i na smrt iznureni radom? Da li time što prebrzo odbacujemo ovu hipotezu potiskujemo razlike i pretpostavlja­mo univerzalnu ljudsku prirodu?

Može se nekim od naših negdašnjih kolonijalnih podanika učiniti da smo ih s vremena na vreme kažnjavali raznim svirepostima, ali bi neki drski kulturni relativista mogao da tvrdi da je to slučaj samo sa njihovog ličnog stanovišta. To je mišljenje uslovljeno njihovom kulturom, koja nije ništa važnija od bilo kog drugog takvog stanovišta i zato smo mi, nekadašnji kolonijalni osvajači, potpuno slobodni da ga odbacimo. To je jednostavno njihova priča. Svakako da ne postoji nikakav neutralan teren na kome bismo mogli da presuđujemo između njihove mračne priče i naših priča o svojoj imperijalnoj slavi, pošto se smatra da su neutralnost, nezainteresovanost i objektivnost ideološke iluzije. Druge nacije, prema tome, ne mogu da nas kore ništa više nego što mi možemo njih da osuđujemo. Osim toga, govoriti drugim kulturama šta one treba ili ne treba da rade jeste vrhunski primer etničke supremacije. Istina je samo ono što neka grupa ili pojedinac smatraju da je istina – što ima smisla iz njihove lokalne perspektive. Neki ljudi smatraju da je ropstvo bilo zločin protiv čovečnosti, dok drugi insistiraju na tome da robovi ne mogu nikoga drugo da okrivljuju do sebe same, ali kojim to božanskim pravom mi možemo da presuđujemo između tih mišljenja? Zar ne bi trebalo da pribegnemo nekom iluzornom polazištu apsolutne istine kako bismo to učinili? Nesumnjivo da je jedini način da se na mučenje male dece gleda kao na nešto potpuno neprihvatljivo, postojanje i prihvatanje jednog sveznajućeg gledišta. Ruskinja Margarita Simonjan, koja vodi jedan od TV kanala Kremlja, zastupa tezu da ne postoji istina već samo mnoštvo narativa i tumačenja. To da Vladimir Putin ima naviku da ubija svoje političke protivnike može da posluži kao posebno zanimljiv narativ, ali ne treba biti toliko epistemološki naivan i to prihvati kao istinu. Razlika u mišljenjima na takvim mestima može biti žestoko suzbijana, ali sigurno ne „objektivno“.

Kulturni relativizam je gotovo sasvim neuverljivo gledište. Samo rasisti veruju da je u redu silovati i ubijati na Borneu, ali ne i u Brajtonu. Nema ničeg „elitističkog“ ili „hijerarhističkog“ u uverenju da su neka stanovišta bolja ili istinitija od nekih drugih. Kao što je filozof Ričard Rorti (Richard Rorty) jednom primetio, nema potrebe upuštati se u raspravu s ljudima koji smatraju da je bilo koje mišljenje o nekom pitanju dobro kao i svako drugo, pošto takva ne postoje. Istina je da oni koji zastupaju kulturni relativizam generalno to čine zbog najuzvišenijeg od svih razloga. Oni nisu voljni da apsolutizuju sopstvene vrednosti, budući da su otvoreni za oblike života drugih. Ali šta ako takva tolerancija nije deo mog načina života? Da li treba da budete otvoreni i prema tome? Ko ste pa vi da odbijete moje uverenje da je tolerancija greška?

Uverenje da postoje univerzalni temelji ljudske egzistencije za veći­nu kulturalista je samo iluzija. Kulture su samosvojne. Na njih ne treba gledati kao na nešto što proističe iz nečeg drugog do iz njih samih, nečeg kao što je Bog, Geist, materija, ljudska priroda, životna snaga, dijalektika, hod istorije ili struktura kosmosa. Čak i ako takve teške infrastrukture stvarno leže u njihovom korenu, svaka kultura (tako glasi argument) osmisliće ih na sopstveni idiosinkratični način, tako da će one prestati da budu istinski univerzalne. Međutim, ovo znači da kultura postaje taj novi temelj. Videti sve kao relativno u odnosu na kulturu znači pretvoriti samu kulturu u apsolut. Sada je kultura poslednji temelj od koga dalje ne može da se ide, kao što je to nekada bio slučaj sa Bogom ili prirodom ili sopstvom. Zagrebati ispod kulture u potrazi za nečim fundamentalnijim moglo bi se samo uz pomoć kulturnih sredstava (pojmovima, tehnikama, metodama istraživanja i tako dalje), što znači da se uopšte ne bi ni otišlo dalje od kulture.

Postoji, međutim, nešto što je dublje ukorenjeno od kulture – to su materijalni uslovi koji je čine i mogućom i potrebnom. Razlog je to što su ljudska bića materijalne životinje posebne vrste takve da, pre svega, rađaju kulture, a upravo zbog te materijalne prirode ona imaju potrebu da to čine.

Kultura nije identična sa našom prirodom, kako to kulturalisti tvrde; pre bi se moglo reći da je ona naša priroda. Ona pripada onome što Marks naziva našim „bićem vrste“. Na temelju našeg bića vrste, mi smo sposobni za kompleksne oblike rada i komunikacije, što je osnova za ono što znamo kao kulturu ili civilizaciju.

