Žan-Pol Bled: Hitlerova zločinačka harizma

Tokom dva dana, koliko je proveo u našem gradu, Žan-Pol Bled, profesor emeritus Univerziteta Pariz–Sorbona, germanista i stručnjak za istoriju Srednje Evrope, uprkos gustom rasporedu obaveza, uspeo je da se prošeta i Knez Mihailovom ulicom i da se, u posebno organizovanom susretu u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, sretne sa svojim poštovaocima i čitaocima.

Žan-Pol Bled (Pariz, 1942) istaknuti je stručnjak za društvenu i političku istoriju Nemačke i Austrougarske monarhije i jedan je od najpouzdanijih znalaca ove naučne oblasti u Evropi i svetu.

Prvo opsežno delo koje ga je proslavilo i koje je prevedeno na niz stranih jezika jeste Franc Jozef, biografija austrijskog cara i slavnog vladara iz Habzburške monarhije. Knjiga je prevedena i na srpski („Clio“, 1998), a zatim su usledile biografije Bizmark i Franc Ferdinand (na srpskom u izdanju „NNK Internacional, 2011, odnosno 2014).

U ogromnom opusu Žan-Pola Bleda u kojem se nalaze i biografije o Mariji Tereziji, o prestolonasledniku Austrougarske Rudolfu od Austrije i o Fridrihu Velikom, posebno se izdvajaju knjige Istorija Pruske i Agonija jedne monarhije. Austrougarska 1914–1920, koje bi svakako bilo poželjno prevesti na naš jezik.

Najnovije delo Žan-Pola Bleda koje će se ovih dana pojaviti u prevodu na srpski u izdanju „NNK Internacionala“ i „Dan Grafa“ je Hitlerovi ljudi, knjiga koja je u Francuskoj objavljena prošle godine, i koja donosi dvadeset tri portreta Hitlerovih najbližih saradnika. Ovo delo prvi put na jednom mestu ne samo da osvetljava likove visokih nacističkih zvaničnika već i njihov odnos sa Hitlerom i, posredno, objašnjava kako je funkcionisao Treći Rajh pod magičnim dejstvom Hitlerove zločinačke harizme kojoj je bilo, Žan-Bled će pokazati, teško odupreti se. Spomenimo samo neke od Hitlerovih saradnika koji se nalaze u ovoj knjizi: saučesnici koji su igrali suštinsku ulogu u Hitlerovom usponu (Papen, Blomberg, Šaht), bližnji kao što su Gering, Hes, Gebels, Himler, Borman, Šper, fanatici (Rozenberg, Frik, Ribentrop, Hajdrih…), umetnici (Hofman, Rifenštal), vojnici (Kajtel, Romel, Denic…). Stručna kritika u Francuskoj ocenila je Hitlerove ljude kao prvoklasnu analizu u kojoj je, za razliku od dosadašnje prilično generalizovane predstave Hitlera kao histeričnog diktatora koji je ili slabo ili nikako kontrolisao svoje saradnike, uspostavljena slika onjegovoj ubitačnoj političkoj i psihološkoj dominaciji zahvaljujući kojoj je učvršćivao svoj apsolutizam.

Žan-Pol Bled trenutno piše dve biografije, jednu o Gebelsu, a drugu o nadvojvotkinji Sofiji, majci Franca Jozefa.

„Hitlerovi lјudi“ su ocenjeni kao originalni doprinos proučavanju nacizma. Portreti Hitlerovih saradnika koje u njoj dajete pokazuju složenu sliku Hitlerovog uspona i opstanka na vlasti. Šta Vas je navelo da je napišete?

– Ja sam bio veoma zainteresovan da napišem tu knjigu, a materijal o njoj sam organizovao oko jedne crvene niti koja sve povezuje i koja je, da se najtačnije izrazim, veza tih muškaraca i žene, jedne jedine koja se spominje, sa Hitlerom.

Ono što se dâ zaključiti iz ove moje knjige jeste da su ti ljudi Hitlerom bili potpuno fascinirani. Kao da su bili začarani. Ta fascinacija danas može da nas iznenadi ali, kao i uvek, trebalo bi se vratiti u to vreme, jer sve to što se tada događalo ne možemo posmatrati današnjim očima.

U Hitlerovim ljudima sam izneo dva svedočanstva koja idu u u prilog ovoj tezi. Jedno je svedočenje Alberta Špera, drugo je svedočenje Leni Rifenštal. Ni Šper ni Leni Rifenštal nisu imali nikakav posebni politički interes da se vežu za Hitlera, i jedan i drugi su išli da ga slušaju kako govori. I oboje su na licu mesta podlegli njegovom šarmu. Bili su fascinirani, potpuno očarani Hitlerom. I od tog dana Šper i Rifenštal postali su Hitlerovi ljudi.

