Zašto Hrvatska nikada nije istražila raketni napad na kolonu izbeglica posle Oluje?

Tuđman se pominje u optužnici

U hrvatskom javnom prostoru, koji obuhvata njegov društveni i politički deo, upravo se o tome najčešće prećutkuje, uz činjenicu da je Apelacioni sud u Beogradu potvrdio optužnicu Tužilaštva Srbije za ratni zločin protiv pripadnika HRZ Vladimira. Mikac, Zdenko Radulj, Željko Jelenić i Danijel Borović.
Četvorica pilota optužena su da su 7. i 8. avgusta 1995. godine naredili raketni napad na kolonu izbjeglica na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca i u Svodni kod Novog Grada (bivši Bosanski Novi). Oni se smatraju odgovornim za krivično delo ratni zločin u saizvršilaštvu.

U optužnici se pominju reči tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana 31. jula 1995. godine na Brijunima, na skupu vojnog i političkog vrha Republike Hrvatske, da „naneti takve udare da Srbi praktično nestanu“.

Navodi se da su Srbima ostavljena dva putna pravca za izlazak iz Republike Hrvatske, jedan za one sa područja Dalmacije i Like, a drugi za one sa područja Korduna i Banije, pri čemu (npr. izjavio je pokojni Tuđman) Srbima bi navodno trebalo garantovati građanska prava i javnost da ih pozove da se ne iseljavaju, ali da ih istovremeno putem radija i televizije, odnosno letaka, obavesti na kojim putnim pravcima je stanovništvo uzimanje.

Ubijeno je 13 civila

Osim toga, kako se navodi u optužnici, „Vladimir Mikac, Zdenko Radulj, Željko Jelenić i Danijel Borović optuženi su kao pripadnici Hrvatskog ratnog zrakoplovstva i protuzračne obrane jer su kršeći pravila međunarodnog prava sadržana u Ženevskoj konvenciji, naredili, a njihova naređenja su izvršena, vazdušne napade na civilno stanovništvo“.

U svakom slučaju, kako se navodi u optužnici, u prvom napadu 7. avgusta na Petrovačku cestu ubijeno je deset civila, a u drugom napadu kod Bosanskog Novog tri civila.

Niko ne spori da su ljudi stradali, pitanje je prava kako su stradali i da li je to ratni zločin. O tome je nedavno govorio Mate Granić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji savetnik premijera Andreja Plenkovića, koji je istakao da mete nisu civili, već delovi Vojske Krajine, te da su vojni kamioni koji su nosili oružje bosanskim Srbima ometali civili.

Međutim, da bi se sve ovo saznalo, bilo je potrebno isto istražiti. Pošto istrage nije bilo, hrvatska javnost je bila zgrožena optužnicom. Premijer Andrej Plenković je i pre pominjanja ove teme govorio o dostojanstvu Domovinskog rata, a predsednik Zoran Milanović o zaustavljanju Srbije na putu ka Evropi.

Prekinuta diskusija o događaju

Tribina pod nazivom „Petrovačka cesta duga 28 godina“, organizovana u prostorijama srpskog preduzeća Privrednik u Zagrebu, 31. maja prekinuta je zbog verbalnih ispada velikog broja desničara koji su bili u publici, dobacivši vređanja i sprečavanja učesnika da govore.

Bilo je reči o bombardovanju izbegličkog konvoja 1995. godine, a gosti su želeli da prokomentarisu celu priču sa pravnog aspekta.

Sadržajni razgovor trajao je oko pola sata, a onda je krenulo dobacivanje iz publike. Recimo, „zašto Nobilo traži pomilovanje za Perkovića i Mustača, a ne za hrvatske heroje“ i priče o tome kako „UDBA i dalje vlada Hrvatskom“ uz tvrdnje da je „avion na Petrovačkom putu imao zvezdu petokraku na repu“. „.

Zašto se Hrvatska nije pozabavila ovim navodnim zločinom?

Da li bi javnost bila toliko šokirana ovakvim događajima i propitivanjem hrvatske strane u celoj priči da se o tome govorilo negde u poslednjih 27 godina? Kao što je rečeno da je, prema podacima Hrvatskog helsinškog odbora, oko 200.000 ljudi napustilo Krajinu. Prema istim podacima ubijeno je 677 srpskih civila. Njih 837 je nestalo.

