Zarobljeni francuski piloti nisu bili za gledanje

Narednog dana u ambasadi Ruske Federacije održana je još jedna runda razgovora iza zatvorenih vrata, a na večeri, koja je sledila, glavni gost bio je Ratko Mladić. Prisustvovali su pokojni Pavle Bulatović, tadašnji ministar odbrane, a iz VJ general Branko Krga i ja. Po običaju, dobro se jelo i dosta pilo, bilo je šale i zdravica, ali se i razgovaralo, na preskok i kroz kratke komentare o nečemu o čemu je već ranije bilo reči. Imao sam utisak da Gračov želi da proveri da li su njegovi napori urodili plodom i da li je Mladić spreman da popusti. Pošto je shvatio da od toga nema ništa i da je Mladiću važno da se nadmudruje, kao da se radi o šahovskoj partiji i protivniku, Gračov je, obraćajući se u jednom trenutku direktno Mladiću, na grub i vulgaran način, rekao: „Sada si vojnički pobednik i imaš političku prednost i inicijativu. Prihvati pregovore i diktiraj uslove. Ako to ne uradiš, proći ćeš kao ja u Avganistanu. Ušao sam sa zastavom, nezadrživo i na čelu kolone. Vratio sam se poražen, ponižen, bežeći kao kurva, sa dve rane na telu i mnogo rana u duši“. Nastao je tajac, ali Mladić nije ništa odgovorio. Gračov je shvatio da je ispucao i poslednji adut i da ne bi imalo smisla da pokvari atmosferu na večeri čiji je domaćin, pa smo se uskoro razišli.
Uskoro sam ponovo uživo video generala Mladića prilikom pregovora sa novopostavljenim načelnikom Združenog generalštaba Francuske, generalom Žan-Filip Duenon, na aerodromu Batajnica. General Duen došao je po nalogu predsednika Žaka Širaka, specijalnim avionom, direktno iz Pariza. Prethodno su propali svi pokušaji da se piloti oslobode, uključujući i misiju Širakovog specijalnog izaslanika generala Bertrana de Laprela, koji je imao više susreta i razgovora, a jednom je o tome razgovarao i sa Radovanom Karadžićem. Mislim da je to bilo početkom decembra 1995. u vojnoj vili u Dobanovcima, gde se Radovan Karadžić, po odobrenju Miloševića, češće „odmarao i obnavljao snagu za izvršavanje teških državničkih poslova“. Imao sam zadatak da odem sa De Laprelom u Dobanovce, učestvujem u razgovoru i posredujem u realizaciji dogovorenog. Želim da naglasim da je general De Laprel, kao i većina stranaca, u nas iz vojske imao veliko poverenje i da je bio potpuno svestan da bez našeg posredovanja i zalaganja ne može ni da priđe Karadžiću, a posebno Mladiću, ali i da mi nemamo nikakve nadležnosti ili čarobne moći da na njih utičemo.
Stoga je sasvim razumljivo da se nisam nimalo radovao što imam „čast“ da izvršavam tako odgovorne zadatke i prisustvujem, takoreći, istorijskim susretima i zbivanjima. Razlozi su bili vrlo jednostavni. Ionako nisam znao šta ću pre da uradim, jer sam imao posla preko glave. Drugo, nisam želeo da budem puki posmatrač. Znao sam da uvek postoji samo jedno pravo rešenje i za to sam se zalagao. Ali, to pravo rešenje nije uvek i prolazilo. Treće, skoro po pravilu nisam se slagao sa Miloševićem i njegovom politikom, još manje sa „našima preko Drine i dalje“. Četvrto, s obzirom na to da je general De Laprel tražio da vidi pilote, a ako to nije moguće, da ih barem čuje telefonom i tako se uveri da su živi, znao sam unapred da od toga nema ništa. Tako je i bilo. Karadžić je, na ponovljene molbe i insistiranje generala De Laprela, obećao da će mi se u dogovoreno vreme javiti odgovorna osoba, a ja ću dalje da obavestim De Laprela, ali od toga nije bilo ništa, jer se isprečio Mladić. Ipak, nakon dva dana i mnogo ubeđivanja i natezanja, nezvanično mi je rečeno da su piloti „malo obrađivani, pa nisu baš za gledanje, a što se telefona tiče, nije ovo Pariz“. Ipak, dobio sam nekakve garancije da su piloti živi i da im se ništa loše neće desiti. To sam mogao da saopštim generalu De Laprelu i da to garantujem svojom čašću.
Međutim, dolasku generala Duena prethodilo je više dramatičnih događaja, koje sam uspeo da rekonstruišem uz pomoć generala Momčila Perišića i Aleksandra Dimitrijevića, tada načelnika Uprave bezbednosti VJ. Dejtonski sporazum je parafiran, ali nije bio i potpisan. Svečano potpisivanje bilo je predviđeno za 14. decembar 1995. u Parizu. Francuska je uslovljavala potpisivanje puštanjem pilota. A piloti, kapetan Frederik Šifo i njegov navigator miraža 2000, poručnik Žoze Suvinje, oboreni su još 30. avgusta, prilikom napada na magacin municije jugozapadno od Pala. Znalo se da za njihovo skrovište zna Ratko Mladić i nekoliko njegovih najbližih pratilaca. Znalo se i da ih traže specijalne službe Francuske i više drugih zemalja i da preti opasnost da ih neko ubije ili preotme. Nagađalo se svašta, pa i da Mladić više nije u stanju da garantuje njihovu bezbednost. Ipak, jedno je bilo sigurno. U slučaju da sporazum ne bude potpisan, kako je dogovoreno, pretila je opasnost da srpska strana bude proglašena krivcem, da muslimanska i hrvatska strana otkažu sporazum, pa i da se rat nastavi.
Strepeli smo svakog dana i iz sata u sat razmatrali situaciju i očekivali nove vesti.
Nastavlja se