Potom se u knjizi dolazi do problema moći koju ima Hitler nad tim ljudima. Ne samo, dakle, opčinjenosti koju oni osećaju prema njemu, već njegove moći. Ta moć je od fundamentalnog značaja za objašnjenje cele priče o nacizmu. Sve te ličnosti Hitler drži u šaci, one zavise od njega. I dovoljno je da on kaže samo jednu reč, pa da oni jednostavno nestanu.

Može li Vaša knjiga biti i upozorenje na posledice desničarskih ideja koje sve više osvajaju Evropu i svet? Otkuda da desnica danas toliko jača?

– Ovo je izuzetno široko pitanje na koje ne može tako kratko da se odgovori, ali pokušaću. Mislim da ne treba poistovećivati stvari, praviti amalgame, kako Francuzi vole da kažu. Uspon populističke desnice jeste stvarnost sa kojom živimo. Ali u toj populističkoj desnici, koja se pojavljuje diljem Evrope, nacističke, postnacističke ideologije su vrlo mali segment. Što ne znači da ti pokreti kao takvi nisu opasni.

Hitler je mislio da je Bizmarkov naslednik. Mnogim Nemcima je tako i delovao. S obzirom da ste napisali knjigu o Bizmarku, kako gledate na relaciju Bizmark-Hitler?

– Jeste, tačno je da je Hitler sebe doživljavao kao Bizmarkovog naslednika. I sigurno je da je Hitler hteo da bude nastavljač onoga što su radili Bizmark i Fridrih II. Povodom Hitlerovog rođendana 1934. godine, u tiražu od više hiljada primeraka odštampana je razglednica na kojoj su iz profila prikazani Fridrih II, Bizmark i Hitler. Ali vidite, to što je Hitler tvrdio da jeste naslednik Fridriha II i Hitlera je jedno, ali nije jedino, i dovoljno pa da to bude istina. Jer, da je drugačije, ispalo bi da su njih dvojica preteče Hitlera. Moje je mišljenje potpuno različito. Na prvom mestu, Bizmark. Bizmark je bio čovek čija je politika bila zasnovana na realnosti, na stvarnom stanju stvari. On se nije gubio u snovima kao što je, recimo, sanjarenje o tome da osvoji Rusiju. Ili nešto slično tome.

Drugo, Bizmark nije bio antisemita. Što ne znači da u Bizmarkovo vreme u Nemačkoj nije bilo antisemitizma, ali sam Bizmark nije bio antisemita.

Dokaz za to je da je među njegovim prijateljima bio priličan broj Jevreja.

Umetnici Trećeg Rajha posebna su tema Vaše knjige. Između Gotfrida Bena, Riharda Štrausa, Vilhelma Furtvenglera, koje spominjete, opredelili ste se za Hitlerovog fotografa Hajnriha Hofmana i Leni Rifenštal. Zašto?

– Jednostavno zato što drugi umetnici koje navodite nisu održavali bliske odnose sa Hitlerom. Tema knjige, precizno kazano, jesu odnosi ličnosti koje su spomenute sa Hitlerom. Dakle, i jedni i drugi su, naravno, nastavili sa svojim radom i stvarali su u vreme Trećeg Rajha. Ali nisu svi među njima imali lični, prisni odnos sa Hitlerom. Zbog tog razloga nisam spomenuo ni velikog umetnika iz tog vremena, Arnoa Brekera, državnog skulptora koga je Adolf Hitler izuzetno cenio. Breker, naime, nije imao lični odnos sa Hitlerom.

Ali Leni Rifenštal jeste. Baš kao i Hajnrih Hofman. U Hitlerovim ljudima sam napisao da je Hofman pripadao generaciji najstarijih Hitlerovih družbenika, da je ustoličen za zvaničnog Hitlerovog fotografa, i da je stalno bio pored njega. Preko njega je Hitler i upoznao Evu Braun.

Napisali ste i knjigu o Francu Ferdinandu. Da li se slažete sa stavom istoričarke Anike Mombauer da se „Franc Ferdinand uvek protivio ratu sa Srbijom, a preuzimanjem vlasti zauzeo bi se i za veća prava nacionalnih manjina u Austrougarskoj.“?

