Zarobljenici vidljivosti

Niko od njih neće pomisliti da uradi nešto nedozvoljeno, jer se svako udaljavanje od reda odmah primeti, savesno zabeleži i adekvatno kazni. Pošto je sve vidljivo, nema nikakvog smisla praviti greške.

Prema načelima utilitarizma koja je zastupao Bentam, ljudi su zadovoljniji i srećniji kad postoji takav nadzor, kako ljudi u kaznenim institucijama, koji sada ne moraju biti podvrgnuti fizičkom kažnjavanju i mogu se kretati bez lanaca, tako i oni napolju, koji se osećaju bezbednije i manje ugroženi.

„Reformisanje morala, očuvanje zdravlja, oživljavanje produkcije, jačanje bezbednosti, smanjivanje javnih obaveza, rast privrede, koja sada može da stoji na kao stena čvrstom tlu, to će se dobiti time što se Gordijev čvor Zakona o siromaštvu neće preseći, nego će njegove niti biti čvršće povezane, sve to zahvaljujući jednostavnoj Arhitektonskoj zamisli!“

Ovim oduševljenim nabrajanjem mnogih dugoročnih koristi za društvo ukoliko bi se njegova zamisao ostvarila započeo je Bentam svoje objašnjenje ideje panoptikona.

Savremeno društvo veoma se približilo ostvarenju Bentamovog ideala apsolutne vidljivosti, i to ne samo u posebnim ustanovama koje su namenjene jačanju dobrih i iskorenjivanju loših ljudskih osobina i načina ponašanja, nego u gotovo svim prostorima u kojima boravimo i koje stvaramo: javnim i privatnim, otvorenog ili zatvorenog tipa, prostorima stvarnim, fizičkim i digitalnim.

Na javnim mestima i u kancelarijama montirane su nadzorne kamere, zatvorenici imaju oko gležnja postavljene naprave koje omogućuju da ih se stalno prati, đaci imaju uvek uza se mobilne telefone sa aplikacijama preko kojih ih njihovi roditelji neprestano prate, te im prema potrebi omeđuju područje njihovog kretanja.

Osim toga, preko aplikacije roditelji stalno dobijaju od razrednog starešine obaveštenja o ocenama koje je dobilo njihovo dete i to onog časa kada su te ocene upisane u dnevnik.

Državne službe mogu u bilo kom trenutku da provere stanje na bankovnom računu svakog čoveka, da dobiju podatke o njegovim prekršajima, kaznama i svakoj vrsti kršenja reda i zakona, i na osnovu svega toga odlučuju o eventualnoj finansijskoj potpori koju će neko dobiti ili neće.

Savremenog čoveka ne posmatraju samo institucije. Ljudi posmatraju i jedni druge, a i sebe fotografišu i snimaju, te sve objavljuju na mrežama.

Tako danas svako može videti gde je ko bio, šta je jeo, šta rade njegovi prijatelji, poznanici, ali i nepoznati ljudi.

Čovek izlaže svetu sebe, svoj lik, te s uzbuđenjem prati kako raste broj lajkova uz ono što je on postavio na mrežu.

U stvarnom i prenesenom smislu speman je da se razgoliti pred kamerom, da razotkrije svoje najdublje tajne kako bi postao i ostao vidljiv, da ne bi propao u informacijsku crnu rupu i nestao iza horizonta događanja, gde ga drugi uopšte više ne bi mogli primetiti.

Ljudi se više ne zadovoljavaju time da ih vidi ili čuje samo jedna osoba, mora tih osoba biti više, desetine, stotine, čak i hiljade.

Tek to će pokazati da je čovek viđen, da je primećen.

U savremenom panoptikonu, u kome su ljudi istovremeno nadzornici i nadzirani, pojedinac se ne trudi da se skloni u senku i zavuče u skroviti kutak kako bi uživao u miru i tišini.

Umesto toga, on nastoji da bude zapažen, kao da sve vreme maše rukom i viče kao bi neko konačno okrenuo pogled ka njemu i primetio ga – kao što u restoranu dizanjem ruke doziva konobara koji nikako da ga primeti.

Pravo na privatnost, koje je doskora važilo kao jedna od osnovnih vrednosti demokratije, topi se danas kao maskara na očima tinejdžerke.

Nemilosrdno ga podriva i istiskuje potreba za vidljivošću. Mnogi su spremni da se odreknu skrovitih mesta i trenutaka provedenih u osami.

