Kad nastavnici prestanu da budu „ćutolozi i klimoglavci”: Zašto ćute prosvetni radnici?

„Kažu: izgubićete plate? To nisu plate, to je milostinja. Kažu: uhapsiće vas? Ima li teže robije od one u kojoj živimo? Kažu: ostaćete bez posla? Već radimo tri posla da bismo preživeli. Kažu: umrećete od gladi? Mi već umiremo od besmisla. Ostali smo bez života u ovoj zemlji. Više nemamo šta da izgubimo osim iluzija koje sami sebi prodajemo. Ako sada ne stanemo – dalje nema“, napisao je, između ostalog Blagojević, inače profesor u gimnaziji u Lebanu.

Na pitanje koga i čega se plaše nastavnici koji ne dižu glas ni zbog statusa u kome se nalaze, a vidimo da mahom izostaje reakcija i na užasnu tragediju u Novom Sadu, Blagojević za Danas kaže da prosvetni radnici često žive u strahu od gubitka sigurnosti, statusa i identiteta.

– Ovaj strah nije samo rezultat potiskivanja kritičkog mišljenja, već i stvaranja kulture pasivnosti koja utišava glasove nastavnika. Neadekvatna reakcije na tragedije, poput one u Novom Sadu, svedoči o dubokom otuđenju i nemoći da se prepozna društvena odgovornost – smatra Blagojević.

Kako to promeniti?

– Da bi se prekinuo začarani krug pasivnosti i straha, prosvetni radnici moraju obnoviti kolektivnu svest o svojim vrednostima, izgraditi međusobnu solidarnost i ujediniti se u borbi za obrazovni sistem u kojem će imati moć da se suprotstave nepravedi i tako postanu stvarni nosioci društvenih promena. Strah od govora i delovanja dolazi iz osećaja nesigurnosti, ali i iz pogrešnog uverenja da je tišina bezbednija od akcije. Međutim, tišina samo učvršćuje postojeći poredak.

Tragedije poput onih u Novom Sadu i „Ribnikaru“, uz izostanak odgovora, otkrivaju duboku bespomoćnost, koja je više egzistencijalna nego profesionalna. Prosvetni radnici su otuđeni od svog poziva i snage koju imaju da pokrenu promene. Pritisci kao što je onaj Radivoja Stojkovića, koji, dok upravlja gimnazijom i Nacionalnim prosvetnim savetom, sprovodi represiju, jasno pokazuju urušavanje obrazovnih vrednosti. Kako možemo očekivati obrazovanje koje promoviše kritičko mišljenje, kada su na čelu ljudi koji simbolizuju upravo suprotne vrednosti? Prosvetni radnici moraju povratiti dostojanstvo i svoj glas. Ne smemo ostati zarobljeni u ulozi pasivnih objekata sistema – vreme je da preuzmemo odgovornost kao ljudi i borimo se za pravednost, jer jedino tako obrazovanje može postati pokretač društvenih promena.

Kritikovali ste sindikate i pozvali članstvo da izađe iz sindikalnih organizacija. Zbog čega?

– Kritika sindikata proističe iz njihove nesposobnosti da odraze stvarne potrebe radnika i da efikasno zastupaju njihove interese. Sindikati su često kompromitovani političkim uticajima ili birokratskom inercijom, što udaljava članstvo od aktivnog učestvovanja. Poziv na izlazak iz sindikalnih organizacija nije čin razaranja već pokušaj da se otvori prostor za formiranje novih, autentičnih oblika organizovanja.

Ti oblici moraju biti transparentni, inkluzivni i vođeni principima pravde i jednakosti, kako bi se vratilo poverenje prosvetnih radnika u kolektivnu borbu. Sindikati, umesto da budu prostor solidarnosti i borbe za prava radnika, postali su instrumenti reprodukcije postojećeg poretka. Sindikalno delovanje mora biti radikalno, progresivno i usmereno ka stvarnoj transformaciji sistema.