– Sasvim je osnovana tvrdnja da Franc Ferdinand nije bio pristalica antisrpske politike. No, to ne treba da prevari, jer to istovremeno ne znači da je bio i prijateljski nastrojen prema Srbiji. Franc Ferdinand je, međutim, smatrao da postoje prioriteti, a prioritet prioriteta jeste bio da se monarhija reformiše iznutra. Prema njegovoj zamisli, to je značilo smanjenje uloge Mađara u Austrougarskom carstvu. A onda, kada taj problem bude rešen, ukoliko bi se uopšte rešio i pod uslovom da može da se reši, onda bi mogao da se pozabavi spoljnom politikom.

Učesnik ste u nizu međunarodnih naučnih skupova koje je organizovala SANU. Tema jednog od njih je „Islam, Balkan i velike sile: XIV–XX vek“. Kako danas, u 21. veku, sa talasom izbeglica, gledate na taj problem?

– Hm, to je vrlo komplikovano pitanje. Jer je to problem na koji različite zemlje gledaju različito. Na ovom prostoru, podunavskom, u najširem smislu reči, postoji jako veliko neprijateljstvo prema pokretima migranata. Austriji je pošlo za rukom da stvori jedan blok od desetak zemalja, mislim da je i Srbija među njima, koje bi trebalo da imaju zajedničku politiku prema migrantima. Neke od tih zemalja je uspela da podstakne na zatvaranje granica.

Naravno, u vezi sa ovom temom imamo i slučaj Nemačke. Zvanični stav Nemačke jeste mnogo otvorenija politika. Jer, videlo se, samo prošle godine milion izbeglica je došlo u Nemačku što je, zaista, ogroman broj. Za kancelarku Angelu Merkel taj problem može biti okidač koji bi pokrenuo i doveo do njenog pada i gubitka vlasti. Uostalom, svedoci smo nedavnih izbora na kojima je njena partija zabeležila veliki pad popularnosti. A u septembru prošle gdoine biće opšti izbori. Sve do tada može još da se promeni, ali već sada se vidi tendencija ka tome da njena partija loše prođe na tim izborima.

I da dodam još nešto: rekao bih da je sada u Nemačkoj otvoreno ono što je pre godinu dana bilo teško zamislivo, a to je cela jedna serija političkih opcija.

Član ste naučnog saveta Fondacije Šarl De Gol, a bili ste urednik zbornika General De Gol i arapski svet. Kako bi de Gol gledao na današnju Evropu i svet?

– E, ovo je ona vrsta pitanja na koje čovek ne može da odgovori, zapravo na koje je vrlo teško odgovoriti. Ne možemo naterati mrtve da govore, niti mi možemo govoriti u njihovo ime. Ono što ja, posle brojnih interpretacija de Golovog dela, jedino mogu da kažem to je da bi se išta što bih izneo o tome šta mislim da bi De Gol rekao kosilo sa naukom.

Biograf rafiniranog stila

U svetu istorijske nauke Žan-Pol Bled važi za jednog od najboljih biografa. Njegov rafinirani stil, lakoća kojom piše, čitljivost dela, njihova pristupačnost onome ko nije upućen u nauku izdvajaju ga od većine autora suvoparnih knjiga o istorijskim ličnostima. Jedan od uslova za to svakako jeste i taj što je Bled, kako sâm kaže, uspeo da se izbori sa dva glavna problema sa kojima se sreću pisci biografija. Prvi je da čitaocu pruži individualnu sudbinu onoga o kome piše, ali i sudbinu kolektiva, jer jedno bez drugog ne može dati celi mozaik vremena u kojem su se odigravali događaji vezani za ličnost o kojoj piše. „Biografija koja ne povezuje individualno i kolektivno ne može biti dobra“, reči su Žan-Pola Bleda.

S druge strane, autor biografije mora da napravi određenu distancu od junaka čijim se životom bavi: nikako mu ne sme biti previše blizak, ali ni previše kritičan.

Zanimljivo je da je francuski izdavač „Perrin“ koji je objavio Hitlerove ljude Bledu prvo predložio da napiše Hitlerovu biografiju. „Odbio sam jer nisam želeo da tri godine živim sa Hitlerom“, kazao je poznati istoričar u prepunoj Sali Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u kojoj se govorilo na temu „Nemačka, Austrougarska i Balkan“.

I još jedna zanimljivost: svoje knjige, kao retko koji autor, Žan-Pol Bled piše rukom i, kako je jedan od učesnika ovog razgovora rekao, možda baš „u tom dodiru olovke i papira brusi svoj izvanredni stil.“