Zarđali liberalni predak i nemačko pitanje

Kao što je Gorbačov okončao „hladni rat“ i „bipolarni svetski poredak“, istim instrumentima koristi se i Donald Tramp kako bi okončao “ stari liberalni poredak“ i stvorio novi. Kraj „hladnog rata“, čini se, može da nastupi i za zapadni svet, samo što ga na svoj način vodi američka administracija i zove „okončanjem liberalnog poretka“.

Narednih godina, Nemačka bi mogla da se nađe u okruženju „renacionalizovane Evrope“, gde će partije „krvi i tla“ biti na vlasti ili imati značajan uticaj u većini evropskih država. Može li Nemačka u tim okolnostima da se odbrani od povratka svom nacionalizmu? Da li će nemački političari da osećaju pritisak da vode računa o nemačkim interesima u Evropi i celom svetu gde svi drugi to sigurno isto čine?

Ako neko želi da nađe formulu koja će Evropu i Nemačku da vrati nazad u novu verziju njihove prošlosti, teško da bi bilo ko mogao da to čini bolje od onoga što čini američki predsednik Donald Tramp. Iskreno neprijateljska prema Evropskoj uniji, Trampova administracija ohrabruje „renacionalizaciju Evrope“ kao što je to učinio državni sekretar Pompeo u Briselu, 4. decembra 2018. kada je održao govor u kojem je ocenio da se Trampova administracija „oslanja na plemenite nacije sveta u stvaranju novog liberalnog poretka“.

Pompeo je istovremeno otvoreno i snažno napao Evropsku uniju, Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond – stubove postojećeg poretka u kojem su SAD učinile veoma mnogo da ga stvore.

Nešto slično učinio je nedavno i američki predsednik kada je u septembarskom govoru u Generalnoj skupštini UN pozvao države da budu suverene koliko god više mogu.

„Budućnost ne pripada globalistima. Budućnost pripada patriotama. Budućnost pripada suverenim i nezavisnim nacijama, koje štite svoje građane, poštuju svoje susede i poštuju razlike koje svaku zemlju čine posebnom i jedinstvenom“, rekao je Tramp.

Pompeo je rekao da su SAD „dozvolile da taj liberalni poredak zarđa“ nakon okončanja bipolarnog poretka. „Naša misija je da učvrstimo naš nacionalni suverenitet ispred međunarodnog poretka i mi želimo da nam naši prijatelji pomognu da učvrstimo i njihov suverenitet, , rekao je Pompeo.

„Nemačko pitanje“ je oduvek, od Marksa do Kenana, od Bizmarka do Regana, bilo centralno evropsko pitanje. Ceo koncept „hladnog rata“ počivao je na „nemačkom pitanju“, podeli nemačke nacije i pobedničkoj pravdi koja je stigla sa angloameričkim divizijama i Crvenom armijom.

Ujedno s tim, oblikovana je i Evropa sa Evropskom unijom kao asocijacijom država koja je, pored ostalog, imala za cilj da drži, kontroliše i ograničava Nemačku snagu u Evropi. Kraj Hladnog rata = ujedinjenje obe Nemačke. To je formula oko koje vrteo Hladni rat u Evropi. Ako je Nemačka podeljena, onda ima Hladnog rata, ako je ujedinjena, onda nema.

Sovjetska strana, odmah nakon okončanja Drugog svetskog rata, uvidela je da je podeljena Nemačka protiv njenih interesa, jer vodi američkom monopolu na svetskom tržištu. Staljin je već u Podstamu predložio postojanje „ujedinjene demokratske Nemačke“, sa ujedinjenim nemačkim partijama i sindikatima, svenemačkom štampom, svenemačkom crkvom – i katoličkom i protestantskom, da se organizuju slobodni izbori i da se posle stvaranje vlade sklopi mirovni ugovor i da se vojska povuče za godinu – dve dana.

Državni sekretar SAD, DŽordž Maršal tada je rekao: „Mi nemamo osnove da verujemo u demokratsku volju nemačkog naroda. Mirovni ugovor će biti napravljen bez Nemaca i biće im izdiktiran, kada Vašington bude smatrao da je to potrebno. Mi ćemo propisati uslove koje budemo smatrali za neophodne“. Hans Morgentau je želeo da sasvim uništi nemačku industriju i zemlju vrati u agrarno društvo.