U još jednom smislu kultura nije osnovna linija čovečanstva. Da bi se izgradila kultura oličena u teniskim klubovima, baštama lekovitog bilja, vrhunskom kulinarstvu, frizurama, radio­stanicama i tako dalje, potrebno je stvoriti ekonomski višak. Ne može biti nikakvog procvata kulture u tom smislu u društvima koja su u kandžama materijalne nemaštine, mada će svakako biti kulture u smislu jezika, krvnog srodstva, obreda, običaja, organizovanih načina obavljanja nekih stvari, i tome slično. LJudi koji moraju da ulože najveći deo svoje energije u puko preživljavanje nemaju ni vremena ni sredstava da organizuju koktele ili da u letu pišu epske pesme. Profesionalni stalež umetnika i intelektualaca, kao što Marks priznaje, postaje moguć jedino kada ne mora svako i skoro uvek da radi. Tek tada se može uspostaviti potpuna podela rada, pošto je jedan broj privilegovanih pojedinaca oslobođen neophodnosti da teško radi da bi mogli da postanu bardovi, šamani, starešine klanova, filozofi, nadzornici, nadbiskupi, disk-džokeji, vojvotkinje i tako dalje. Kultura, tada, ima svoje materijalne uslove. U tom smislu, to nije poslednja reč. To je plod ne samo rada već eksploatacije i nesreće. „Koliko krvi i svireposti leži u korenu svih ‘dobrih stvari’!“ uzviknuo je Niče (Nietzsche), koji je smatrao da je takva patnja savršeno prihvatljiva ako proizvodi i Partenon i genije kao što je on.

* * *

Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein) tvrdi u svom delu Filozofska istraživanja da ono što je jednostavno „dato“ jeste ono što on naziva oblicima života, ili što bismo mi mogli da zovemo kulturama.

Ako nas neko pita zbog čega slavimo rođendane ili merimo rastojanje miljama odgovor, kakav bi predložio Vitgenštajn, jeste jednostavno da je to „ono što radimo“. Time se ne poriče da su neki načini na koje se stvari rade bolji od drugih. Ne merimo rastojanje dužinama pitona zato što bi to bilo zamarajuće komplikovano. Bio bi nam potreban nezgodan broj cifara da zabeležimo rastojanje između Zemlje i Jupitera. Kada je reč o miljama naspram kilometara, međutim, ili zelenim znacima na auto­putu naspram plavih, tu nema mnogo da se bira. Takvi običaji nisu racionalni, ali se time ne tvrdi ni da su iracionalni. Za njih se ne može reći da su ispravni ili pogrešni, ništa više nego što je pogrešno staviti glagol na kraju rečenice u nemačkom jeziku.

U ovom smislu, čini se kao da Vitgenštajnov argument odzvanja izvesnim postmodernim predrasudama. Ali to nije slučaj. On je bio savršeno spreman da daje stroga mišljenja o kulturnim navikama. Kao prvo, činjenica da je običaj jednostavno dat, bez nekog posebno uverljivog razloga, ne znači da ga treba prihvatiti. Običaj da se nosi kravata za „visokim stolom“* postojao je u Vitgenštajnovom koledžu u Kembridžu, ali on je smatrao da je to smešno i odbijao je da se tome povinuje. Možda postoje razlozi za želju da neki događaj bude formalan, ali nema razloga da nošenje kravate oko vrata, a ne parčeta nekog starog kanapa oko gležnja, treba računati u formalnosti. Mogu postojati raz­lozi da odbijete nešto što postoji bez razloga.

Pa ipak, kritika neke kulture podrazumeva da se neke njene karakteristike uzimaju zdravo za gotovo. Možete osuđivati premijera za prozirno protekcionaštvo samo ako pretpostavljate da ugledni ljudi mogu biti podjednako korumpirani kao i obični. Može se zamisliti oblik življenja u kome bi se takva pretpostavka smatrala nerazumljivom. Uopšteno govoreći, Vitgenštajnovo gledište je da nije moguće ščepati sve u bilo kom trenutku. Da biste bili u stanju da kritikujete, to morate učiniti unutar izvesnih kategorija koje (bar za sada) prihvatate kao date, baš kao što je i sumnja moguća jedino naspram okruženja izvesnosti uzetih zdravo za gotovo. Ne možete se pitati da li su ključevi od kola još na stolu ukoliko ne pretpostavljate da postoje takve stvari kao što su fizički predmeti, da su oni u stanju da budu preneseni s jednog mesta na drugo, da se oni ne prenose spontano i tako dalje. Sumnja koja nema takav kontekst, kao Dekartova tvrdnja da se u sve sumnja, jednostavno neće imati nikakvu snagu. Bilo bi to poput zupčanika u mašineriji jezika koji nije uspeo da se uklopi ni u jedan drugi. Niko ne može da bude skeptičan povodom svega. Ali to takođe ne znači ni da su oni koji sumnjaju osuđeni da budu posvemašnje budale.

Izdavačka kuća Clio (Beograd 2017) objavila je knjigu britanskog filozofa, predavača na više univerziteta Terija Igltona pred uopštenim naslovom Kultura. Iglton važi za mislioca bliskog marksističko-socijalističkim idejama, što se može zaključiti i na osnovu njegovih stavova iznetih u ovoj studiji.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz najnovije knjige Terija Igltona. Izbor i oprema teksta redakcijski.