Da li bi politika koju vode Plenković i Milanović zauzela isti stav da se više pričalo o tome da se broj Srba u Hrvatskoj smanjio sa 581.663 na 201.631 od 1991. do 2001. godine, što je pad koji se ne dešava prirodno?

Konačno, zašto se Hrvatska nije pozabavila ovim mogućim zločinom nad hrvatskim državljanima srpskog porekla? Zašto je uopšte došlo do toga da se sada time bavi Srbija, što je svojom politikom kompromitovalo celu priču.

Tako je Aleksandar Vučić, kao i njegove kolege sa hrvatske strane, parazitirao na celom slučaju. Samo za razliku od Hrvata koji se pozivaju na svetost rata, Vučić je govorio o „zatvorenim očima“, svetinjama, herojima i pokajanju. Ali to nije i ne bi trebalo da bude problem Hrvatske, jer je optuživanje druge strane za „političku motivaciju“ otrcana fraza kada nema valjanih argumenata.

Advokat Čanković: Hrvatska ostaje pri svom stavu da nema veze s tim

Kontaktirali smo zagrebačku advokaticu Slađanu Čanković, koja zastupa žrtve sa Petrovačke ceste, odnosno dvoje ranjenih i porodice stradalih, piše Index.hr.

„Mi smo se obratili Hrvatskoj, ali ona ostaje pri svom stavu, a to je da nema veze sa događajem koji je sada optužen. Jutros sam video izjavu ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana koji priča to nema veze sa zakonom.

Govori o Domovinskom ratu, o optužnicama koje su politizovane, o legitimitetu Oluje, kaže da je to bila opravdana odbrambena akcija. To niko ne spori. Ali to nema veze sa zakonom, to nije pitanje.

Zločini su činjenica, desili su se. Kako su se desili? To je pravo i na to pitanje treba da nađemo odgovor“, kaže Čanković.

Ističe ulogu Bosne i Hercegovine u cijelom slučaju.

„Bilo je na njihovoj teritoriji, oni su preuzeli istragu, ali radnje koje su preduzeli su tajne, a mi nismo uspeli ni da saznamo šta su radili u pogledu utvrđivanja istine i svih drugih elemenata oko slučaja. “ rekla je.

„Spremamo pojedinačne tužbe“

„Kontaktirali smo tamošnje Specijalno tužilaštvo, gde je postupak pokrenut. Pojedine oštećene su pozvane da daju izjavu. Hteli smo da im se da status oštećenih, ali su oni odgovorili da je sve u fazi tajnosti i da smo mi nema pravo na taj status po zakonu Bosna i Hercegovina.

Pošto žrtva nema pravo da ostvari osnovna prava da dobije bilo kakvu informaciju i smatramo da nisu preduzete elementarne mere, obratili smo se Evropskom sudu za ljudska prava. Tužili smo Bosnu i Hercegovinu jer smatramo da su ta prava povređena.

Što se tiče aktivnosti u Republici Hrvatskoj, s obzirom da postoji sumnja da su moje stranke oštećene napadom aviona HRV-a, tražili smo nadoknadu štete, radi se o prijedlogu za mirno rješavanje spora. Kontaktirali smo Državno odvjetništvo, ali smo dobili odgovor da nema elemenata odgovornosti i da se sve dešavalo na teritoriji Bosne i Hercegovine“, kaže on.

„Sada pripremamo pojedinačne tužbe, sada vidimo da je podignuta optužnica, videćemo koji su dokazi prikupljeni, da ih iznesemo pred hrvatskim sudovima u postupcima za naknadu štete“, rekla je ona.

„Mislim da je Hrvatska to odavno trebala pokrenuti, trebalo je voditi postupke pred hrvatskim sudovima. Mislim da bi to bilo jako važno u ime pravde“, zaključio je advokat Čanković za Indek.

Puhovski: Hrvatska je izgradila svoj identitet na negiranju mogućnosti da Hrvati mogu činiti zločine

Politički analitičar i bivši predsjednik HHO-a Žarko Puhovski kaže da je Hrvatska svoj novokomponovani identitet uglavnom izgradila na principijelnom poricanju same mogućnosti da bi Hrvati mogli počiniti zločine.

