Žanka Stojanović: Oni koji su žrtvovali radnike RTS-a sada vladaju Srbijom

U noći između 22. i 23. aprila 1999. u NATO bombardovanju RTS-a poginuli su Jelica Munitlak, Ksenija Banković, Darko Stojmenovski, Nebojša Stojanović, Dragorad Dragojević, Dragan Tasić, Aleksandar Deletić, Slaviša Stevanović, Siniša Medić, Ivan Stukalo, Dejan Marković, Milan Joksimović, Branislav Jovanović, Milan Janković, Tomislav Mitrović i Slobodan Jontić.

U predlogu UNS-a navodi se da bi Radna grupa trebalo da zatraži od NATO-a da otvori arhive u vezi sa napadom na RTS, da koordiniše aktivnosti sa Komisijom za istraživanje ubistava novinara, Evropskom federacijom novinara, Hjuman rajts vočom i Amnesti internešenelom, kao i da podnese zahteve za otvaranje arhiva Vojske Jugoslavije i obaveštajnih službi, ali i od SAD-a.

Komentarišući inicijativu UNS-a, Žanka Stojanović, majka stradalog Nebojše Stojanovića, ističe za Danas da se porodice žrtava pribojavaju se da se tu ne radi ni o čemu drugom do o daljem zamagljivanju istrage koju je Republičko javno tužilaštvo protivzakonito zaustavilo 2011. godine.

– Tužilaštvo je, kršeći Ustav, odbilo da procesuira pribavljene nedvosmislene materijalne dokaze da je Vojska Srbije, kojoj je bilo naređeno da evakuiše ljudstvo i tehniku RTS-a na rezervno (bezbedno) mesto rada, ignorisala tu naredbu uprkos mnogostrukim najavama, koje je sama analizirala, da će RTS biti cilj napada. Takođe, Ministarstvo odbrane i vojna obaveštajna služba i danas prikrivaju dosije Pravne uprave Ministarstva odbrane br. 466 iz 2001. i druge precizno imenovane dokumente koji crno na belo dokazuju da su vojska i Vrhovni savet odbrane bili unapred obavešteni o tačnom času napada na RTS, ali da su ljude ostavili da poginu. Dakle, prava adresa UNS-a treba da bude Tužilaštvo, a ne „neko u NATO“ – naglašava Stojanović. Prema njenim rečima, ovde niko ne spominje krivicu države.

– Oni koji su ih stavili na žrtvenik sada vladaju Srbijom – naglašava Stojanović. Kako dodaje, nije jasno šta bi bio cilj zahteva da NATO „otvori arhive“ o slučaju RTS.

– Jedino što bi se moglo saznati zapravo su relativno nevažni tehnički detalji: da li su u napadu učestvovali jedan ili dva aviona, koji tip, koje su bombe bačene i sl. Pretpostavljamo da Vlada Srbije ne očekuje da će NATO organizovati „suđenje Klintonu (i Solani)“. Zašto bi neko tragao za njemu nedostupnim i nepoznatim krivcima u Briselu i Vašingtonu, a da ga ne zanimaju njemu dostupni odgovorni funkcioneri u Beogradu: za evakuaciju RTS-a bio je zadužen imenom i prezimenom pukovnik Petar Pajčin, funkcioner Ministarstva odbrane – navodi Stojanović.

Ona podseća da je Vlada Srbije 2014. raspisala konkurs i odredila budžet za izgradnju memorijalnog centra na poprištu pogibije tehničara RTS-a, ali do danas nije urađeno baš ništa.

– Svima bi služilo na čast, i UNS-u, i Vladi i RTS-u, da umesto ovakvih „međunarodnih inicijativa“ konačno podignu spomenik žrtvama – ukazuje Žanka Stojanović. Podsetimo, za pogibiju radnika RTS-a do sada je odgovarao Dragoljub Milanović, koji je 2002. osuđen na deset godina zatvora jer nije poštovao naređenje Savezne vlade, po kojem je zaposlene i tehniku trebalo da izmesti iz zgrade u Aberdarevoj ulici.

Matić: Da se konkretizuje odgovornost

„U okviru Komisije za istraživanje ubistava novinara, pokušavali smo da dobijemo relevantne odgovore od NATO, da pronađemo dokumentaciju u domaćim arhivama koja su često navođena kao dokazi o namernom žrtvovanju radnika RTS i nismo uspeli. Postavili smo konkretna pitanja NATO-u preko nadležnog tužilaštva o tome na koji način je odlučeno da medijska kuća bude ratni cilj, ko je izdao naredbu, ko je izvršio opaljenje raketa… Međutim, ostali smo bez ikakvog odgovora“, ističe za Danas Veran Matić, član Radne grupe Vlade Srbije za bezbednost novinara. Ovaj predlog UNS-a, dodaje on, predstavlja još jedan pokušaj da se iskoristi senzibiliranost Vlade Srbije i Ministarstva za kulturu i informisanje da se i na političkom planu razgovara s predstavnicima zemalja članica NATO-a kako bi se došlo do što više neophodnih odgovora i konkretizovala odgovornost za prvo bombardovanje medijske kuće. I naravno, kako bi se do kraja rasvetlilo odlučivanje o tome da se RTS ne iseli na rezervnu poziciju. Ne mogu da procenim da li je moguće, ali svaku priliku treba iskoristiti da se pokuša“, ukazuje Matić. On podseća i na 17 kidnapovanih i ubijenih novinara na Kosovu od 1998. do 2001. godine.

„Ovde postoji puno posla koji do sada nije obavljen kako bi se pronašli kidnapovani (pet novinara) i rasvetlila ubistava 12 novinara Srba i Albanaca, kao i dvojice kolega iz Nemačke. Ovo je aktuelno i zbog početka rada Specijalnog suda za ratne zločine OVK. To je prilika da se još jednom pokrenu istrage, pronađu svedoci. Po meni, ova tema zahteva formiranje međunarodne komisije na Kosovu koja bi se specijalizovano bavila sudbinama naših kolega jer ovo je najveći broj neistraženih ubistava i kidnapovanja novinara u Evropi danas“, objašnjava Matić za Danas.