Zašto Francušče drži ruku u zavoju

„Ser Patrik O’Grandison, baronet, Sautempton rou br. 39, Rasel skver, Blumzberijska parohija.“ A ako vi se ćefne baš da saznate koji je taj što mu j’ roza karta tako otmena i što u svem’ prednjači te ga ceo grad London poznava – e pa, da se ima u vidu, taj sam lično. I nije, da vi rečem, nikak’o čudo (i, moliću lepo, nemo’ više da mi se mrštite), što sam vi za sve ove šes’ nedelje otkade džentlmen postado’, to jes’ otkad sam dig� ruke od onu močvaru tam’ i zabaronetio se, što sam, je l’, proživeo, vala, ki pravi car, da me svak poštuje i da se osmehuje. O, da vi’te samo kako bi vam duša u grudi živnula da smotrite ser Patrika O’Grandisona, baroneta, kad se krasno odene za terevenku, pa izađe na Briski i odveze se do Hajd parka. Elegancija sam vi ja sušta, i zato nema te gospe što u men’ neće da se zagleda. Mnogo sam vi sladak, i visok, bogme, još mal’ pa metar devedes’, u čarape, a i skladno sam građen, ki saliven. A ona’ tamo mali stranac, matorko onaj, Francuz, nema ga metar, onaj, što stanuje tam’ preko puta, što očijuka povazdan (žali ga bože) s otmenu udovicu, gospoju Trakl, moju prvu komšiku (nju bog da blagoslovi!) i dragu mi prijateljicu i poznanicu? Odma’ se vidi da je tu malu bitangu strefilo nešto u usta, a levu ruku nosi u zavoj, i sad ću ja da vi, za vaše potrebe, objasnim otkude to.

Istina o svem tom, da vi rečem, prosta je ki pasulj; jer onomad, prvi dan, tek što stigoh iz Konota i prikazah se udovici, koja je stajala na pendžer, jasno je meni bilo da sam zadobio srce njojzino, na tu udovicu, je l’, gospoju Trakl. Ma, vidi se to odma’, znate već, iz cuga, što vele, nema greške, bog sveti zna da je tako. Prvo je tako malo postajala na pendžer, a onda razrogačila oči, pa uze zlatno ono staklence što se kroz njega gleda, i, evo, u paklu se na ražnju pek� ako mi se tad nije obratila s ove reči, da svak čuje i svak razume: „O, jutro vam dobro, ser Patriče O’Grandisone, baronetu, dragi moj; fin ste, vidim, džentlmen, i ja sam vi na usluzi, mili, u svako doba dana i noći.“ A ja, ki što je poznato, u otmenosti ne oskudevam; i tako se ja poklonih, a od tog naklona, sam’ da ga vidite, srce bi vi se slomilo, pa onda još i šešir skinem, namignem joj s oba oka, pa ću: „Pravo vi bilo, o slatko biće, gospojo Trakl, draga moja, i nek se nasmrt utopim u močvaru ako ja, ser Patrik O’Grandison, baronet, ne zaspem vas, o plemenita, s golemu ljubav za tili čas, da ono mo’e tam’ plemstvo u Londonderiju ne stigne okom da tre’ne.“

E sad, sutradan ujutro, baš dok sam se ja premišlj’o da l’ bi sad bio red da gospoji udovici pošaljem nešto napismeno, ljubavno neko pismo, na to mislim, dolazi ona’ mali što mi donosi poštu, a u ruke mu neka elegantna posetnica, pa mi pročita ime (ja ama baš nikako ne umem da čitam s ti otisci bakarni, to je zato što sam levak), a ono ime nekog gospodina grofa, gusan neki, šta li – ček’, neki gospodar Ovog-onog, i sva ta silna slovarija đavolska utrošili sam’ d’ ispišu ime te bitange, tog malog matorog, stranac neki, Francuz, jes’, što stanuje preko puta.

Kadli, eto ti odma’, ide mala baraba, lično dolazi kod men’, i klanja se bogzna kako, a onda reče: ja, eto, uz� slobodu da vi učinim čast, da vi navratim“, a onda nastavi tako da palamudi, đavo da me nosi ako sam tek koju reč razumeo, stigo’ tek da razberem ono „e, moj mili, radosni mi bili“, a potom on tek udri, pa udri, laže ki pas, sačuvaj ti ga bože, pa sve kako se zaljubio do ušiju u moju udovicu, mislim, u gospoju Trakl, a i da moja udovica, gospoja Trakl, ‘oću reći, grize na njega.

Kad sam ja to čuo, evo, da vi se zakunem, vala sam povilenio načisto, al’ se odma’ dosetih da sam ja ser Patrik O’Grandison, baronet, i da neće da bidne plemićki da otmenos’ moja ustukne pred taj bes, je li, pa krenu’ malo da se ponašam, razumete, i tu se lepo ispričah s tog mališu, i mal’ kasnije, pita on mene da l’ bi’ ja poš� s njega do udovice, pa mi obeća još da će tamo njojzi da me predstavi kako dolikuje.