Pre tri decenije čak ni najvažniji akteri nisu bili sasvim svesni u ishod svojih postupaka, niti su bili do detalja obavešteni u to šta se događa na uzburkanom diplomatskom moru. Američka administracija želela je stabilnost i imala je rezerve dok su zapadnonemački lideri žurili za brzim promenama na Istoku, mada ni tadašnji američki predsednik, DŽordž Buš, ni nemački kancelar, Helmut Kol nisu očekivali naglo ujedinjenje.

Poznatih Kolovih „10 tačaka“ u kojima je prvi put saopštena nemačka namera za ujedinjenjem, a koje je nemački kancelar izgovorio 28. novembra 1989. direktno su zasnovane na tajnim porukama iz Moskve koje nisu bile poznate Gorbačovu. Gorbačov je smatrao, zajedno s Kolom i Genšerom, da će nemačko ujedinjenje biti odloženo za 21. vek.

Tadašnji sovjetski ambasador u Bonu Jurij Kvicinskij, bio je nepomirljivi protivnik nemačkog ujedinjenja. On je zahtevao da se, za početak, sovjetski tenkovi postave na granici dve Nemačke, a nakon toga, kada bude sigurno da do nemačkog ujedinjenja uopšte neće doći, razmišljalo bi se o tome šta bi se činilo dalje.

Za samo tri nedelje, situacija će da se dramatično promeni. Prema navodima glavnog Kolovog spoljnopolitičkog savetnika, Horsta Telčika, istorija govora o „10 tačaka“ zasnovana je na skrivenoj komunikaciji eksperta sovjetskog Centralnog komiteta Valentina Falina od 21. novembra 1989. preko permanentnog nemačkog sagovornika sa sovjetske strane Nikolaja Portugalova o ideji konfederacije između Zapadne Nemačke i nestajuće Istočne Nemačke.

Nikolaj Portugalov je rođen u Rostovu na Donu gde je vaspitan u duhu nemačke kulture. NJegova doktorska disertacija na Moskovskom institutu za međunarodne odnose bila je „Ustav Zapadne Nemačke“. Prevodio je Hajnriha Bela i Bertolda Brehta. Posle je postao saradnik svog bivšeg kolege sa studija, Valentina Falina.

Nakon povratka u Moskvu 1987. istupao je u korist priznavanja „nacionalnog ponosa“ Nemaca i već u junu 1989. u magazinu „Špigel“ predvideo je kraj podele nemačke države.

Po dogovoru sa Valentinom Falinom, posle isteka 12 dana od dana otvaranja granica između Istočne i Zapadne Nemačke, predao je kancelaru Helmutu Kolu razrađen plan ujedinjavanja Nemačke koju je velikim delom doslovno preneta u program „10 tačaka“.

Portugalov je u program na vlastiti rizik kao jedan od ciljeva uneo „ujedinjenje obe Nemačke“. Komunista Portugalov se nadao „nemačko – ruskoj simbiozi“ koja bi omogućila Rusiji „da se vrati u Evropu“. Poznavalac literature i „ljubitelj dobrih vina“ kako ga opisuje Falin, živeo je posle raspada SSSR s penzijom koja je iznosila oko 20 dolara mesečno.

Falinovo rivalstvo sa glavnim spoljnopolitičkim savetnikom Gorbačova, Anatolijem Černjajevim, sprečilo ga je da direktno ode Gorbačovu sa ovom idejom, tako da je odlučio da koristi već dugo vremena postojeći poverljivi kanal preko Portugalova do Kolovog savetnika Horsta Telčika, pretpostavljajući da će Telčik da ubedi Kola da pozove Gorbačova i diskutuje s njim o ideji o konfederaciji, obećavajući Sovjetima da će se to dogoditi samo u kontekstu „zajedničkog evropskog doma“.

Falin je sačinio nacrt dva dokumenta, jedan zvanični koji je odobren od Černjajeva i koji je potvrđivao Kolova obećanja data Gorbačovu uz dodatak da, „ukoliko ona budu održana, sve može da bude mogućno“ i jedan „neoficijelni“ koji je tvrdio da je ideja o konfederaciji nešto o čemu se već diskutovalo u sovjetskom vrhu na nivou Politbiroa koji je u principu bio spreman da je prihvati. Portugalov je preneo Telčiku ove poruke 21. novembra.

On je rekao Telčiku da može da zamisli da „Sovjetski Savez na srednji rok može da odobri nemačku konfederaciju, bez obzira koju formu ona dobije“.

