Zašto je Bler omražen

Razloge zbog kojih je Bler danas najnepopularniji britanski premijer od 1945, tvrdi Seldon, treba tražiti i u analizi njegovog premijerskog mandata, koji je okončan u maju 2007, ali i u periodu nakon toga. Na čelo Laburističke partije je došao u julu 1994. s namerom da je „modernizuje“, tako da je ona više prigrlila nego što je odbacila kapitalizam i težila je da vlada u interesu cele zemlje, a ne samo radničke klase i sindikata, kaže Seldon u autorskom tekstu na Bi-Bi-Siju. Pošto je došao na vlast nakon četiri izborna poraza laburista – 1979, 1983, 1987. i 1992. – Blerova formula se pokazala izuzetno uspešnom.

Na opštim izborima u maju 1997. odneo je ubedljivu pobedu nad diskreditovanom Vladom konzervativaca. Ubedljivom većinom glasova pobedu je odneo i 2001, dok je 2005. takođe zabeležio trijumf, ali s manjim brojem glasova. U svakom slučaju, nijednom lideru laburista u istoriji nije pošlo za rukom da tri puta uzastopno zabeleži izbornu pobedu. Očekivalo bi se da Laburistička partija Blera smatra svojim najvećim izbornim adutom, tvrdi Seldon, a zapravo je suprotno. Mnogi ga u stranci kritikuju i generalno ima sve manje pristalica, pošto je u Parlamentu došlo do smene generacija laburista, koji su odbacili Blera i način na koji je pokušavao da „očisti“ svoju stranku od levičarskih elemenata.

Kako Seldon ukazuje, Bler je bio uspešniji kao partijski lider koji je pobedio na izborima, nego kao premijer. Njegova umerena agenda usmerena ka reformama godinama je potkopavana zbog prezira tadašnjeg ministra finansija Gordona Brauna, čija je netrpeljivost rasla prema Bleru i koji je želeo da premijer ode iz Dauning strita da bi mogao da zauzme njegovu poziciju, kaže Seldon i objašnjava da je tako zapravo počela borba između „blerijanaca“ i „braunijanaca“ koja je obeležila deset godina od 1997. do 2007. Prvi su u desnom centru partije, a drugi u levom centru. Mnoge pristalice laburista ne mogu da oproste ni Bleru ni Braunu što su dozvolili da, kako tvrde, njihova lična netrpeljivost osujeti najbolju priliku u generaciji za unapređenje položaja radnika.

Bler je u početku uživao podršku u redovima i britanske levice i desnice. Međutim, pošto mu je zamereno da nije uspeo da stavi imigraciju pod kontrolu, izgubio je pristalice u desničarskim redovima. Kako Seldon tvrdi, Bler je ipak najveći bes izazvao svojom spoljnom politikom, koja je rezultirala protestima u Londonu, ali i širom zemlje. Njegova podrška američkom predsedniku Džordžu Bušu da napadne Irak u martu 2003. bila je najosporavanija spoljnopolitička odluka britanskog premijera još od kada je Entoni Idn odlučio da britanske trupe napadnu Egipat 1956. Pitanje koje se tada postavljalo bilo je da li je premijer obmanuo zemlju da bi dobio argument za mobilizaciju britanske vojske. Možda bi mu bilo i oprošteno, ocenjuje istaknuti politički istoričar, da je invazija koju su predvodile SAD bila uspešna, ali neuspeh da se uspostavi mir u Iraku rezultirao je dugogodišnjim međusobnim optuživanjem.

Ironija je, međutim, u tome, tvrdi Seldon, što Bler najuspešniji period svoje vladavine vezuje za poslednjih nekoliko godina koje je proveo u Dauning stritu kada je naučio, kako je sam priznao, kako da radi svoj posao.

Bes prema Bleru, međutim, nije jenjavao ni kada je otišao s premijerske funkcije u maju 2007.

Pošto je napustio Dauning strit, imao je veoma ambiciozne planove, te je tako postao izaslanik UN za Bliski istok i radio je na uspostavljanju mira između Palestinaca i Izraelaca. Takođe je hteo da pomogne svim religijama sveta da razumeju jedni druge. Takvi plemeniti ciljevi bi trebalo da naiđu na odobravanje, a ne suprotno. Ipak, gotovo deset godina od okončanja njegovog premijerskog mandata Bler se kotira još niže u javnosti nego ranije.