„A tu li smo?“, pomislih ja na to, „znači, nema zbora, Patriče, da si ti najsrećniji smrtnik na ova’ svet. Sa’ ćemo da vidimo da l’ se to gospoja Trakl zacopala u tebe, Patriče, tako nagizdanog, ili u gospodičića Ovog-onog.“

I odemo mi do udovicu, prvu komšiku, i pravo da vi kažem, elegantno kod nju, nem’ da fali. Dole razvučen tepih, u jedan ćošak neka ćasa i drombulje i đavo bi ga znao šta još ne, a u drugo ćoše divan, ma nešto najlepše što mi oči videše, i na taj divan, a ko bi drugi, sedi anđelak slatki, gospoja Trakl.

„Dobro vi jutro, gospojo Trakl“, velim ja, pa se poklonim pred nju, al’ tako elegantno se poklonim, da pomeriš pameću kad vidiš.

„Od ovoga, od onoga, vučem blato, ništa zato“, veli ona’ stranac Francuz, pa dodava: „Gospojo Trakl, da vi predstavim mnogopoštovanog ser Patrika O’Grandisona, baroneta. Ne nađoh li u njemu, u celini i celosti, najvrlijeg prijatelja i poznanika koji na ova’ svet može da se nađe?“

A udovica, kad to čula, ustala s ona’ divan, i napravi ono, kako se reče, čučanj, ma tako nešto u životu nisam vid�; a onda opet sede, kigod anđela da gledaš. Kad vid’ malog Ovog-onog, namesti se on odma’ pored udovice, njojzi zdesna. Ma idi begaj! Men’ se učinilo će oči da mi ispadnu, raspomamio se ja načisto! Nego, reko’: „Stander malo! Tu li sedoste, gos’n Ovaj-onaj?“, pa se i ja namestih uz gospu tik, sleva njojzi, da me bitanga ne pretekne. Sekiracija živa! A da vi’te samo kako sam joj elegantno namignuo, s oba oka, no šta.

Al’ ono Francušče ne sumnja ništa, zaždio d’ izjavi ljubav na gospoju, pa to ti je. „E, moja mila“, veli on, „radosna mi bila“, pa onda ono nešto: „Vučem blato, ništa zato.“

„Džaba ti rabota, dragi moj gos’n žabar“, mislim se ja; i počnem ja da govorim, što upornije i što brže, i govorim ja, govorim, sam’ se ja čujem, i nema šta: gospoja sam’ mene vidi i čuje, drugi ne postoji, jer ja, je l’ te, elegantno razgovaram, a sve pominjem drage mi močvare tam’ u Konotu. I ona mi se naposletku tako slatko nasmeši, ustašca joj se raširiše, a ja se okuražio, no kako, pa ju do’vatim za mali prst, al’ onako, najfinije, ne mož’ finije da bidne, i sve je u oči gledam, a beonjače mi gore ki oganj.

I tek tad sam vi ja primetio kol’ko je medeno to anđelče, jer čim je primetila da joj stežem prstić, ona si zavuče ruku iza leđa, ki da će da mi poruči: „Nemojte sad, ser Patriče O’Grandisone, biće za vas bolje prilike, dragi moj, jer nije baš otmeno, ako razumete, da mi tako stišćete prst kad tu sedi ova’ mali stranac, ova’ Francuščić, gospodin Ovaj-onaj.“

Ja joj na to svojski namignu’, kigod da ću reći: „Sam’ vi pustite ser Patrika, zna on znanje“, pa prionuh na pos�, s lakoću, i jal’ će mi verujete, jal’ nećete, al’ tako sam vešto proturio desnicu otpozadi, iza leđa gospoji, pa je, naravski, pri’vatio za ona’ prstić, a prstić me sam’ čeka, ki da mi govori: „Dobro vi jutro, ser Patriče O’Grandisone, baronetu.“ I onda ja, a ko bi drugi, razume se, stisnem to prstiče još malkice, onako, za početak, da se ne prepa’ne udovica na grubos’, i pomislim: oj, muko moja, pa je l’ ima da se nađe tam’ u Konot neki srećnik što stiže da pri’vati nešto ovako lepo, srce da mu puno?“ E, tad baš dobro stisnuh prstić, a i meni, vala, gospoja tako isto uzvrati, stisnu i ona dobro. Al’ da videste sam’ kaki se tad napravio gospodin Ovaj-onaj. Raspričao se ki poslednja torokuša, pa se sve nešto keseri, udvara se gospoji, al’ kako se udvara – pa to na ovi svet nikad nije viđeno. U paklu d’ izgorim ako lažem: s ove svoje oči videh kako joj namiguje. O, bogo mili! Poludeo sam tad ki kilkenijski mačor, štono mi rečemo, ako nisam, na, ovde me secite!

