Zašto je Hispanska Amerika zakasnila na banket civilizacije

Nasuprot tome, španska tradicija dramatično nas je podelila. Mnogi Hispanoamerikanci optužili su Španiju da je kriva za sve loše što nam se dogodilo. Majka domovina lišila je svoje kolonije svega što je činilo modernu Evropu, od verske slobode do ekonomskog bogatstva i političke demokratije. Zar u tom slučaju Španija nije kriva za naš dogmatski i konformistički balast, u kojem je standard bio privilegija, a milosrđe izuzetak? Iz Španije su nam stigle sve te nesreće, baš kao i nasleđe okorele Crkve: drugim rečima, Španiji dugujemo sve što je moderan evropski svet smatrao neprihvatljivim. U političkom životu, osećali smo se izopštenima zbog odsustva demokratije, ništavnosti građanina i njegovih prava, distance između zakona i prakse, između vlade i potčinjenih.

Ne treba da nas čudi to što je veći deo hispanoameričke elite odbio špansku tradiciju, navodeći svoje razloge, na sav glas, u čitavom nizu izlaganja. Sarmijento je govorio u ime brojnih Hispanoamerikanaca, s velikom strašću i sa jednako velikim nedostatkom osećaja za pravdu, ali pun radosne želje za ubijanjem bližnjeg svog, izjavivši da u Španiji nema pisaca, naučnika, državnika ili istoričara, niti bilo čega vrednog pomena. Čileanski istoričar Hose Viktorino Lastarija napisao je da između Kolumba i Bolivara nije postojalo ništa osim „crne zime“ u Hispanskoj Americi. Argentinski pesnik iz doba romantizma Esteban Ećeverija izjavio je da smo nezavisni, ali ne i slobodni, jer čak i kada nas ne tlači špansko oružje, za tu zemlju nas vezuju njene tradicije.

Takvo uporno poricanje jednog od suštinskih delova naše sopstvene prošlosti otvorilo je, naravno, još jednu prazninu u našoj nezavisnoj istoriji, na sličan način na koji je nastala politička praznina određena odsustvom monarhije. Taj ambis je, iznova, trebalo popuniti. Mnogi Hispanoamerikanci okrenuli su se k severu, ja Sjedinjenim Američkim Državama, mladalačkoj republici Novog sveta koja je doživela momentalni uspeh, dok smo mi nizali poraz za porazom. Hispanoamerički liberali bili su veliki poštovaoci Sjedinjenih Američkih Država na početku naše dugačke, mučne i neminovne veze. Aplaudirali su vitalnosti, političkim institucijama i modernizovanoj snazi severnoameričke demokratije. Za njih su najveći gresi protiv konzervativnog kreda bili demokratija, kapitalizam, protestantizam, verska tolerancija i sloboda izbora. Radikalizam revolucije za nezavisnost u trinaest kolonija još više je otuđeno konzervativne klase Hispanske Amerike. Revolucionari pod komandom Vašingtona neumoljivo su konfiskovali zemlje od probritanskih poljoprivrednika, slali konzervativce pred zid za streljanje i primoravali trećinu stanovništva da pobegne iz Sjedinjenih Američkih Država u prihvatilišta za konzervativce u Kanadi, pa čak i da se, ponekad, udavi u morima Teranove.

Međutim, hispanoamerički konzervativci najviše su se plašili onoga u čemu su videli ekspanzivni potencijal mlade republike u kojoj se govorio engleski jezik. U suštini, filozofiju naše očigledne sudbine formulisali su Tomas DŽeferson i DŽon Kvinsi Adams. U jednom pismu iz 1821, Adams je napisao Henriju Kleju sledeće: „Neminovno je da ostatak kontinenta bude naš.“

Rat SAD protiv Meksika 1847. i gubitak polovine naše nacionalne teritorije od Sjedinjenih Američkih Država ubedio je pomenute liberale da su konzervativci valjano izmerili teritorijalne ambicije Severnoamerikanaca. Pitanje kulture nije tako lako rešeno. Ako ne prema Sjedinjenim Državama, u kom pravcu treba da se okrenemo u potrazi za nadahnućem i modelima? U XIX veku latinoamerički čovek pronašao je neposredan odgovor u Francuskoj, naročito u Parizu, gradu koji je Bodler nazvao „prestonicom XIX veka“. Pariski uticaj mogao se osetiti od Haga do Alžira, i od Sankt Peterburga do Kaira. Ali u Meksiku, Bogoti ili Buenos Ajresu služio je da se zadovolji duboka potreba za ispunjenjem kulturne praznine koju je ostavilo odsustvo Španije.