Spremni su da sve razotkriju, razgolite, kako bi ih drugi videli, a to im danas omogućuju elektronski uređaji koji ih prate na svakom koraku.

Gotovo neopaženo događa se pomak od nevidljivosti, koju su nekad ljudi težili da za sebe obezbede, koja je bila ne samo dozvoljena nego i poželjna, ka hipervidljivosti.

Ko nije stalno pred nečijim očima, ko neprestano ne izveštava o sebi, bilo da je na poslu ili na odmoru, taj postaje sumnjiv, neobičan, a možda i opasan.

Da biste pokazali da nemate šta da krijete vi ćete sebe stalno izlagati i nuditi pogledima drugih ljudi.

Tako postupaju ne samo političari i zvezde, nego i sasvim obični ljudi. Biti viđen postaje nešto normalno, a biti nevidljiv – nenormalno.

Sa svakim novim tehnološkim pomagalom, koje omogućuje izlaganje, povezivanje i objavljivanje slika i ličnih utisaka, opšta norma se sve više pomera ka što boljoj i potpunijoj vidljivosti.

Društvo u kome živimo očigledno je utemeljeno na hipervidljivosti, gde važi princip da je „dobro videti, ali videti sve je još bolje“ koji je slično formulisan u romanu Dejva Egersa Krug.

Kuda vodi opsednutost pogledima i potreba da se neprestano bude viđen?

Možemo zamisliti bar tri scenarija budućnosti.

Prema prvom, završićemo u staklenom panoptikonu, koji nastojimo sami da izgradimo.

Njegove prostorije ćemo opremati dodatnim kamerama i drugim nadzornim pomagalima.

I dalje ćemo izveštavati o tome šta radimo i šta rade drugi.

U ime raznih ponuđenih benefita bićemo spremni da se pokažemo i izlažemo pogledima u najbanalnijim, ali i najintimnijim situacijama.

Ako nam na primer ponude popust za toalet papir ili za zdravstveno osiguranje, bićemo spremni da sedimo na pametnom klozetu, koji će precizno izmeriti koliko izmeta smo produkovali i kakav je njegov biološki i hemijski sastav.

Podaci će stići u kompjuter našeg lekara, koji će nas, prema potrebi, i to doslovce, preko aplikacije na telefonu pozvati na razgovor i zapretiti nam da treba da konzumiramo manje masti, a više belančevina i minerala.

Podaci će stići i u osiguravajući zavod, koji će na osnovu njih, to jest u skladu sa našim načinom ishrane, odrediti koliko godišnje košta polisa našeg životnog osiguranja.

I neće im biti dostupni samo podaci o nama, nego i naša slika.

U klozetu će se nalaziti kamera, koja će nas fotografisati dok uriniramo i oslobađamo se izmeta.

Prizor će uživo moći da posmatraju fetišisti, koje uzbuđuju ovakve aktivnosti – a takvih ni danas nije malo.

U Južnoj Koreji se policija svake godine bavi hiljadama slučajeva kamera u klozetskim šoljama javnih toaleta, koje tu postavljaju nepoznate osobe.

Velika većina žrtava su žene, a prate ih većinom muškarci.

Čuvari reda priznaju da uglavnom ne uspevaju da otkriju počinioce, i to uprkos postojanju patrola za klozete, čiji je zadatak da prate šta se događa u javnim toaletima.

Ali ni to što južnokorejska policija uspeva da otkrije nije malo; u periodu od 2011. do 2017. godine broj prekršaja vezanih za nezakonito snimanje u toaletima se učetverostručio.

Ako je danas posezanje u nečiju intimu nezakonit i nepodoban čin, moglo bi u budućnosti postati obično, normalno, prihvatljivo ponašanje. Granice privatnosti će se svakako sve više gubiti, biće omogućen prodor do poslednjeg kutka.

Senzori, kamere i mikrofoni, koje ćemo sve vreme nositi sa sobom, zapisivaće i automatski slati podatke o našem kretanju, s kim i gde se susrećemo, šta jedemo i pijemo, kako vozimo auto, kako odlazimo na spavanje, koliko često uriniramo i slično.

Sve aktivnosti svakog pojedinca biće kvantifikovane, što će trgovinskim firmama olakšati reklamiranje i prodaju proizvoda.

Ljudima će biti ponuđeno baš ono za čim osećaju potrebu, a u zamenu će dobiti besplatno korišćenje interneta, pristup svim mrežama i elektronskoj pošti, i tome slično.

Drugi je scenario optimističniji.