„Da vi rečem ja nešto, gos’n Ovaj-onaj“, rekoh ja tad, što sam učtivije mogao, jašta, „nije vam to nimal’ otmeno, znam ja tak’i ki što ste vi, ne valja se to da očijukaš tako s gospoju“, i tad baš, dok sam ja gled� kako što jače da joj stisnem prstić, kigod da ću da joj reknem: „Ne brin’te, gospoja, zlato moje, tu je ser Patrik da ve zaštiti“, kad i ja osetim, stiska jako, uzvraća mi. „Tako je, ser Patriče“, veli to meni ona, „tako je, ser Patriče, dragi moj, i Bog sveti će da posvedoči da ne postoji veći džentlmen od vas“, a onda gospoja opet iskolači one lepe oke, i ja pomislim: bože, će joj ispadnu iz glave načisto, kad se ona zagleda, ljuta ki ris, u gos’n žabara, pa se meni nasmeši tako da me milina preplavi.

„No“, veli onda on, bitanga, „moja mila, radosna mi bila“, pa se onda uspravi, da mu se glava bolje vidi na ona’ divan, a ona mu se usta brljava razvališe sva, i meni, vala, ne bi pravo, baraba jedna, šta radi.

Verujte na reč, dragi moj, tog se časa vaš ser Patrik tako razljutio, a što on ljući, to ona’ Francuz sve jače namigiva na udovicu, a udovica men’ steže prst, kigod da mi veli: „Spasavaj me, ser Patriče, O’Grandisone, dragi moj“, i zato ja opsova’ sočno, pa mu ovako govorim:

„Slušaj ti, barabo jedna, žabac mali, izem ti seme!“ – i šta mislite, šta je tad gospoja uradila? Poskoči ona s divan, ki da je neki ugriz�, i izjuri iz sobu, a ja gledam ‘di je pošla, zbunio se ja, sekiracija živa. Nisam ja, znate, ni snatrio da će ona sad da bega, da silazi niz basamaci, i tako, jer ja da vi rečem, za ono mal’ što sam je držao za ruku, ma ne bi’ je ispustio ni za sto godina. I velim ja onda: „A da slučajno, gospo draga, malkice ne grešite sad? Vratite se odma’, dušo, i ću vi pružim prstić.“ Al’ strči ona niz oni basamaci, a ja vi se tad okrenem, da vidim šta će Francušče da veli. Kad ono, a ja to sve vreme držim njegovu šapicu… je l’ moguće… ma jok… ma jes’.

I malne ne umreh tad od smejanje, kad videh kako ona’ mališa isto primetio da nije udovicu držao za ruku no ser Patrika O’Grandisona. Kak’o je samo lice napravio vrag matori! A što s’ Patrika O’Grandisona tiče, sera i baroneta, nije vi to za ljudi tak’og kova da se sad zameru zbog tak’e sitne greške. Da rečemo još i to (jer bog zna, tako je bilo): pre no što sam pustio bitangin prstić (a pustio sam ga tek kad nas je obojicu gospojin lakej išutirao niz basamaci), ja ga zagrlih tako čvrsto da si mog� od njega odma’ pekmez od maline da praviš.

„E, moj mili“, veli on, „radosni mi bili“, dodava, pa će „Đavo da ve nosi!“

I to vi je, eto, čista istina, da se zna što Francušče levu ruku nosi u ta’ zavoj.

Preveo: Vladimir D. Janković

Beleška o prevodiocu

Vladimir D. Janković, srpski književni prevodilac, pesnik i esejista, rođen je 16. oktobra 1968. u Beogradu, u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji.

Objavio je više od 220 književnih prevoda s francuskog i engleskog na srpski jezik, od toga 95 romana. Autor je četiri knjige poezije i više od 500 pesama, kratkih priča i zapisa, eseja i aforizama objavljenih u štampi i na internetu.

Pažnju najšire čitalačke publike skrenuo je na sebe prevodima romana “Pokoravanje” Mišela Uelbeka, “Vučje leglo” i “Leševe na videlo” Hilari Mantel, “Zlatna kapljica” Mišela Turnijea, “Ljubav traje tri godine” i “Una i Selindžer” Frederika Begbedea, “Muzika na vodi” T. Koragesana Bojla, “Okupljanje” En Enrajt, “Uspavaj me” Lejle Slimani… Za prevod Begbedeovog romana “Praznik u komi” dobio je specijalnu pohvalu žirija za dodelu nagrade “Branko Jelić”, a njegov prevod dela “Nepopravljivi optimisti” Žan-Mišela Genasije našao se u najužem izboru za prestižno priznanje “Miloš Đurić” i dobio drugu nagradu.

Član je “Udruženja književnika Srbije” i “Udruženja književnih prevodilaca Srbije”. U januaru 2018. izabran je na dužnost potpredsednika “UKPS”.

Izdavačka kuća “Tanesi” priprema drugo izdanje “Sabranih priča” Edgara Alana Poa (1809-1849), jednog od najvećih svetskih pisaca. Deo priča pojaviće se u novom prevodu, među njima i priča “Zašto Francušče drži ruku u zavoju”.