Odricanje od Španije značilo je prihvatanje Francuske kao novog hrama slobode, dobrog ukusa, romantizma i svih dobrih stvari na ovom svetu. Tipično, drugačiji čileanski istoričar, Benhamin Vikunja Makena, napisao je prilikom svog boravka u glavnom gradu Francuske 1853. godine: „Bio sam u Parizu… prestonici sveta, srcu čovečanstva… kosmosu u minijaturi.“ A brazilski aristokrata Eduardo Pardo uzdiše: „Nema sumnje, Pariz je svet.“

U XVI veku, Hispanska Amerika bila je evropska Utopija. Sada smo uzvratili taj kompliment i pretvorili Evropu u Utopiju Hispanske Amerike XIX veka. Grad Gvatemala čak je sebe nazvao „srednjoameričkim Parizom“. Naša je tajna želja, naravno, da jednoga dana Pariz sebe nazove „evropskom Gvatemalom“.

Loša strana tog divljenja prema Evropi, kao što ukazuje čileanski pisac Klaudio Velis u svojoj knjizi <I>Centralistička tradicija u Latinskoj Americi<I>, počiva u tome što se ono nije razvilo prema evropskom načinu proizvodnje, jer bi to značilo da moraju promeniti sisteme proizvodnje u Latinskoj Americi. Opera je postala simbol otmene i evropeizovane Latinske Amerike. Od neoklasičnog Teatra Huares do raskošnog Teatra Kolon u Buenos Ajresu, sva pozorišta bila su zlatna, u crvenom plišu, sa ofarbanim kulisama, dugačkim pauzama između činova i izazovnim dekolteima. Zapravo, dolazak prve francuske krojačice u Bogotu, izvesne Madam Gotron, 1840-ih godina, dugo je smatran događajem za pamćenje i dokazom da je kolumbijska prestonica, napokon, postala moderan grad. Jedan kolumbijski novinar dodao je da je ukus Bogote, tokom njenog razvoja od mračnog provincijskog grada do moderne kosmopolitske prestonice, mogao slikovito da se prikaže omiljenim pićem viših klasa: 1810. (tradicionalna hispanoindijanska čokolada), 1840. (francuska kafa) i 1860. (engleski čaj).

Uprkos svemu, takvo oponašanje <I>van svake logike<I>, kako će ga nazvati francuski sociolog Gabrijel Trade, doneo je latinoameričkim gradovima izvesnu vitalnost, mada je u Latinskoj Americi XIX veka čak i smrt bila imitacija Evrope. Na groblju Rekoleta u centru Buenos Ajresa nalazi se Potemkinovo selo večnog života, Diznilend smrti u kojem su sahranjeni svi argentinski aristokratski vladari koji su, po svoj prilici, mislili da na drugi svet mogu da ponesu svoje ovozemaljsko bogatstvo. Treba se zapitati koliko je stoke, kantica mleka i bala oderane kože bilo potrebno da se sagradi svaki od tih ekstravagantnih pogrebnih spomenika, gde anđeli lete iznad buržujskih bisti istaknutih trgovaca, a Gavrilova truba večno svira iz groba uglednog argentinskog generala.

Rekoleta nam nudi viziju raja kao produžetka izobilja koje počiva na govedima i trgovini. Ali za to vreme, mi moramo da se vratimo na imanja, farme, plantaže ili pašnjake, jer nam je zadatak da ponudimo šećer, pamuk, vunu, kožu, kaučuk i pšenicu kako bismo održali stil života političkog liberalizma. Latinska Amerika, naravno, uključujući i Brazil, iskoristila je svetsku ekspanziju kapitalizma u XIX veku tako što mu je obezbedila sirovine, ali zato nama nije obezbedila kapital za ulaganje u štednju.

