Zašto je Srbija izgubila Kosovo

Oni nisu pristajali da ih srpske vlasti ugrade u unitarni državni sistem Srbije bez imena, ili kao kao nacionalne manjine, bez ikakvih političkih i ekonomskih prava. Za svoje teško siromaštvo i civilizacijsku zaostalost oni optužuju političare Srbije. Suprotno ovom viđenju skoro svi srpski delatnici koji formiraju informacije u javnom prostoru Srbije, kroz ceo XX vek, u potpunosti su ignorisali viđenja dugin nacionalnih zajednica kojima se tumače njihova „istorijska prava“ ali i „ljudska prava“ kojima se danas određuje pripadnost spornih teritorija, posebno ako ih oni vekovima naseljavaju, a i danas su na njima najbrojnija populacija. Oni su za srpske vlasti samo teroristi, razbijači unitarne države velike Srbije i njih treba brutalno kazniti, proterati, ili čak uništiti.

Ako bi postojala mogućnost da srpski narod sazna šta drugi učesnici misle o kosovskom sukobu, da saznaju na osnovu kojih činjenica oni pravdaju, dokazuju i brane svoje „istine“ i svoja „prava“ vezana za razvoj kosovskog konflikta od početka XX veka, a posebno nakon donošenja Ustava Srbije 1990. godine i razvoja vojnih aktivnosti Srbije i intervencija međunarodne zajednice, svakako bi im „učenje onog što svako već zna“ o kosovskom sukobu donelo nova saznanja koja su različita od sadašnjih. Ovakve informacije omogućile bi srpskom narodu da sazna kako su devedesetih godina njene vlasti i njene vojne starešine osuđene od međunarodne zajednice zbog zločinačkog delovanja protiv čovečnosti nad albanskim narodom; da sazna ko je od srpskih političara i vojnih starešina kriv za učinjena zlodela i nastali poraz Srbije. Zločini su bili veoma teški, pogodili su albansko civilno stanovništvo i neophodno ih je detaljnije upoznati. Za učinjene zločine protiv čovečnosti Srbija je višestruko kažnjena i to:

Prva grupa kaznenih meravezana je za sankcije od institucija UN, tako što Srbiji oduzeto Kosovo i ono je postalo protektorat UN-a.

Druga grupa kaznenih mera vezuje se za vojni poraz Srbije i sklopljen Kumanovski sporazum po kome su svi vojni, policijski i paravojni potencijali Srbije morali su da napuste Kosovo i od tada prestaje svaka mogućnost Srbije da učestvuje u upravljačkim aktivnostima na Kosovu.

Treća grupa kaznenih mera vezuje se političke i ekonomske sankcije od strane država EU i SAD, čime je uništena srpska ekonomija i njena valuta, kao i sve najvažnije srpske banke.

Četvrta grupa kaznenih meravezana je za bombardovanje srpske privrede i infrastrukture avionima NATO alijanse; ova akcija nazvana je: „Milosrdni anđeo“. Ova vojna kaznena aktivnost NATO snaga nije dobila saglasnost SB UN, zbog veta Rusije, iako je nju tražila sva štampa država Zapadne civilizacije.

Peta grupa kaznenih mera vezuje se za priznanje državnosti Republike Kosova od Međunarodnog suda pravde u Hagu. Priznanje je dalo Republici Kosovo pravni legitimitet, a što je za srpski narod važno saznanje.

Šeta grupa kaznenih mera vezuje se za suđenja i osude srpski političari i vojnih starešina za učinjene zločine protiv čovečnosti od Suda SB UN-a u Hagu.

