„Zanimanje“ navijač

Šta su to navijačke grupe? Ko su njihovi članovi?

Navijačke grupe sebe predstavljaju kao podršku sportskom klubu. To „zvanje“ im služi kao odličan paravan za „poslove“ kojima se inače bave kao što su trgovina drogom, reketiranje i dr. Njihovi članovi su obično momci između 15 i 30 godina, kratko ošišani, bez socijalne perspektive i ambicije i, u najboljem slučaju, sa završenom srednjom školom. Oni su organizovani po principu primitivnih plemena sa nekoliko plemenskih starešina koji njima rukovode i manipulišu. Sve njih veže nekoliko bitnih zajedničkih karakteristika: veoma su pobožni, pravoslavlje im je iznad svega, i za sve njih Kosovo je i dalje srce Srbije.

Zanimljivo je pozabaviti se nelogičnostima koje su vezane upravo za ove zajedničke karakteristike. Najpre o pravoslavlju. Neretko se dešava da se navijačke grupe naša dva najveća kluba najčešće skupljaju na platou ispred Hrama Svetog Save, simbola pravoslavlja, i odatle kreću ka stadionima. Upravo u toj šetnji do stadiona pod nabojem patriotizma i u duhu svetosavlja navijačke grupe počinju da skandiraju svojim pravim junacima: velikim srpskim „herojima“ sa privremenim (doživotnim) prebivalištem u Sheveningenu. Tu su i neizostavni pozivi na smrt naših zapadnih komšija, naših jugozapadnih komšija, naših građana druge veroispovesti i slično. Bojim se jedino da se Sveti Sava ne bi ponosio time što se kliče Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, teško da bi pozivao i na progon nekog drugog naroda bez obzira na različit etnicitet i veru. Veliku tragediju predstavlja činjenica da su upravo oni, te lažne polupismene patriote, samozvani branioci svega onog što su nam u amanet ostavili Vuk Stefanović Karadžić, Dositej Obradović, Mihajlo Pupin i drugi. Njihov cilj je, dragi veliki Srbi, bio približavanje Srbije svetu, a ne udaljavanje od istog.

Možemo se takođe i u primeru jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova pozabaviti ulogom navijačkih grupa: ako do sada niste znali, otadžbina se ne brani tako što ćete razbiti izlog i ukrasti koji par patika, ili možda razbiti izlog Mekdonaldsa.

Vratio bih se na glavnu temu ovog rada, a to je njihov ekstremizam. Najpre bih ga klasifikovao da bi se videlo sa kojim se tipovima susrećemo kod nas. Imamo posla najviše sa ekstremizmom zasnovanom na međunacionalnoj mržnji, zatim verskim ekstremizmom i u nekim situacijama i sa ekstremizmom usmerenim na manjinske neetničke grupe, pre svega na LGBT populaciju.

Najpre bih se pozabavio najrasprostanjenijem tipom ekstremizma, odnosno onim koji je u tesnoj vezi sa međunacionalnom mržnjom koja, nažalost, kao da opet buje na Balkanu. Do njegove pojave u navijačkim okvirima dolazi devedesetih godina. Upravo tada na čelo „delija“, grupe navijača Crvene zvezde, dolazi Željko Ražnatović Arkan. Po izbijanju rata u SFRJ, upravo Arkan organizuje svoju paravojnu formaciju pod nazivom „Srpska dobrovoljačka garda“, čiji su regruti upravo mobilisani u velikoj meri od pripadnika navijačkih grupa. Slična situacija je bila i u Hrvatskoj, gde su navijači Dinama i Hajduka činili jezgro navijačkih grupa. Koliki je uticaj navijačkih grupa svedoči podatak da je upravo jedna utakmica, odnosno njen prekid za mnoge predstavljao početak rata. To je čuvena utakmica između Dinama iz Zagreba i Crvene zvezde u proleće 1990. koja nikada nije ni odigrana… Po završetku rata, međunacionalna mržnja uopšte, a prvenstveno prema Hrvatima je u blagom padu. Međutim, to ne treba da nas teši jer smo i ovih godina svedoci sportskih događaja koji ostaju u senci onoga što se događa na tribinama. Najsvežiji primer je fudbalska utakmica u sklopu kvalifikacija za EURO 2016. između Srbije i Albanije.