Trenutni štrajkovi su dokaz potrošenosti tradicionalnih metoda borbe – ne zbog manjka volje među prosvetarima, već zbog nedostatka osmišljenih, zajedničkih strategija koje bi kanalizovale tu energiju u stvaranje trajne promene. Sindikalne organizacije, koje bi trebalo da budu stub borbe za prava prosvetnih radnika, sve češće postaju deo problema, a ne rešenja.

Verujemo da i oni najupućeniji ne znaju gde se trenutno štrajk sprovodi. Ako poverujemo u podatke koje su sami sindikati iznosili u prethodnom periodu o masovnom odzivu, smatrate li da je ovakav način štrajka potrošio tu energiju?

– Ovako organizovan štrajk iscrpljuje energiju i entuzijazam prosvetnih radnika, jer nedostaje jasna strategija i vidljivi rezultati. Štrajk ne sme biti simboličan, već mora postati prostor za artikulisanje zahteva i demonstraciju moći. Metode štrajka koje su postale rutina više ne mogu pokrenuti promene; potrebna je sveža vizija i osnažujuća dinamika koja uključuje sve radnike u obrazovanju. Nastavnici/ce moraju biti svesni svoje uloge u transformaciji društva i prepoznati štrajk kao alat za tu promenu. Energija štrajka u postojećem obliku troši se na birokratske rituale koji ne donose rezultate.

Bez jasne strategije, štrajk postaje simboličan, a prosvetni radnici gube poverenje u njegovu moć. Potrebna je hrabrost da se štrajk transformiše u snažan pokret sa jasnim zahtevima. Paulo Freire, meni blizak pedagog, otprilike kaže – borba počinje priznanjem ljudi da su uništeni. Obespravljeni su uništeni zato što ih je položaj u kome se nalaze sveo na stvari.

Mi dobrovoljno pristajemo da budemo stvari, i time šaljemo užasnu poruku učenicima. Da bismo povratili svoju ljudskost, moramo prestati da budemo stvari i treba da krenemo da se borimo kao ljudi. Ne možemo se upustiti u borbu kao predmeti kako bismo kasnije postali ljudska bića. Dakle, kada nastavnici postanu ljudska bića, kad prestanu da budu „ćutolozi i klimoglavci”, kada se smanji broj obespravljenih – tada možemo govoriti o obrazovanju koje je na visokom nivou.

Od najava da se neće sprovoditi “štrajkići” prosvetni radnici su dobili poruku reprezentativnih sindikata da se održe veća u školama i zaključe ocene. Takvu odluku pravdaju namerom da ne oštete učenike.

– Poruka da se održe veća i zaključe ocene, pod izgovorom zaštite učenika, odražava manipulisanje moralnom odgovornošću prosvetnih radnika kako bi se sačuvala stabilnost sistema. Prava odgovornost prema učenicima leži u borbi za kvalitetno obrazovanje koje neće biti talac loših uslova rada. Odluke sindikata koje podrivaju štrajk zapravo podržavaju status kvo. Umesto toga, prosvetni radnici moraju se suočiti sa nepravdom direktno i pokazati učenicima da su spremni da se bore za bolje uslove za sve. Argument da štrajkovi „štete učenicima” predstavlja zamku.

Pravi štetni čin je pasivnost pred urušavanjem obrazovnog sistema. Nastavnici, učenici i roditelji moraju zajedno artikulisati viziju obrazovanja koje je zasnovano na pravdi i solidarnosti. Nastavnici treba da budu primer učenicima – ne samo kroz učionicu, već kroz konkretne akcije i podršku mladima u njihovim težnjama za boljim svetom. Protesti učenika i studenata su akt hrabrosti i nade. To što mladi danas izlaze na ulice ili blokiraju fakultete ukazuje na njihovu želju da se bore za vrednosti koje obrazovni sistem često zaboravlja.

Prava odgovornost prema učenicima nije u održavanju iluzije normalnosti, već u borbi za uslove u kojima obrazovanje zaista može služiti njihovom razvoju. Ovde se ponovo vraćamo na pitanje vrednosti koje zastupamo: da li radimo za sistem ili za budućnost dece i mladih? Prosvetni radnici moraju prepoznati tu dilemu i zauzeti jasnu poziciju – ne u korist sistema, već u korist pravde i budućnosti.

