Zapad i Albanci imaju strategiju, Srbija je nema

Savet bezbednosti UN odlučio je Rezolucijom 1244 da su glavne odgovornosti civilnog prisustva UN na Kosovu, između ostalog, da u očekivanju definitivnog rešenja olakša uspostavljanje suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uz puno poštovanje Aneksa 2 i Ugovora u Rambujeu (tač. 11, a). Ova tačka ugovora utvrđuje: „Tri godine po stupanju na snagu Ugovora biće sazvana međunarodna konferencija da bi utvrdila mehanizam završnog rešenja za Kosovo na osnovu volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svih strana u primeni Ugovora i finalnog Helsinškog akta, kao i da izvrši sveobuhvatnu ocenu primene Ugovora i razmotri predloge svake strane o dodatnim merama“ (glava 8, čl. I, tač. 3). Dakle, utvrđeni su elementi na osnovu kojih će se učesnici pripremiti za „međunarodnu konferenciju“, drugim rečima za pregovore pod vođstvom međunarodnog(ih) predstavnika o završnom rešenju za Kosovo. Kasnije će ih Kontakt grupa proširiti: nema povratka na status iz 1999, nema podele Kosova, nema priključenja Kosova nekoj drugoj državi. Svaki od učesnika imao je (ili nije imao) strategiju kojom će doći do, kako je zapisano u Rezoluciji SB 1244, „završnog rešenja za Kosovo“.

Iz sadržaja knjige Branislava Krstića

-Milošević Ustavom „rešava“ vekovni

srpsko-albanski spor na Kosovu

-Vreme kada je trajno i mirno rešenje

za Kosovo bilo nadohvat ruke

-Rat za Kosovo i predaja Kosova

-Srbija i posle oktobra 2000. bez strategije

za rešenje krize na Kosovu

-Od „rešavanja problema“

do strategije sprovođenja Rezolucije SB 1244

-Strategija povratka Srba – prihvatanje i predaja

-Strategija očuvanja istorijskih spomenika

– Opšti razvoj situacije. Predlozi za rešenje krize na Kosovu

-Vandalizam na Kosovu,

mart 2004, Misija UN pala na ispitu

-Kosovo na strmom putu

-Kosovo se ponovo „rešava“ ustavom

Strategija velikih sila koje su učestvovale u zaposedanju Kosova bila je veoma jasna. Već 1997. Kongres SAD utvrđuje da je Kosovo „izdvojen identitet“, a EU da je u pitanju „pravo Kosova“. Dakle, dva ključna učesnika u procesu trasirala su put nezavisnom Kosovu.
Svojim „razumevanjem“ situacije Milošević im je potom pružio izvanrednu priliku i alibi koji su uspešno iskoristili – za vojnu intervenciju NATO. U sprovođenju Rezolucije SB 1244 misija UN na Kosovu (Unmik) sukcesivno prenosi sve nadležnosti na privremene institucije samouprave, osim bezbednosti i uspostavljanja međudržavnih odnosa. Kao primer uspešne strategije pominjem sam jedan: „standardi pre statusa“, zatim „standardi i status“. Praktično, Unmik je kao „završno rešenje“ stvarao nezavisnu državu na Kosovu.
Strategija Albanaca na KiM primer je uspešne strategije. Od početka imaju jasan cilj i odgovarajuću strategiju koju efikasno operacionalizuju. Menjaju garniture, ali ne i strategiju. Nisu opterećeni sabornošću političkih pozicija i alternative im obezbeđuju prilagođavanje u izmenjenim okolnostima. Strategiju prilagođavaju aspiracijama velikih sila i uspevaju da imaju moćne saveznike. Ostvaruju kontinuiranu saradnju s Unmikom. Ova komplementarnost interesa obezbeđuje im da sprovođenje Rezolucije SB 1244, sledstveno tome i „završno rešenje“ o Kosovu, bude optimalno podudarno s njihovim očekivanjima.
Strategija Srbije teško je sročiva za bilo kakav rezime. Pre svega, meni kao istraživaču nedostaje oslonac da bih mogao potvrditi da je Srbija uopšte imala dugoročnu strategiju za rešenje krize na Kosovu. Milošević je imao dve prilike da mirno i trajno reši krizu na KiM dok je Srbija imala vlast na njemu:
– decembra 1992, kada su predsednik države, premijer i načelnik Generalštaba prihvatili da se na KiM obrazuje „Područje pod mirovnom zaštitom“ prema Rezoluciji UN o Unproforu (za Hrvatsku), a on grubo odbio,
– u Dejtonu, 1995, kada je dobio priznanje kao kooperativan učesnik, umesto da svoju kooperativnost uslovi s dva entiteta za Kosovo i Metohiju, kao što je utvrđeno i za Bosnu i Hercegovinu, on odbija da se Kosovo i spomene. Bio je uveren da će imati bolju priliku. Utrčao je u rat za Kosovo, ali je 9. juna 1999. naredio generalu Marjanoviću da potpiše predaju Kosova. Srbija je međunarodnim ugovorom priznala nove granice i teritorijalni integritet svela na one unutar kojih nema Kosova i Metohije. Podsetimo se da se potpredsednik Vlade, Šešelj, na zatvorenoj sednici Skupštine Srbije prilikom usvajanja načela na kojima treba da počiva buduća rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu izjasnio protiv ovih načela „zbog toga što dovode u pitanje državni suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje, što nam na osnovu ovih načela zapadne sile otimaju Kosovo i Metohiju… Naša država je suverena samo tamo gde ima svoju vojsku i policiju“ (Velika Srbija, novine Srpske radikalne stranke, jun 1999). Dakle, jasno je bilo da je Milošević predao Kosovo i da ono više nije deo suverene teritorije Srbije.
Peti oktobar, obaranje Miloševića, bilo je istorijska prilika, ali i realna mogućnost da demokratska Srbija poboljša pregovaračku poziciju u procesu rešavanja krize na Kosovu. Pretpostavka je bila da nedvosmisleno odbaci politiku Miloševića i da, umesto pasivne pozicije u procesu, usvoji i sprovodi realnu strategiju i pripremi „završno rešenje“.
Odbacivanje Miloševićeve politike trebalo je da se potvrdi:
– saradnjom s Tribunalom u Hagu (tač. 14 Rezolucije SB 1244) i
– da predsednik i Vlada oglase da je odbacivanje Ugovora iz Rambujea delo Miloševićeve politike i da izraze spremnost da ga potpišu da bi, na osnovu njega, pokušali, koliko je moguće da se, na primer, Ustavni okvir za
Kosovo donese u skladu s Ugovorom (jer je Ugovor imao karakter Ustava). U svakom slučaju, da se jasno distanciraju od Miloševićeve politike.
Nastavlja se