„Vladajuća ideologija je krenula – i polazi – od svojevrsnog etno-etničkog modela po kome moralne vrednosti onih koji joj pripadaju prirodno proizilaze iz etničke pripadnosti, dakle: automatski, rađanjem u naciji.

Ova fikcija je nedavno potkrepljena činjenicom da je Hrvatska zaista napadnuta, ali su kasnije usledila tumačenja da „mi, koji smo se branili, nismo mogli počiniti ratne zločine“ – što je besmislica.

Zatim su prešli na varijantu „dostojanstvo Domovinskog rata“, a ideja da rat ima dostojanstvo je sama po sebi perverzna. Rat može imati dostojan cilj, ali rat uvek ima nešto kasapsko u sebi.

To se prenelo na čitav niz konkretnih slučajeva. Kada smo prvi put pričali o civilnim žrtvama nakon Oluje pre tačno 27 godina, nastao je potpuni haos u javnosti jer su svi bili uz mantru da je to besprekorno čista vojna operacija. Tako bi bilo samo da niko nije stradao, ali onda to ne bi bila vojna akcija“, kaže Puhovski.

„Mnogo civila je ubijeno posle oluje“

On dodaje da je svaki konkretan slučaj eventualnog zločina na hrvatskoj strani u javnosti doživljavan kao nepatriotski pokušaj negiranja hrvatskog suvereniteta i opravdanja oslobodilačkog rata.

„Oluja je bila opravdana iz više razloga. Prije svega zbog zločinačkog režima Republike Srpske Krajine, ali to ne opravdava nikakve konkretne vojne poteze (ili odsustvo civilne zaštite).

To što se Hrvatska branila ne znači, naravno, da njeni vojnici nisu preduzimali ofanzivne akcije, ali se u ratnoj propagandi govorilo da su krenuli u kontranapad, jer kada se koristi reč branitelji, nekako nije moglo biti rekao da su branioci krenuli u napad, ali samo u kontranapadu.

Uglavnom, posle Oluje je mnogo civila stradalo. U konkretnom slučaju, kod sela Bravsko, u BiH, 7. avgusta 1995. godine iz vazduha je ubijeno devet osoba. Nisu ‘navodno ubijeni’, kako cinično kaže Milanović, već zaista.

Ove činjenice nisu sporne. Nije sasvim izvesno čiji su ih avioni ubili, najverovatnije hrvatski, a civili su očigledno bili stisnuti između dve vojne kolone Vojske Srpske Krajine.

Ali radilo se o bekstvu već poraženih vojnika, 30 kilometara van Hrvatske, pa je teško konstruisati vanrednu vojnu situaciju koja bi dozvolila napad na vojne jedinice, ako je – očigledno – među njima bila grupa civila.

U vojnim operacijama se moglo pucati preko granice; ako su gađali hrvatsku stranu, onda bi i oni mogli biti na meti. I to se često dešavalo. Ali ne u ovom slučaju.

„Srbi su morali da pošalju dokumentaciju u Hrvatsku“

Postoje izveštaji da je na tim avionima viđena zvezda petokraka, što je konstrukt naučne fantastike. Za tako nešto bi vam trebao vremeplov, jer JNA nije koristila crvenu zvezdu od 1992. godine, a verovatno ni američki ratni avioni sa belom zvezdom.

Napomenuću i da je čuveni pilot Rudolf Perišin oboren van Hrvatske, iznad dijela Bosanske Gradiške u ofanzivnoj akciji, gdje nije bilo ništa osim privatnih kuća i vrtića. Ali tamo je bilo moguće intervenisati preko granice, jer su borbe još trajale. Zbog činjenice da je prvi MIG prebacio u Grac, sve ostalo je, izgleda, trebalo zaboraviti.

Ne verujem da je počinio zločin, ali je bila potrebna neka vrsta istrage – možda je imao pogrešna uputstva; vojska tada nije bila potpuno organizovana“, rekao je Puhovski.

On kaže da je pitanje u kojoj meri su odgovorni vojni funkcioneri Srpske Krajine koji su se infiltrirali u vojsku među civile.
„To je ono što treba ozbiljnom analizom utvrditi. Ali suočeni smo sa odbacivanjem same mogućnosti da se radi o zločinu za koji treba suditi. Istovremeno, hrvatska strana s dobrim razlozima apeluje na politikantstvo srpskog pravosuđa, o čemu nema spora.