Zbog sve grubljih posezanja u privatnost ljudi će postati svesni tih mnogobrojnih očiju koje nas vrebaju sa svih strana, i to onda kada to najmanje očekujemo.

Počećemo zato da čuvamo bolje naše lične podatke, a i svoje fotografije nećemo baš olako postavljati tako da budu svima dostupne.

Dosledno ćemo štititi našu decu od nedozvoljenog snimanja, omogućivši im da kad postanu punoletni sami odluče žele li ili ne da preko mreža šire svoje fotografije iz mladosti.

Demokratske države i međudržavni savezi poput Evropske unije postaviće čvrste pravne branike koji će nas štititi od pljačkaških trgovinskih firmi koje sakupljaju podatke o ljudima.

Opšta regulativa o zaštiti podataka, poznata pod skraćenicom GDPR (engl. General Data Protection Regulation), biće temelj novih odnosa u društvu.

Biće strogo zabranjeno potajno zavirivanje u tuđi život.

Oni pojdinci koji bi ipak nastavili da to rade ne bi, dakako, bili oslepljleni – kao što je bog oslepeo radoznalog Tomu, kaznivši ga tako zbog toga što je zurio u razgolićenu Godivu, ali bi zato bili na udaru sudstva koje bi se pobrinulo da budu strogo kažnjeni.

Evropski primer slediće Sjedinjene Američke Države, te će na kraju uspeti da obuzdaju firme poput Gugla, Fejsbuka i Amazona, koje posežu u privatnost ljudi, razotkrivaju njihovu svakodnevicu i analiziraju njihove navike.

Do promena će vremenom doći i u Kini, jer će se i njihovi građani pobuniti protiv svevidećeg oka digitalnog Velikog Brata, razbiće svoje mobilne telefone, skinuti kamere razmeštene po gradovima i selima, te prestati da koriste društvene mreže namenjene nadzoru i društvenom inženjeringu.

Globalna revolucija koja će pojedincu vratiti pravo na privatnost proširiće se do najudaljenijih delova sveta, a njen poslednji talas će potopiti i poslednje totalitarne i pseudodemokratske režime, na primer one u Severnoj Koreji, Saudijskoj Arabiji i Singapuru, koji svoj opstanak temelje na nadziranju i kažnjavanju.

A prema trećem scenariju, ljudi će početi da se osvešćuju i misle kako su i privatnost i vidljivost vrednosti kojima uspešno trgujemo u danas dominantnom sistemu, dakle u kapitalizmu.

Na društvenim mrežama će se pojaviti međunarodna berza na kojoj će svako, uz odgovarajuću cenu moći da ponudi svoje intimne trenutke, te da omogući instrumentima koji prate kretanja na toj berzi da lične podatke prenesu najboljem ponuđaču, koji će mu jednom možda ponuditi reklamni oglas.

Vidljivost će moći da se proda, a privatnost će moći da se kupi.

Onima koji će hteti i moći da je sebi priušte biće ponuđeno da kupe sistem zaštite od zavirivanja u njihove domove, na primer, zaštitu od dronova koji snimaju kako oni prave roštilj u svom vrtu.

U gobalnoj zajednici će se vremenom stvoriti razlika između ljudi koji će moći da imaju privatnost i onih kojima će ona biti nedostupna.

Savremena aristokratija će raspolagati svojim ličnim podacima i iznositi ih u javnost samo ako želi, ili će ih prodavati po visokoj ceni. Plebejci bez materijalnih sredstava, a samim tim i bez informacijskih utočišta, biće izloženi stalnom nadzoru.

Biti viđen biće za njih nešto sasvim normalno, postaće deo njihovog identiteta.

Između ta dva ekstrema naći će se jedna veća grupa građana koji će biti više ili manje vidljivi.

Njihova skrivenost ili otkrivenost zavisiće od materijalnih sredstava i potreba pojedinih ustanova, preduzeća i pojedinaca, koji će imati pristup i uvid u tuđe živote.

U ovoj varijanti zamišljene budućnosti neće odnos prema vidljivosti i privatnosti svuda biti isti, kao što uostalom već odavna i nije.

Na njega će, mnogo više nego danas, uticati političke, društvene i ekonomske prilike, a on će zavisiti i od dominantnih navika u određenoj sredini i od bruto domaćeg proizvoda prema broju stanovnika.

U najbogatijim zemljama ljudi će moći sebi da priušte više mira i privatnosti, a najsiromašnije države i ljude posmatraće ceo svet, i to po veoma niskoj ceni, kao što je nekad sve posmatrao bog.