U našem ekonomskom životu akcenat je stavljen na spoljnu trgovinu, a tu potrebu odredio je faktor koji je bio sasvim stran latinoameričkim inicijativama: ubrzani ekonomski razvoj Zapadne Evrope i Sjedinjenim Američkih Država na svim poljima, uključujući stanovništvo, industrijalizaciju, obrazovanje, porast gradova, političke institucije, saobraćaj i trgovinu. Latinska Amerika učestvovala je samo u trgovačkoj dimenziji te ekspanzije, iskoristivši, dakako, revoluciju u sferi saobraćaja i transporta. Parobrod je bio prvo prevozno sredstvo te ubrzane trgovine. Godine 1876. prvi brod hladnjača isplovio je iz buenosajreske luke ka Evropi s tovarom zaleđenog mesa. U istoj deceniji, prva količina argentinske pšenice izvezena je preko Atlantika. U fazi koja je usledila neposredno nakon sticanja nezavisnosti, Engleska je upravljala spoljnom trgovinom Latinske Amerike. Krajem veka, Sjedinjene Američke Države postale su nam glavni partner. Međutim, i jedna i druga sila upotrebile su iste instrumente ekonomske moći: sporazume povoljne za svoje trgovce; pozajmice i kredite;ulaganja; rukovođenje ekonomijom izvoza minerala, poljoprivrednih proizvoda i prirodnih resursa koje je zahtevala angloamerička ekspanzija. Privilegovana lokalna manjina služila je kao posrednik kako za izvoz tako i za naš uvoz evropskih i američkih dobara, koja nisu proizvedena u Latinskoj Americi, ali je za njima postojala potražnja kod stanovništva u velikim gradovima, kao i u unutrašnjosti naših republika.

Latinoamerički trgovci, u toj fazi ekspanzije, počeli su da uspostavljaju moderne međunarodne trgovačke veze, uvidevši da njihovo bogatstvo zavisi od kontinuiteta agrarnih struktura i mineralnih kolonija, velikih teritorijalnih prostranstava, intenzivne eksploatacije minerala i loše plaćene radne snage. Da li je to bio smisao Nezavisnosti? Vlasnici rudnika i zemlje stekli su ogromne profite, dok je većina stanovništva ostala u glibu siromaštva. Krajem XIX veka, očekivani životni vek većine Latinoamerikanaca bio je ispod 27 godina; u nekim krajevima nepismenost je dosezala do 98 odsto stanovništva, a više od polovine stanovnika živelo je na selu, mahom u uslovima krajnjeg siromaštva. „Liberalna pauza“, kako je Klaudio Velis nazivao tu fazu našeg nezavisnog života, zapravo je raširila siromaštvo tih kolonijalnih vremena na većinu naših građana.

U XIX veku postali smo siročad sopstvenog perifernog kapitalizma, grozničavo razmenjujući svoj izvoz za evropski i severnoamerički uvoz kako bismo održali sheme potrošnje u srednjim i višim klasama, uporno odlažući racionalno i radikalno razmišljanje zarad uvećanja bogatstva većine. Kapitalisti koji su vladali u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama nastavili su da zarađuju i uvećavaju svoju ušteđevinu, ubrzano proširujući produktivnost. Evropa i Severna Amerika priredile su sopstveni banket. Mi smo im dali desert: čokoladu, kafu, šećer, voće i duvan. Rečenica Alfonsa Rejesa, u tom smislu, bila je tačna: Latinska Amerika je kasno stigla na banket civilizacije.

U izdanju Akademske knjige

Izdavačka kuća Akademska knjiga (Novi Sad 2017. godina) ponudila je srpskim čitaocima knjigu eseja „Zakopano ogledalo – razmišljanje o Španiji i Americi“ proslavljenog meksičkog romanopisca Karlosa Fuentesa (1928 – 2012). Kako primećuju prevoditeljke Bojana Kovačević Petrović i Ksenija Šulović, Fuentes u ovoj knjizi vodi svojevrsni intraistorijski dijalog o složenoj povesti Španije i Latinske Amerike, s ciljem da rastumači kompleksni kulturni identitet hispanoameričkog čoveka.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige u kojem Fuentes sagledava dubinske razloge zaostajanja latinoameričkog kontinuiteta za prosperitetnim delovima sveta. Izbor i oprema teksta redakcijski.