Mada treba reći da u ovakvim slučajevima ima i dobrih presuda srpskih sudova. Tačno je i da je Srbija sebi dala pravo da usvoji neku vrstu širokog tumačenja opšte nadležnosti za ratne zločine, ali sužene na teritoriju bivše Jugoslavije.

Da bi imali neku vrstu opravdanja za suđenje u odsustvu (što je protivno logici navedene opšte nadležnosti), morali su, u skladu sa postojećim dogovorima, dokumentaciju poslati hrvatskom Ministarstvu pravosuđa i zatražiti sudski reakcija. Tek posle njenog odsustva, eventualno bi mogli da odluče da sami sebi sude u Srbiji.

„I Haški sud je presudio da je Tuđman bio vođa udruženog zločinačkog poduhvata u BiH“

Nisu to uradili, nisu ispitali funkcionisanje hrvatskog sistema u konkretnom slučaju.

Ne valja „argument” advokata Luke Mišetića, koji smatra jasnim da države članice EU kao takve žive pod vladavinom prava, kao da nikada nije čuo za višedecenijsko kriminalno funkcionisanje italijanskog pravosuđa odn. poslednjih događaja u Poljskoj. Ali mislim da on naknadno zarađuje honorare kao promotivni aktivista, kada već nije advokat“, kaže on.

On je rekao i da se čuju kvaziargumenti onih koji se pozivaju na sud u Hagu povodom Oluje.

„Primjerice, ministar Gordan Grlić Radman i neki generali govore o tome. Ali neće prihvatiti da je Haški sud presudio da je Franjo Tuđman bio vođa udruženog zločinačkog poduhvata u Bosni i Hercegovini. Ponekad im je Hag prihvatljiv. , a ponekad i nije. Ovo je zaista neobična situacija“, ističe on.

„Meni se čini zabrinjavajuće što nema formalnog izraza žaljenja za poginulim civilima. Milanović je delimično u pravu kada kaže da se pojam srpska deca i ugroženi vrlo često pominje na mondenski propagandistički način, a ovde je zaista bilo četiri. ubijena deca (zvali su se Jovica, Nevenka, Žarko i Darko).

Pristojna država, što Hrvatska očigledno nije, trebalo bi da sebi postavi zadatak da preispita sve u vezi sa ovim slučajem.

Ako insistiramo da smo bezgrešni kao narod, onda se ne stvara zdrava nacionalna samosvest.

„Legende su jače od činjenica“

Uglavnom, čitav niz pitanja je ostao otvoren (ili navodno otvoren), od mesta gde se sve to dogodilo pa nadalje, ali nije tačno, kako tvrdi sudija Turudić, da je čudno da u Beogradu znaju ko su odgovorni komandanti, ali ne i ko su izvršioci.

Pošto su samo po komandnom mestu mogli da razaznaju koji su piloti u kojim avionima, svi ostali su mogli da vide samo letelicu. I važno je da je Hrvatska za ratne zločine sudila uglavnom onima sa ‘naše’ strane kojima jednostavno nije mogla izbjeći suđenje.

Ovde se činilo da se suđenje može izbeći, takođe zbog protoka vremena. Ali i zbog promenjenih okolnosti, zbog očigledne političke superiornosti Hrvatske nad Srbijom – što Jandroković jasno i neoprezno kaže: Vama trebamo za EU, a ne mi vama. To je tačno, ali nema ozbiljne suštinske veze sa mogućim zločinom koji je nesumnjivo počinjen“, naveo je on.

Podsetilo me je na scenu iz poznatog filma.
„Ovde izgleda važi često citirana formulacija iz vesterna „Čovek koji je ubio Libertija Valensa“, u kojoj, na kraju, stari urednik mladom novinaru kaže: „Štampaj legendu“. (‘Štampaj legendu.’)

I na Divljem zapadu i na Divljem istoku, legende su jače od činjenica; činjenice jednostavno nisu relevantne za preovlađujući nacionalistički pogled na svet kao mogući argument protiv legendi na kojima se on zadržava.

