Zamke postmodernizma

Kada je rukopis objavljen, odjeknula je bomba: bio je to skup istina, poluistina, laži, gromopucatelnih izraza i fraza, pogrešno upotrebljenih stručnih izraza iz fizike i matematike, nelogičnog zaključivanja, te gramatički pravilnih rečenica koje nemaju nikakvo značenje.

Tekst je namerno tako napisan da bi dokazao kako se u društvenim naukama razvio jedan poseban pravac u kome ni autori, ni čitaoci (uključujući urednike naučnih časopisa) ne razumeju o čemu se radi u tekstu. Reč je o postmodernističkoj društvenoj teoriji. Događaj je kasnije postao poznat pod imenom „Afera Sokal“.

Knjigu Intelektualni šarlatani, Sokal je zajedno sa Žanom Brikmonom (belgijskim fizičarem sa Katoličkog univerziteta u Luvenu) objavio 1997. godine kao nastavak diskusije započete tekstom.

U Intelektualnim šarlatanima (izdanje na srpskom jeziku Dereta, Beograd 2018), autori se upuštaju u detaljnu analizu pojedinih radova Ž. Lakana, J. Kristeve, L. Irigare, B. Latura, Ž. Bodrijara, Deleza i Gatari, te P. Virilija. NJih svrstavaju u postmodernu društvenu teoriju.

Načelno, autori ne ulaze u suštinsku raspravu sa ovim teoretičarima (ne obaraju njihove teorije), već kritikuju njihov pokušaj da svoje teorije predstave značajnijim nego što jesu kroz analogije sa naučnim terminima preuzetim iz fizike i matematike (topologija, torus, kontinuum, aksiom izbora, Gedelova teorema, teorija skupova, euklidovski prostor itd.).

Pošto su Sokal i Brikman fizičari (koji se, prirodno, razumeju i u matematiku), nije im bilo teško da pokažu ne samo kako čitavi odeljci iz radova navedenih postmodernista u kojima se pozivaju na fiziku i matematiku nemaju nikakvog smisla, već da nije jasno da li postmoderni teoretičari uopšte razumeju šta ovi pojmovi znače.

Iako Sokal i Brikman tvrde da njihova kritika nije usmerena na postmodernističku teoriju uopšte (mnoge postmoderne teorije jesu korisne za razumevanje savremenog društva), da li njihova kritika mistifikacije, opskurantizma, konfuznog mišljenja i zloupotrebe naučnih pojmova, otkriva (makar) indirektno jedan dublji problem sa postmodernom socijalnom teorijom?

Jedna od karakteristika postmoderne teorije je saznajni relativizam i društvena konstrukcija. Po tom shvatanju, nauka je uvek pod velikim uticajem dominantnih društvenih grupa koje definišu njene glavne pojmove. Sokal i Brikman se direktno dotiču ove teme u gl. 4, pa potom i u zaključku knjige.

Autori pokazuju da postmodernisti često ignorišu empirijske dokaze i umesto toga se neumereno fokusiraju na tekst umesto na činjenice. Pošto ne mogu empirijski da dokažu mnoge svoje tvrdnje, postmodernisti preuzimaju koncepte iz prirodnih nauka da bi putem neutemeljenih analogija i bombastičkih izraza zabašurili sopstvene nedostatke.

Na jedan ironičan način, Sokalova afera pokazuje da su postmodernisti u pravu oko jedne stvari – naučni diskurs determinišu naučne strukture (u ovom slučaju naučni časopisi i njihovi urednici). Afera nam više kazuje nešto o institucijama unutar kojih je ovakav diskurs moguć, nego o samoj postmodernoj teorijskoj misli.

Kako je tvrdio M. Fuko (takođe postmodernista), znanje se ne može razdvojiti od moći. Urednici časopisa ponekad nisu zainteresovani za znanje, već za podizanje ugleda časopisa koje se meri kroz citiranost i faktor uticaja ili za novčane nadoknade za objavljivanje.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu