Zašto Brisel srpskim suzama ne veruje

Deset godina pre kumanovske Rezolucije 1244, pad Berlinskog zida pokrenuo je stvaranje novog, poslehladnoratovskog sveta, a bombardovanje Jugoslavije 1999. objavilo je novog gospodara i tablice njegovih novih zapovesti.

Upravo u trenutku kada su se svi opustili i bili sigurni da je dvoipomesečna vazdušna kampanja nad Jugoslavijom završena, svet je jednim malim događajem ponovo gurnut na ivicu ratnog požara, ali je istovremeno potvrđen i novi gospodar planete.

Ruski vojni kontingent je kroz junsku noć jurio iz Bosne. Na oklopnim vozilima skidale su se oznake SFOR i lepile nove – KFOR. I za samo nekoliko sati stigao je do Prištine i zauzeo aerodrom. Ruskim snagama komandovao je general-major Zavarzin. Jeljcin ga je odmah unapredio u general-potpukovnika. Britanci su stigli u Prištinu tek posle podne. U komandi NATO bili su, a pre svega Amerikanci, besni. Smatrali su da su im Rusi podvalili. Zar im Rusi nisu obećali da će doći na Kosovo posle NATO?

Klinton, Šreder, Žak Širak, Bler, Medlin Olbrajt, Solana bili su zbunjeni.

Zašto su to Rusi uradili?

Ceo svet je zanemeo i sve novinske agencije pratile su razvoj događaja na Kosovu iz časa u čas. Stiglo je obaveštenje da su Rusi nameravali da veliki vojni kontingent vazdušnim mostom iz Sankt Peterburga prebace u Prištinu, ali im Mađarska, Rumunija i Bugarska nisu dozvolile prelet. Britanski general Majkl Džekson dobio je naređenje od generala Vesli Klarka da se sa Rusima, ako treba, bori za kontrolu aerodroma. Britanci protiv Rusa? U lanac komandi umešao se Toni Bler. Pozvao je Džeksona. General je bio u Hamletovskoj dilemi – Boriti se ili ne boriti se!? Sam je smatrao da paljbu na Ruse može da naredi samo neko ko je „pošandrcao“. Bler ga je pitao: Pa, šta ćete da radite? Naređenje je naređenje, odgovorio je vojnik. Bler mu je preporučio da izigra naređenje i da ostane hladan. Generalu je pao kamen sa srca, viski je posle toga prijao, svi su se opustili.

Šta je to bilo? Šamar arogantnim natovcima? Rusko kočoperenje pred svetom i Srbima? Veselo vojničko takmičenje na kraju jednog tragičnog događaja?

Posle nekoliko dana ruski ministar inostranih poslova Ivanov izjavio je da je to bila „greška koja je za žaljenje“.

Ali, da li je bila greška? Videćemo da Marti Ahtisari ima o tome drugačije mišljenje.

Da li je ta „greška“ išla u prilog Jugoslaviji? Možda bi da je uspela, ali pošto je propala, samo je otkrila namere Istoka i učinila da je Amerikanci dobro zapamte i postanu još tvrđi u zahtevima.

U Srbiji je javno mnjenje bilo podeljeno, jedni su se uzdali u rusku pomoć, drugi su bili skeptični prema njoj. Oni prvi nisu voleli Gorbačova, još manje Jeljcina i žalili su što puč generala protiv Gorbačova nije uspeo. I danas se može čuti od nekadašnjih komunističkih, a danas nacionalističkih, intelektualaca da su za sve krivi Gorbačov i Jeljcin, i da bi aktuelna istorija Srbije bila sasvim drugačija. Naravno, bila bi drugačija i da je umesto Slobodana Miloševića na vlasti bio Ivan Stambolić.

Kako sam Jeljcin u svojim sjajnim i potresnim memoarima svedoči (Predsednički maraton, objavljeni u Moskvi 2000, a u Beogradu 2002), bombardovanje Jugoslavije je u Rusiji izazvalo široke i žestoke reakcije. Komunisti, nacionalne stranke, mnogi generali bili su za široku pomoć Srbiji, počelo je i masovno mobilisanje dobrovoljaca. Smatra se da je jedan od razloga da Jeljcin smeni Primakova sa mesta premijera bila njegova podrška Miloševiću. Jeljcin se našao između čekića i nakovnja. Opozicija mu je pripremala impičment, optuživala ga je za izdaju i upropašćivanje zemlje, lično bogaćenje, kao i za solidarnost sa NATO u bombardovanju Jugoslavije. Tražila se čvrsta konfrontacija sa Zapadom.

Jeljcin je već bio teško bolestan, jedva je na svojim plećima nosio teret predsedničkog mandata, nestrpljivo je čekao 2000. i izbore. Tajno je pripremao naslednika (Putina). Užasavao se mogućnosti da na vlast ponovo dođu komunisti, pribojavao se puča i uspostavljanja generalske hunte koja bi državu vratila u totalitarizam. Ako bi u državi punoj atomskog naoružanja, strepeo je Jeljcin, oni preuzeli predsednički nuklearni kofer, to bi već bila opasnost za celi svet. Međutim, i u Srbiji i u Rusiji su mnogi upravo to želeli, smatrajući da se propušta velika šansa da Amerikanci budu zaustavljeni. Jeljcin je bio svestan da Rusija ne može da opstane bez međunarodnih kredita i da bi je izolacija devastirala, a konfrontacija sa Zapadom dovela do apokalipse. Sa Klintonom je bio uspostavio vrlo srdačne odnose, G klub je Rusiju primio kao svog osmog člana. Miloševića nije voleo, delio je mišljenje Zapada da je on poslednji komunistički lider u Evropi i da bi ga što pre trebalo poslati u prošlost. Slagao se da Milošević sprovodi represiju na Kosovu, ali je isticao da se na Zapadu preteruje sa brojem izbeglica i žrtava. Konačno, zar nije za svaku osudu delovanje terorističke OVK? Bombardovanje nije mogao prihvatiti, pogotovu što je započeto mimo konsultovanja Saveta bezbednosti. Boris Jeljcin ogorčeno zapisuje:

„Tokom kosovskog konflikta izbile su na videlo najgore političke tendencije savremene Evrope – dvostruki standardi. Tvrdilo se da su ljudska prava viša od prava pojedinih država. Ali, kršeći prava država, vi automatski grubo kršite prava njenih građana – pre svega pravo na bezbednost. Tokom rata poginule su hiljade jugoslovenskih građana. Kakva vaga može da izmeri prava kosovskih Srba i prava kosovskih Albanaca?“

Ipak, Jeljcin je dao nalog Černomirdinu da na svaki način postigne dogovor sa Ahtisarijem i da se bombardovanje što pre prekine. Jeljcin tvrdi da se tokom tih pregovora Milošević ponašao „apsolutno besprincipijelno“ – „u odnosima sa Rusijom njegov glavni adut je bila eksplozija nezadovoljstva građana Rusije mojom spoljnom politikom, raskol u društvu, to što nas je gurao u političku i vojnu konfrontaciju sa Zapadom“. Černomirdin mu se žalio na Miloševićevu nepopustljivost i kada bi ga posle devet sati razgovora pitao – Zar ti zaista misliš da možeš dobiti rat? – Milošević bi odgovarao: „Ne, ali nećemo ni izgubiti. Nas četiri stotina godina nisu mogli da pokore. Neka sada probaju. Neka samo probaju da krenu. Kopnena operacija je sigurno osuđena na neuspeh.“ Čak je povremeno Černomirdina molio da tako vodi pregovore kako bi kopnena operacija počela što je moguće pre. Posle mesec dana, kako piše Jeljcin, više nije želeo eskalaciju konflikta, već je molio da se rat zaustavi i tvrdio je: „Ali svejedno ne mogu da budem poražen!“ Černomirdin je oštro pritiskao Miloševića i ubeđivao ga da vojne podrške Rusije neće biti, a da su zalihe političke podrške već iscrpljene.

Jeljcin je očajnički pokušavao da NATO odstrani iz pregovora, da ih vrati u Ujedinjene nacije, a da Kosovo bude podeljeno u sektore, kao svojevremeno Beč posle Drugog svetskog rata i da jedan sektor pripadne Rusiji, gde bi ona smestila deset hiljada vojnika i ne pod NATO komandom. Amerikanci to nisu prihvatali – komanda mora biti objedinjena, a ruske snage uključene u KFOR. Jeljcin je posle jednomesečnog natezanja pristao. Šta se onda dogodilo i zbog čega su Rusi iz Bosne na juriš zauzeli prištinski aerodrom? Jeljcin u memoarima daje tek mogućnost naslućivanja šta se dogodilo. Tokom noći 4. juna bio je primoran da odobri plan vojske o prebacivanju desantne jedinice na prištinski aerodrom. Tvrdi da je dugo sumnjao, suviše je opasno – „čemu sada pokazivati hrabrost, mlatiti pesnicama posle tuče?“ i obrazlaže: „Pa ipak, u uslovima totalnog neprihvatanja naše pozicije od strane evropskog javnog mnjenja, odlučio sam da Rusija mora učiniti završni gest.“ Navodno, to je bio gest bez ikakvog vojnog značaja, ali je Rusiji pred svetom doneo moralnu satisfakciju. Posle ove tvrdnje Jeljcin dodaje dve zagonetne rečenice: „Rusija nije dozvolila da se raspoluti. Nije dozvolila da bude uvučena u rat.“

Iza brda se ipak nešto ozbiljno valjalo. A šta, odgovorio je Marti Ahtisari u svojoj Misiji u Beogradu (u Helsinkiju publikovana 2000, a u Beogradu 2001).

Za finskog diplomatu šestočasovni marš ruskih vojnika iz Bosne na Prištinu bio je „pomoćna operacija“ u pripremi desanta jedinica iz Rusije na „svoj sektor“ na Kosovu. Ahtisari pretpostavlja da su se rusko i jugoslovensko armijsko rukovodstvo dogovorili da Rusija preuzme kontrolu nad Prištinom i severnim delovima Kosova i da od njih formira svoj sektor. Ako bi na Kosovu za dve-tri godine došlo do toga da Albanci proglase nezavisnost, onda bi Srbija mogla, smatrao je Ahtisari, da uz pomoć ruskih snaga zadrži veći deo i naseli ga isključivo Srbima. Ahtisari nije očekivao da će Milošević lako pristati na američko-EU-ruski dogovor, iznenadio se kada ga je ovaj ljubazno, ali dostojanstveno, dočekao u Beogradu, ali posle događaja na aerodromu bilo mu je razumljivo takvo pitomo ponašanje. Nemoguće je bilo da u taj plan nije bio uključen i Jeljcin, smatrao je Ahtisari. Ako se sada vratimo na knjigu Predsednički maraton i na one dve zagonetne rečenice, jasno se otkriva da je ruski predsednik bio pod jakim pritiskom vojske i da je, da bi izbegao nekontrolisani razvoj događaja, pristao na kraju, uzdajući se da će tadašnji realni odnos snaga zaustaviti ruske generale.

Ahtisari i zamenik državnog sekretara SAD Strob Talbot tokom pregovora sa Černomirdinom dobili su tajnim kanalima procenu ruske vlade šta se zapravo događa. NATO nastoji u stvari da likvidira Jugoslaviju, jer je jedina evropska zemlja koja ne želi da uđe u Alijansu, a orijentisana je prema Rusiji i vrlo je snažna država. S druge strane, NATO želi da ima most sa Balkanom. Jedino Srbija i Crna Gora ometaju njegove planove. Alijansa ne želi pravično rešenje krize, već želi pokazati da je ona jedina efikasna sila. I ovo je samo vežba, a stvarna namera jeste – priprema za napad na Rusiju. Konačni cilj jeste, zaključuje se u ovoj proceni, likvidacija Rusije kao globalnog faktora. Da je NATO zaustavljen u Bosni, ne bi došao do Kosova, a ako se sada ne zaustavi, na redu je Belorusija. Rusija mora da se suprotstavi svetu u kome bi jedna država imala vodeću ulogu.

Čitajući ova razmišljanja Ahtisari zaključuje da Rusija ne podržava Srbe, već štiti svoje nacionalne interese. Uostalom, NATO i Zapad nisu ni hteli da pregovaraju sa Miloševićem, za dalju sudbinu Beograda kucali su na vrata Moskve, a kada se tamo slože, Milošević je mogao samo da prihvati ili odbije, bez mogućnosti da kaže: „da, ali…“ Da li je ta zabrana na „da, ali…“ ostala na snazi i za Dačića u Briselu? Samo što je ovog puta Zapad, alergičan na pominjanje „sektora severno Kosovo“ i prepoznavajući u njemu moguće rusko prisustvo, pristao da svoju odluku nazvanu „dijalog“ isporuči Beogradu, ali bez pregovora i posredovanja Moskve.

Ako Jeljcinovi memoari otkivaju dramu Rusije posle raspada SSSR, Ahtisarijeva Misija u Beogradu otkriva kakvu je sudbinu Amerika, uz podršku Nemačke, namenila Srbiji i Kosovu. I za legitimitet Ahtisarijeve misije pre svega i najviše se potrudio Gerhard Šreder, tako da nije slučajno da finski diplomata upoređuje balkansku situaciju na kraju dvadesetog veka sa onom pri kraju devetnaestog veka, kada su se „evropske sile na čelu sa Bizmarkovom Nemačkom posle rata između Rusije i Turske umešale na Balkanu – Bugarska je bila jedna od oslobođenih zemalja, a Srbija druga“, a sada je, posle sto godina, Evropska unija preuzela na sebe obnovu Balkana i povratak miru. A kakva je uloga Rusije? Ahtisari je sasvim otvoren: Rusija je još uvek zavisna od ekonomske pomoći Zapada, tako da nije u mogućnosti da se otvoreno suprotstavi akcijama NATO.

Ahtisari je u Misiji nemilosrdno iskren, priznaje da postoji i rusko i kinesko i američko Kosovo, ali se on opredeljuje za američko, prihvatajući argument da je Jugoslavija „neuspela država“ (failed state) i da je svojim odnosom prema Albancima izgubila pravo na Kosovo. Uostalom, on implicite tvrdi da je svet džungla i da u njoj vlada pravo jačeg. Na početku Misije u Beogradu on citira finskog pisca „izgubljene generacije“ Mika Valtarija, koji je sa dvadeset i jednom godinom u putopisu 1929. napisao:

Nikako da me prođe jeza… Nalazim se u rodnom mestu sadizma, gde je hladnoća Zapada izmešana sa orijentalnom pasijom za uživanjem i slovenskom indiferentnošću… Znao sam već i ranije da su ljudi većinom samo zveri – nisam morao da putujem čak do Beograda da bih to konstatovao.