Najgore od svega bi bilo da se ponovo ažurira Ćopićev zapis star 80 godina: „Dete plače za osvetom“, ako ostanemo u krvoločnom ciklusu…“, zaključio je Žarko Puhovski za Indek.

Nobilo: Teško je prigovoriti Srbima kada nismo reagovali 27 godina

Podsetimo se i reči advokata Ante Nobila, koji je za N1 rekao da „Srbija ima strašnu argumentaciju da 27 godina niko nije istraživao ovaj zločin i utvrdio činjenice, pa će, ako ima elemenata, biti procesuirani”.

„Ne samo to, Hrvatska nije odgovorila na zahteve bosanskog tužilaštva, na čijoj teritoriji se sve dešavalo. Teško da možemo da prigovorimo Srbima za univerzalnu nadležnost, kada nismo reagovali 27 godina“, rekao je Nobilo.

On je dodao da se tek kada se pročita optužnica vidi za šta Srbija tereti pilote, nazivajući izjave da istraga u Hagu nije vođena floskulama, uz obrazloženje da to nije ni u jednom slučaju.

„Problem je što svi političari znaju da je optužnica politička, da je neutemeljena, da nema dokaza, ali niko ne zna za nju, nismo je dobili niti vidjeli. Mislim da je cijela priča u Hrvatskoj imala je pristupljeno sa pogrešne strane. Moramo definisati o čemu se radi. Radi, a radi se o krivično-pravnom postupku, pa ako je imalo jake političke implikacije, moramo predmet tretirati instrumentima krivičnog postupka“, rekao je Nobilo.

„Smatram da je upitno da politika kaže da će pomoći pilotima“

Upitnom je nazvao i izjavu da će pilotima biti pružena pomoć.

„Ako politika kaže da će pomoći pilotima, to je za mene upitno, oni mogu pomoći samo metodama krivičnog postupka. Ako ne priznajete taj postupak, onda Hrvatska ni direktno ni indirektno ne želi da se meša u taj postupak. i pomozite pilotima“, rekao je Nobilo

On smatra da pilotima treba pomoći.

„Njima se sudi u odsustvu, a u Hrvatskoj im se sudi i u odsustvu, a takva suđenja Evropski sud je negativno ocenio jer je to ipak kršenje prava. Druga stvar, advokati su po službenoj dužnosti. Svaka im čast, ali Više verujem u plaćene advokate, a koliko sam shvatio, piloti nemaju kontakt sa svojim advokatima, to je strašna stvar.

Ako možemo da pomognemo ovim pilotima, ako postoje dokazi da nisu počinili krivično delo, a takvi dokazi postoje u zemlji, u MO, oni mogu da pruže te dokaze. Neko mora da ode u arhive, uradi istragu, sasluša ljude koji su radili u vazduhoplovnim bazama, pa ceo niz radnji koje predstavljaju klasičnu pravnu odbranu treba da se uradi u Hrvatskoj, da se poveže sa kolegama u Beogradu, jednostavno tamo angažuje advokate koji biće profesionalno plaćeni.

Država može da snosi taj trošak i da tim pilotima pruži najbolju moguću odbranu. Ovo je da se pomogne pilotima, a neka se ove floskule pogledaju u ogledalo i pogledaju u istoriju, to neće pomoći našim pilotima u ovom procesu“, rekao je advokat Nobilo.

„Najbolje bi bilo da Hrvatska preuzme taj slučaj“

On je rekao da je srpska politika očigledno shvatila da u svojim rukama ima adut protiv Hrvatske.

„Neprimereno je da predsednik Vučić, koji je apsolutni autoritet u Srbiji u političkom smislu te reči, ocenjuje optužnicu. Ovo je možda vid pritiska na sud, ali taj sud za ratne zločine ima veoma dobru reputaciju. Da li će potrajati ili ne ostaje da se vidi, ali samo kvalitetna odbrana može pomoći pilotima.

Najbolje bi bilo da Hrvatska preuzme slučaj i odvede kvalitetno suđenje, to bi svakako bilo objektivno kvalitetnije, međutim Hrvatska nije adekvatno odgovorila i bojim se da je sada kasno i da bi se to sada protumačilo kao opstruira proces i Hrvatska nije reagovala kako bi trebalo“, rekao je Nobilo.