Telčik je, prema tome, skicirao 10 tačaka na osnovu sovjetske pozicije smatrajući to doprinosom „panevopskom procesu“ koji je bio jezgro Gorbačovljeve vizije, i stavljajući ideju o konfederaciji u centar diskusije o ujedinjenju.

Pre govora u Bundestagu 28. novembra, kada je najavio nemačko ujedinjenje, Kol nije obavestio ni Buša, ni druge saveznike, pa čak ni svog ministra spoljnih poslova. Rezultat je bila konsternacija u Vašingtonu.

Na samitu na Malti, Gorbačov je rekao da Kol ne deluje ozbiljno i odgovorno, dok su Amerikanci obećali Gorbačovu da „oni pokušavaju da deluju sa određenom rezervom“ i svoju poziciju prema nemačkoj ocenili kao negativnu. Amerikanci su ubrzo uvideli da ne mogu da održe ovakvu poziciju koja vodi sovjetskim dobicima, pa su postali „šampioni nemačkog ujedinjenja“.

Gorbačov je svojom politikom omogućio „renacionalizaciju istočne Evrope“, kada je zapad proizveo i podržao istočnoevropski nacionalizam kao moćno oružje u razbijanju sveproleterske komunističke ideologije.

Sada se dešava razmena, slična „kulturnoj razmeni“ istoka i zapada, koju je odmah posle Hladnog rata uočio na drugom primeru Žak Bodrijar. Bodrijar je baš tokom svog gostovanja u Beogradu devedesetih godina rekao da je zapad poslao istoku „pornografiju na filmu“, a da je istok uzvratio „pravom prostitucijom“ kada su se na zapadnim ulicama pojavile hiljade istočnoevropskih devojaka spremnih da prodaju ljubav za novac.

Sada „imperija uzvraća udarac“, pa nacionalizam koji na istoku vlada već tri decenije, kuca i na zapadna vrata, a „renacionalizaciju“, u kojoj se opet pojavljuje „nemačko pitanje“, predvodi američki predsednik Donald Tramp.

Gorbačov je na vrhuncu perestrojke poručio sovjetskim republikama da „uzmu suverenosti koliko god mogu više“. One su ga poslušale i prigrabile suverenost toliko da su postale suverene i potpuno nezavisne države, iako je Gorbačov planirao da s nivoom suverenosti, na koji je pozivao, ostanu članice nove, transformisane federacije.

Robert Kagan se pita „ako je današnja Nemačka proizvod liberalnog svetskog poretka, vreme je da razmišljamo šta može da se dogodi kada taj poredak nestane“. Čak i pre nego što je liberalni svetski poredak počeo da se dezintegriše, uvek je bilo pitanje koliko dugo je Nemačka spremna da bude „nenormalna nacija“ koja sama sebi uskraćuje geopolitičke ambicije, normalne sebične interese i normalni nacionalni ponos. Sve to ukazuje na veliki potencijal povratka „nemačkog pitanja“.

Možemo da pretpostavimo da američki predsednik želi da ovaj poziv, ali sada sa „zapadne strane“, ima iste posledice za „zapadni blok“ kao što je Gorbačovljev poziv imao za istočni blok.

Tvorac nemačke „istočne politike“ Egon Bar, formulisao je stav da samo miroljubiva Nemačka može da dovede do nemačkog ujedinjenja. Za ujedinjenu Nemačku najbolje i najsigurnije okruženje u ujedinjenoj Evropi. On je, kao i mnogo drugi nemački političari „Hladnog rata“ odbijao svaku mogućnost obnavljanja agresivne evropske Nemačke.

Drugi trend, koji ilustruje Partija Alternativa za Nemačku (AfD), koja je treća po broju poslanika u nemačkom Bundestagu, želi da se oslobodi „kulta krivice“ (Schuldkult) i krive sadašnje nemačke političare koje smatraju „lutkama sila pobednica u Drugom svetskom ratu“.

Nemački političari veoma dobro znaju kuda vodi ovaj put. Zato se odupiru ovakvim „danajskim darovima“, čak i kada dolaze od, do skora, najbližih saveznika, Amerikanaca. U tome se nalazi deo objašnjenja permanentnog nemačkog protivljenja balkanskoj nacionalističkoj plimi i svemu što bi moglo da podstakne promenu nemačke kulturne matrice.

Ali, kako kaže Timoti Garton Eš, „kulturna borba za nemačku dušu već traje“.