Čitamo ovih dana po virtuelnim zbornicama da su mladi održali lekciju svojim nastavnicima. Šta nastavnici treba da urade, kakvu podršku treba da pruže svojim đacima koji petkom izlaze na ulicu, kao i svojim bivšim učenicima, danas studentima u blokadama fakulteta? Zašto se čeka da sindikati organizuju da se zastane s nastavom na 15 minuta? Zar to ne može svaki kolektiv da uradi?

– Mladi su svojim akcijama pokazali odlučnost i hrabrost koja prosvetnim radnicima često nedostaje. Nastavnici treba da pruže podršku svojim učenicima/studentima ne samo simbolički već i praktično – pridruživanjem protestima, organizovanjem diskusija u školama/fakultetima i javnom artikulacijom zajedničkih vrednosti. Čekanje na organizaciju sindikata umanjuje snagu pojedinačnih inicijativa, a svaki kolektiv ima odgovornost i moć da reaguje u skladu s trenutkom. Solidarnost između učenika/studenata i nastavnika ključna je za stvaranje pokreta koji može pokrenuti širu društvenu promenu.

Ovo je vreme kada prosvetni radnici, učenici i studenti zajedno treba da izgrade novi model društva, pa i obrazovanja – onaj koji ne marginalizuje, već osnažuje, koji ne tlači, već oslobađa. To je naša zajednička odgovornost, naša prilika i naš zadatak. Učestvovanje na studentskim protestima je vid podrške hrabrosti i odlučnosti mladih koji se bore za pravdu. To je ujedno i podsećanje koliko je važno stati uz njih, ne samo rečima već i delima. Sve dok prosvetni radnici ne prestanu da budu „ćutolozi i klimoglavci” i dok se broj obespravljenih ne smanji, društvo i obrazovanje će ostati zarobljeno u sistemskoj nepravdi. Naša dužnost je da budemo primer kako se vodi borba za dostojanstvo i pravdu.

Šta na sve što se događa kažu Vaši đaci, gimnazijalci?

– Moji gimnazijalci su večiti izvor inspiracije. Njihova pitanja, dileme i razmišljanja odražavaju ne samo radoznalost i kritički duh, već i duboku brigu za sadašnjost i budućnost. Mladi jasno osećaju težinu trenutka u kojem živimo, a na nama, njihovim nastavnicima, jeste da prepoznamo i podržimo njihovu zabrinutost. Naša profesionalna odgovornost i etika nalažu da osnažimo njihov osećaj za pravdu i empatiju, da ih podržimo kada izraze solidarnost, i da budemo uz njih u kritičnim trenucima.

Ne smemo zanemariti njihovu hrabrost, niti ih ostaviti same u težnji za pravednijim društvom – naša dužnost je da budemo njihovi saveznici, vođeni odgovornošću prema budućnosti koju zajedno gradimo. Pritisci poput onih u gimnazijama u Leskovcu i Novom Sadu, gde direktori guše inicijativu učenika, duboko su neetični, dok je ćutanje njihovih nastavnika još veći moralni poraz. Sada je vreme da odlučimo hoćemo li mirno posmatrati dok im se uskraćuje budućnost ili ćemo stati uz njih, kao saveznici u borbi za svet kakav zaslužuju?

Ponos zbog solidarnosti i snage

Bili ste i na studentskim blokadama. Kakav je osećaj?

– Da, podržao sam studente u Nišu, na Filozofskom i PMF-u. Osetio sam ponos zbog njihove solidarnosti i snage, ali i tugu jer su dovedeni u situaciju da se bore za osnovne vrednosti koje bi društvo trebalo da štiti. Freire bi rekao da je obrazovanje čin slobode. Ta sloboda se ne dodeljuje; ona se osvaja. U toj borbi mladi nisu samo glasnici promene – oni su njen temelj, snaga koja pokreće društvo napred i pokazuje kako izgleda istinska hrabrost i odgovornost.