Zašto Iran ne veruje Americi

Primena dodatnog protokola koji obuhvata iznenadne inspekcije nuklearnih postrojenja Irana, predviđena je završnom fazom plana predstavljenog u Ženevi, rekao je juče šef iranskih pregovarača Abas Aragši.

„Ta pitanja nisu predviđena u prvoj etapi našeg plana, ali su deo poslednje etape“, rekao je Aragši u Ženevi, gde su juče završeni pregovori svetskih sila i Irana o nuklearnom programu te zemlje, prenela je Beta.

Nepoverenje Amerike prema režimu u Teheranu jedna je od osnovnih prepreka u novoj rundi pregovora o nuklearnom programu, ali, podseća nedeljnik Tajm, i Iran ima svoje razloge da bude sumnjičav prema Vašingtonu.

Jedan od razloga na koji ukazuje američki magazin jeste puč iz 1953. u kojem je smenjen predsednik Mohamed Mosadek i na vlast postavljen „iranski šah, takođe poznat kao marioneta Sjedinjenih Država“. U vreme kada je bila državna sekretarka, Medlin Olbrajt je priznala da je Vašington „kontinuirano podržavao šahov režim koji je, dok u Islamskoj revoluciji 1979. nije srušen, „sprovodio brutalnu represiju nad političkom opozicijom“. CIA je letos, najzad, priznala svoju ulogu u državnom udaru. „Ali to Teheran nije oprostio (Americi) i iranski parlament nedavno je dao preliminarno odobrenje da se protiv Sjedinjenih Država podnese tužba zbog puča“, podsetio je Tajm.

Drugi razlog za podozrenje Irana spram Vašingtona jeste činjenica da je Amerika tokom iračko-iranskog rata osamdesetih godina podržavala Sadama Huseina oružjem, novcem i obaveštajnim aktivnostima i, nadasve, „tolerisala pa čak i pomagala uporne Sadamove napade hemijskim oružjem“. Zato Iranci „crvene linije“ Baraka Obame prema Siriji, a povodom navodnog korišćenja hemijskog oružja, smatraju licemernim.

Godine 1988. američke snage u moreuzu Hormuz ispalile su greškom dva projektila u iranski putnički avion usmrtivši 274 putnika i 16 članova posade. Povodom nedavne 25. godišnjice tog tragičnog događaja, iranska vlada je podsetila da su oficiri odgovorni za napad odlikovani, doduše iz drugih razloga. Iako je Amerika porodicama poginulih isplatila obeštećenje, nikada nije priznala odgovornost za pogibije niti se izvinila, naglašava Tajm.

Najzad, u trenutku kada je 2001. izgledalo da će američke i iranske diplomate postići istorijski proboj u poboljšanju odnosa dve države, tadašnji predsednik Džordž Buš mlađi je, na iznenađenje Teherana, Iran svrstao u „osovinu zla“, zajedno sa Irakom i Severnom Korejom. „Bili smo tako blizu (dogovora)… Jedna reč u jednom govoru (Bušovom) izmenila je tok istorije“, nedavno je Njujorkeru ispričao Rajan Kroker, američki diplomata koji je 2001. pregovarao sa Irancima. Bušova priča o „osovini zla“ imala je za posledicu povlačenje Teherana, koji je strahovao da Amerika ponovo želi da menja vlast u Iranu, za šta su se pojedini republikanci poput Džona Mekejna otvoreno zalagali.