Zapis o izložbi Frica Ruprehtera u Vršcu

Postavku je otvorio ambasador Austrije u Beogradu Nikolaus Luteroti (Lutterotti). O slikarevom delu govorili su Peter Cavrel (Zawrel) i Sava Stepanov. Ruprehterova izložena dela nemaju naslov osim ciklusa slika „Po maglovitom danu“ (akvarel i vosak na drvenoj površini, 50×30 cm, 2004) koji je omaž umetnici Agnesi Martin (1912-2004) i njenoj seriji „Po svetlom danu“ naslikanoj 1973. I te apstraktne slike videne u vršackom muzeju okrenuo je naopacke i njima opcinio, gotovo zacarao, konvencionalni deo savremenog sveta, onoga na razmedi dvadesetog i dvadeset prvog veka, prošlog i sadašnjeg milenijuma. Ne samo u Vržcu ovog septembra.

Fric Ruprehter je putovao po svetu, Bliskom i Dalekom istoku (Egipat i Japan) a to se vidi, ili samo maglovito nazire, u njegovim novim izvedenim radovima od 2004. do 2016. godine. Da je u pitanju drama pomislilo bi se da autor razgovara sam sa sobom, možda sa svojim posesivnim dvojnikom, sa nešto beketovskog tona. U tišini nestvarnog ateljea ili virtuelne galerije. Putopisi u slici, zapravo njenoj ravni, u linijama koje se po njoj oštro pružaju i ukrštaju, prave, sa primesom zagonetke, oneobicenog pitanja. Delom izlaze iz stvaraoca, a vecim u njemu ostaju i dišu sa umetnikom iskidana daha. Isprekidane su, prelomljene kao površine ruprehterovske, ali nisu izvijene, nisu krive. Ne mire se ni sa cijim pogledom na svet, ne samo likovno delo što je pred nama. I ono prividno nevidljivo, ali nasluceno.

Vršacki gost sa svojim slikama možda negira slikarstvo, njegovu dubinu i višeslojnost, skladnost, složenost tako što ga pojednostavljuje, svodi na izukrštane linije, crte, svetle površine i minimizuje na ljudskim, pa i životnjskim, skoro biljnim, pogledom osvetljenu površ, njenu harmoniju koja, stice se uverljiv, nepobitan utisak, samo što ne protepa, ironicna. Blago cinicna, ali se, mada se ne podsmeva, zalazi sa druge strane površine, slike, sa njene druge strane se ostvaruje. Kao da stupa iza ogledala, da vidi šta je sa one strane. Zavodi tim prikrivenim putem svog slucajnog gledaoca, svedoka umetnickog dešavanja, izvodenja umetnickih radova pod kratkim nazivom, šifrom, F. R. izokrenutog novog sveta. Naopakog kao što ova, pa i druga(cija) stvarnost, zamišljenom posmatracu onostrana, sa pozivom na pustolovnu u umetnost i u krivu veštinu cijim se izvodenjem likovno delo nikada ne dovršava. Nastavlja se. Nekuda, nekuda, daleko u nama, kako glasi krug pesama Vaska Pope. Slika jeste sekundarna filozofija kuda je vuce umetnikova naslikana i oslikana vizija.

Citiram tekst Dragane Kurucev iz izložbenog kataloga: „Retrospektivno gledano, Ruprehter u realizaciji slika / panoa, akvarela, radova u staklu i drugih formi, kombinuje tehniku, tehnologiju i materijal. Osobito je to ocito kod radova na papiru, gde koristi razlicite debljine listova, modeluje ih nalepljivanjem na drvenu plocu, nabacivanjem tarka koje natapa voskom… Vosak reflektuje svetlost, daje nežnu teksturu površine.“

Dela Ruprehterova su zagledana u svog posmatraca i možda ga zbunjuju neizrecenim pitanjem „Zašto me gledaš, vidiš li me?“. Slike tek na drugi pogled postaju vidljive, bar se meni tako ucinilo na prvi pogled. Umetnik hoce da razgovara sa svojim nemim sagovornikom, sporazumeva se pogledom, pod silnim pritiskom da to mora da primi, proguta. Uzalud se opire toj iscrtanoj veštackoj paukovoj mreži.

Trebalo bi pred radovima Frica Ruprehtera gledati, netremice kao što se zuri u sliku ili fotografiju, drugog posmatraca i pokušati da se uoci njegova reakcija. Cudi se, podsmeva se, odmerava, vidom razmerava, uživa, razmišlja? Izlazi se iz likovnog dela u novo umece. Ruprehterovi radovi su slika u slici, linija u liniji, kvadrat u kvadratu, pravougaonik preko pravougaonika, površina u površini. Verovatno. Beskonacno. Sve je to geometrijski privid koji odlazi dalje, nestaje daleko u nama.