Zašto Iran ne popušta

Iran je izolovan i ostrakiran, ali uspeo je da pribavi neki manevarski prostor uz pomoć država kao što su Kina, Rusija, Indija, Sirija i Venecuela, što mu je omogućilo da se odupre pritiscima Zapada. I, što je još važnije, iako su sankcije SAD nesavršene, one će još više pojačati otpor Teherana.

Ne treba se zavaravati, savezi Irana podložni su krunjenju, a oni najčvršći, sa Sirijom i Venecuelom, i potpunoj propasti. Kraj čavizma zapretiće ogromnim interesima Irana u Venecueli i njegovim zamašnim aktivnostima u regionu Anda, dok bi pad dinastije Asad naneo razoran udarac strategiji Teherana u sopstvenom okruženju. Ali i u tom slučaju Rusija i Kina imaće i dalje popustljiviji stav prema Iranu u odnosu na Evropu i SAD, onaj stav kojeg se te dve države drže i nakon što je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) novembra 2011. do detalja opisala potencijal Irana da proizvede nuklearno oružje. Dok zapadne sile Iranu uvode sve strože sankcije, Rusija i Kina Teheran koriste kao oruđe za svoje globalno nadmetanje sa Amerikom.

Kineski interesi u Iranu svode se na ekonomiju. Godišnja bilateralna trgovinska razmena iznosi oko 40 milijardi dolara, a Kina ne samo što je najveći uvoznik sirove nafte iz Irana, već i kolosalni investitor u Iranu – kineske kompanije uložile su između 40 i 100 milijardi dolara u iransku energetiku i saobraćaj. Tačno je da Kina ne može potpuno da zanemari pritiske SAD i snažno protivljenje Saudijske Arabije – njenog najvećeg snabdevača naftom – iranskom nuklearnom programu. Ali iako je Kina podržala obavezne sankcije Saveta bezbednosti UN, odbacila je jednostrane mere koje su zapadne zemlje nametnule Iranu.

Ekonomski interesi Rusije u Iranu prilično su skromni, imajući u vidu da je bilateralna trgovinska razmena između dve zemlje na godišnjem nivou vredna pet milijardi dolara. Ali Rusija se boji da Iran može da pravi probleme, naročito raspirivanjem nereda među ruskim muslimanima. Ipak, Amerika je odbila da plati visoku cenu Kremlja – ograničavanje zakona o ljudskim pravima, ukidanje ograničenja trgovine između Rusije i SAD koja su uvedena u eri hladnog rata i odustajanje od planova o balističkoj raketnoj odbrani u Evropi – za podršku u vezi sa Iranom (ili bilo kojeg drugog kriznog žarišta, kao što je Sirija).

Amerika ima problem da se ključni „nosioci udela“ pridruže njenom pohodu protiv Irana jer neki od njih žive u susedstvu u kojem je Iran važan faktor. Indija je tipičan primer. Indija je sigurno uznemirena zbog mogućnosti da Iran razvija nuklearno oružje, a da ne spominjemo njenu zabrinutost zbog mogućeg uticaja iranskog islamističkog fundamentalizma na kašmirske muslimane. Ali njena godišnja bilateralna trgovinska razmena s Iranom od 14 milijardi dolara i zavisnost od iranske nafte predstavljaju strateška pitanja.

Indiji je potreban Iran kao alternativna trgovinska i energetska spona sa centralnom Azijom, izbegavajući protivnički Pakistan, i kao zaštita od neizvesne budućnosti u Avganistanu nakon povlačenja američkih vojnika 2014. Politika Indije zato je odraz kineske politike – Indija se uskladila s obavezujućim međunarodnim sankcijama, ali je odustala od zapadnjačkih finansijskih restrikcija. Ono što se u najboljem slučaju može očekivati jeste da Indija nastavi da deluje na margini, na primer da umanji zavisnost od iranske nafte, a poveća uvoz iz Saudijske Arabije, koja je već njen najveći snabdevač sirovom naftom.

Strogi režim sankcija može da dobije još pristalica, ali bi Iran s leđima uz zid verovatno bio još tvrdoglaviji u nuklearnim naporima. Naposletku, Irak je bio laka meta u prvom Zalivskom ratu upravo zbog toga što se odrekao svog nuklearnog programa i nije posedovao oružje masovnog uništenja.

Severna Koreja pokazuje da inat, a ne popustljivost daje rezultate. Upravo je zato Sirija uz pomoć Severne Koreje pokušala da razvije nuklearni program (koji je po svoj prilici uništen 2007. u izraelskoj operaciji). Iran neće pomišljati da napusti svoju nuklearnu politiku a ukoliko se ne prihvati dogovor o položaju Irana kao regionalne sile i obezbedi režimu otpornost od SAD.

Definicija senilnosti Alberta Ajnštajna kao „ponavljanje postupaka uz očekivanje drugačijih rezultata“ mogla bi da se primeni na politiku Amerike prema Iranu. Diplomatija sankcija, ostrakizma i rizikovanja potpuno je propala. Ako aktivnosti Irana u pravcu bogaćenja uranijuma i proizvodnje druge vrste oružja i dalje budu neometane, SAD treba da raskinu sa starim pravilima.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Izraela