Zapadni lideri odbili da se pojave pred Tribunalom

Napetost koja se naslućuje između Miloševića i paljanskog rukovodstva nije nameštena. U novembru iste godine, tokom pregovora u Dejtonu, presretanje razgovora koje je obavila Nacionalna agencija za bezbednost već je davalo dokaze o tome. Ali ovog puta se Mladić odupire Miloševiću. U igri su njegovo političko preživljavanje i njegova sloboda. Teško bi se moglo prihvatiti da od svojih beogradskih sagovornika, kako oni sami kažu, nije dobio određena uveravanja pre nego što će predati pilote 12. decembra 1995. Obećanja, kao što se zna, obavezuju samo one koji u njih veruju. A, i pored svog prezimena, general nema ničeg početničkog u sebi.
S francuske tačke gledišta ove peripetije su na kraju poprimile anegdotski karakter, sve dok se Milošević nije prisetio da se, iz zatvora, za uslugu obrati francuskom predsedniku. To je bilo u maju 2005. Usred referenduma o ustavu Evropske unije, Žak Širak – kome to nije bilo potrebno uoči zvučnog izbornog poraza – shvatio je da još nije završio s Miloševićem. Bivši srpski predsednik tražio je od avgusta 2004. svedočenje više šefova država i vlada. Zahtev koji je podnela gospođa Anoja, jedna od sekretarica suda, arhiviran je kao neodgovarajući. U maju sledeće godine Miloševićev advokat Britanac Stiven Kej ponovo je intervenisao poslavši dopise Toniju Bleru, Bilu Klintonu, Iberu Vedrinu i Žaku Širaku s pozivom na sud. Član 54 pravilnika Tribunala obavezuje pozvane svedoke da se odazovu pozivu. Stvar je postala ozbiljna – mogla je da dovede do tužbe pred Savetom bezbednosti UN zbog nepoštovanja procedure. Mobilisani u najvećoj hitnosti, vladini eksperti požurili su da se posavetuju s advokatima ostalih pozvanih u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Državama. A svi su, da bi dobili na vremenu, zamolili svog kolegu Keja da precizira pitanja koja namerava da postavi, izvan nejasnih geopolitičkih razmatranja koja je naveo u svojim pismima iz maja meseca.
„General Duen je ispao vrlo konfuzan u svojim objašnjenjima; on nije bio pouzdan u ovom predmetu.“ Luj Gotje je pet godina bio savetnik za strateška pitanja i pitanja odbrane Lionela Žospena, dok se ovaj nalazio u Matinjonu. U oktobru 2004. iz svoje male kancelarije u Privrednom sudu u koju se vratio, on bez iluzija gleda na mutni period posle potpisivanja Dejtonskih sporazuma. „Nije bilo arhiva kada smo došli u Matinjon 1997; nije bilo nijednog pouzdanog sagovornika o tom pitanju. Da li su Mladiću data neka obećanja posle ‘dila’ između Širaka i Srba? Ništa nije jasno, a ni mi baš nismo želeli da znamo, kako bismo izbegli političke neprijatnosti za vreme kohabitacije.“
Povlačenje je imalo i svoje posledice. „Istina je da smo se samo stidljivo angažovali u gonjenju ratnih zločinaca, jer smo imali jasnu predstavu da smo nasledili situaciju koju nismo držali pod kontrolom.“ Bez uobičajene predostrožnosti Alen Rišar to potvrđuje dok objašnjava kako je želeo da izbegne „apsolutnu nedoslednost“ širakovskih mreža, u godinama kada se Žospenova vlada trudila da goni ratne zločince u Bosni. I podseća na jedan razgovor s predsednikom, pošto se uselio u palatu Brijen u junu 1997: „Treba nešto učiniti; reč je o našem kredibilitetu kod Britanaca i Amerikanaca.“ Jer, čak i popločan najboljim namerama, put za Hag se pokazao kao vrlo krivudav u poslednje dve godine.
„Francuska je retko kad napravila dobar izbor podržavajući tu i tamo, u ime regionalne stabilnosti, lica i režime nespojive s njenim demokratskim vrednostima.“ Tako je bez okolišenja komentarisao general Žan Kot koji je komandovao snagama UN u bivšoj Jugoslaviji 1993. U svojoj knjizi Sutra, Bosna, objavljenoj u čkiljavom svetlu prikupljenih svedočanstava, među kojima i jedno bivšeg ambasadora Francuske u Sarajevu koji ne krije svoju ogorčenost, taj vojnik povučen iz aktivne službe želi da pokaže da na Balkanu neće biti mira sve dok nacionalističke vođe budu na vlasti. Da bi se prevazišli animoziteti između zajednica, objašnjava on, Zapadnjaci moraju da preuzmu odgovornost i pomognu demokratama da preuzmu stvari u svoje ruke. „Vraćamo se na uvek isto pitanje: šta mi zaista želimo Bosni?“, zaključuje bivši prvi čovek Prve armije francuske vojske, sa sebi svojstvenim žarom. A tu suđenje ratnim zločincima postaje suštinsko pitanje. Kot je atipičan, nema dlake na jeziku, dok većina vojnika i diplomata pridruženih snagama stabilnosti razmeštenih posle sklapanja mirovnih sporazuma iz 1995. misiju privođenja pravdi smatra nezgodnom.
Da bi opravdali svoju neodlučnost, zaklanjali su se iza jednog nesrećnog presedana koji je kao duh lebdeo u vojnim štabovima: potrage za somalijskim gospodarom rata Aididom koja je 3. oktobra 1993. doživela potpuni fijasko. Kad su američki rendžeri pokušali da ga uhvate, tri njihova helikoptera oborena su iznad hotela Olimpik gde se Aidid navodno nalazio. U sukobima je poginulo 17 vojnika. Slika njihovih leševa koje vuku ulicama Mogadiša obišla je svet. Stvoren je „somalijski sindrom“. Sve do 1997. on je služio kao izgovor da se izbegne zadovoljavanje zahteva haškog Tribunala. Postojao je strah od te vrste zadataka, bez jasnih pravila angažovanja za koje nikada nije upriličena neka vojna priprema. Svaki plan hapšenja doživljavan je, dakle, kao „nož u leđa“ stabilnosti. Pentagon će to ubrzo i da saopšti.
Nastavlja se