Fudbal je u potpunosti bio nebitan u odnosu na ono što se dešavalo na tribinama stadiona JNA te oktobarske noći. Zviždanje albanskoj himni – za početak. Poklici koji pozivaju na smrt Albanaca. A ono što je najtužnije, najtragičnije u svemu tome, jeste to što šovinističke parole uzvikuju svi, pa čak i deca koja nemaju više od 10 godina. Takođe smo svedoci i nedavnog ubistva navijača Crvene zvezde, što svedoči o možda i alarmantnoj situaciji koja je trenutno prisutna na Balkanu, i iz koje se, nadam se, neće izroditi nešto više.

Verski ekstremizam koji je, naravno, prisutan i među navijačkim grupama, takođe predstavlja prepreku napretku i evropskoj integraciji Srbije. Najčešće je prisutan između navijača Novog Pazara i ostatka navijačkih grupa u Srbiji. Tradicionalno se na tim fudbalskim mečevima pevaju velikosrpske pesme, dok navijači Novog Pazara nose turske i zastave još uvek nepriznate republike Kosovo. Ovi sukobi se obično završavaju samo na verbalnom obračunu delimično i zbog velikog broja pripadnike policije koji neizostavno prate svaku utakmicu FK Novi Pazar.

Osim izraženih oblika ekstremizma, poput međunacionalne mržnje i verske netrpeljivosti, postoje još najmanje dve grupe koje su izložene navijačkom teroru: to su Romi i pripadnici LGBT populacije. Dobro je poznato da su upravo navijači iz ultradesničarskih grupa glavni vinovnici nereda koji su rušili Beograd 2010. godine. Oni su na stadionima direktno pozivali na linč ove nepopularne i u Srbiji marginalizovane manjine. Naveo bih ovom prilikom i neke monstruozne parole koje su bile prisutne tih dana na našim stadionima poput „NEĆE ŠETATI“, ili „Beogradom krv će liti gej parade neće biti“. Ovakvim sloganima Srbija je sasvim sigurno dotakla dno dna. Nasilje nad Romima je takođe jedan od problema i neretki su naslovi u crnoj hronici, sa Romima kao žrtvama brutalnih napada

Kako rešiti ove probleme? Kako ostale zemlje nemaju slične probleme? Kako su ih prevazišle?

Ne treba biti mnogo pametan pa reći da je Balkan po mnogo čemu specifično užareno tle. Zemlje u regionu takođe imaju slične probleme. Stoga se ne bih sa sigurnošću usudio da kažem da je Srbija izuzetak po tome što su navijačke grupe toliko sveprisutne. Ali, svakako da postoji način da se određeni problemi reše. Najveću krivicu za ovakvo stanje svakako nose policija i pravosuđe.

Upravo u ove dve institucije, odnosno u njihovom (ne)delovanju leži sva tragedija ove nazovidržave. Kakva smo mi to moderna evropska demokratska država u kojoj je Ivan Bogdanov jači od zakona, od policije? Da li u jednoj normalnoj zemlji institucionalizovano, obrazovano sudstvo i donekle obrazovani pripadnici MUP ne mogu ništa narkomanima, dilerima, ćelavim istetoviranim nakazama? Da li mislite da se možemo nazvati modernom demokratijom samo zato što imamo fer izbore i višepartizam? Ljudi u Srbiji žele da upravo ovakvi monstrumi koji blate sport budu iza rešetaka gde im je i mesto. Mladi žele da mogu slobodno da šetaju gradom, a ne da prelaze ulicu svaka dva minuta da ih neko ne bi napao slučajno. Mladi u Srbiji žele normalan noćni život bez straha da će biti izbodeni ili upucani, ako nekog slučajno greškom pogledaju. Ne žele obezbeđenje klubova koje je u rangu sa pripadnicima SS jedinica. Dokle god su nepismeni jači od zakona i institucija kojima rukovode obrazovani, nemamo šta da tražimo na mapi „civilizovanog“ sveta. A u „civilizovanom“ svetu ne postoji zanimanje NAVIJAČ, već sport gledaju i prate s ljubavlju ljudi koji imaju svoje živote i poslove van stadiona.

(Drugo mesto na konkursu „Mladi protiv ekstremizma – Razmišljaj svojom glavom“)

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je tokom 2014. sproveo projekat „Mladi protiv ekstremizma – Razmišljaj svojom glavom“ uz podršku Fondacije za otvoreno društvo. Cilj je da se proširi krug mladih ljudi sposobnih da prepoznaju ekstremističke stavove i ideologije, i da im se odupru. Projekat je zasnovan na radionicama i kampanjama koje su realizovane u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, Zrenjaninu i Novom Pazaru. Priliku za pisanje eseja dobili su učesnici radionica, a autorima tri najbolja eseja uručene su novčane nagrade. Stavovi u tekstovima ne odražavaju stavove donatora.