Zaokret od ekumenizma ka nacionalizmu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ko je zeleo da ozbiljno uporedi Sveto pismo i ponasanje ove dve Rimske crkve (Katolicka i Pravoslavna) lako je mogao da vidi da su RAZLIKE ogromne. Nadamo se da ce buduce generacije ovo ozbiljno shvatiti i izbeci ove zamke koje serviraju Starinski vladari sa svojim dilovima sa ove dve Rimske crkve.

   1. Ако погледамо и сагледамо данашња схватања улоге цркве у друштву, морамо закључити, да западна црква превазишла је саму себе тиме што је далеко наднационална и веома штетна за добре односе у свету, док националне православне заједнице управо опстају због своје националности..Православну цркву одржава то што су поглавари једнаки међу једнакима, то се мора очувати, без надређености и истицања и величања улоге било које цркве. Црква је велика онолико колико јој народ верује, а не колико име носи.

      1. A SPC se veruje? Moralne gromade je vode

         1. da, spc se veruje i verovace se. u nju ne veruju samo ne verujuci – decai unuci komunizma… ahhh

2. U vizantijskom tekstu čitamo: „Jovan je posedovao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Homerovih brbljarija, niti laži besednika… On se nije služio ni sofizmima, ni silogizmima koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je nepostojećim stvarima…“ U tekstu sa Pariskog fakulteta, pak: „Sakupio sam ‘mirakule’ Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ primer…predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i teologiju… Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije.“ Poštovanje fizike i astronomije“ bio je onaj presudni trenutak koji je uticao na promenu tretiranja pojma ISKUSTVA i KRITERIJUMA ISTINE u društvu. Nasuprot evropskim feudalnim gradovima, monarhijama i republikama koje su težište stvaljale na BUDUĆNOST, despotije su oduvek održavale STATUS QUO i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, despotska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dolazilo ono iznutra ili spolja. U despotskim državama caruje dogmatska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, ukazivanje na grešku je apsolutno nedopustivo. Dakle, imperativ takve stare orijentalne etike mora biti zataškavanje grešaka, greške se ni po koju cenu ne smeju priznati, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka narušavanju autoriteta. Otuda u despotijama nisu bile moguće NIKAKVE ISTINSKE REFORME INSTITUCIJA, kao ni bilo kakve istinske reforme U SFERI ZNANJA I VEROVANJA. Više je nego očigledno da je takva duhovna klima nespojiva sa pojavom i razvojem modernih društava.