Preko ovakvih informacija o kaznenim merama preduzetim protiv Srbije srpski narod bi saznao da akt oduzimanja Kosova i druge kaznene mere nisu proizvod političkih odluka nekih država Zapada, koje su navodno nesklone Srbiji i „mrze Srbiju“ zbog njene politike. Neupitno je jasno da je gubitak Kosova (stvaranje Republike Kosovo od strane institucija UN) vezan za izrečene kazne Srbiji od strane SB UN-a i drugih važnih institucija međunarodne zajednice, za učinjene zločine protiv čovečnost od strane srpske vojske, milicije i paravojske nad albanskim narodom; te kaznene mere je danas nemoguće povući u okviru pregovora. Republika Kosovo nije državni provizorijum nego pravna činjenica nastala u dugom pravnom procesu u okviru UN.

Jednostrano informaciono usmerenje naroda Srbije unazadilo je njen razvoj za čitavo stoleće jer je XX vek bio vek do tada nezamislivih promena (industrijska, tehnološka i informaciona revolucija). Procesi zasnovani na mitovima prošlosti duboko su oštetili i način mišljenja srpskih građana i zato je primena sistemskog pristupa za regulaciju kosovskog problema danas otežana.

Ostaje problem kako obavestiti srpsku javnost o ovim činjenicama da bi svim građanima Srbije kosovski spor postao jasan, kako bi po West Curchman-u mogli da nauče „ono što svako već zna“, Od posebne je važnosti saznati kakve će sve posledice nastati po Srbiju ako se srpska javnost ne obavesti o činjenicama koje iznose druge involvirane strane u kosovskom sukobu i srpskim građanima ne bude stvorena mogućnost da „nauče ono što svako već zna“.

Od naroda se sakrivaju činjenice koje pokazuju da su u kosovskom sukobu devedesetih godina XX veka žrtve Albanaca bile daleko veće od srpskih žrtava, da su vojne aktivnosti Srbije teško pogodile albansko civilno stanovništvo zbog učinjenih zločina protiv čovečnosti i da su zbog toga iritirali celokupnu svetsku javnost, o čemu je pisala sva svetska štampa. Promena načina mišljenja građana Srbije zahtevala bi priznavanje krivice od strane srpskih političara za izvršena zlodela na Kosovu, katarzu širokih razmera i usaglašenu veliku racionalnu aktivnost svih srpskih političara i svih vodećih sredstava javnog informisanja, Srpske pravoslavne crkve i brojnih intelektualaca. Aktuelno mišljenje srpskog naroda formirano je na bazi emocija koje su vekovima lažno ugrađivane u njihovu svest i podsvest od strane vlasti i crkve.

Da bi srpskom narodu postalo jasno zašto je osuđena Srbija i izgubljeno Kosovo neophodno je pokazati činjenice koje govore o stradanju albanskog naroda u minulom ratu i reakcijama međunarodne zajednice na te događaje. Prema zvaničnim informacijama u Ratu na Kosovu poginulo je oko 12.000 ljudi od čega oko 10.000 Albanaca, a manje od 2.000, Srba; preko 1000 Srba još se vodi kao nestalo. U ĉetiri masovne grobnice u Srbiji (Batajnica, Petrovo Selo, jezero Perućac i Rudnica) otkriveno je blizu hiljadu leševa kosovskih Albanaca. Prema podacima organizacije Human Right Watch navodi se nepotpun spisak pokolja koje su poĉinile srpska vojska, paravojska i policija tokom Kosovskog rata u četrnaest masovnih grobnica sa više desetina, a u nekima i stotina mrtvih. JNA je sistematski prevozila leševe Albanaca u rudnik Trepča kraj Kosovske Mitrovice, gde ih je spaljivala. Prema „jednom dokumentu“ tako je uništeno u Trepči između 1.200 i 1.500 leševa.

U maju 2001. srpska vlada je objavila da je kamion hladnjača pun leševa Albanaca (ukupno 86 tela) bačen u Dunav. U julu 2001. srpske vlasti su objavile da su pronašle još četiri grobnice u Srbiji, s ukupno 1.000 leševa kosovskih Albanaca.Tokom kosovskog rata 1999, srpske snage su namerno sprovodile kampanju „brisanja identiteta“ u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu, kao i sav novac koji su posedovali.

Masovna proterivanja na Kosovu u proleće 1999. zahvatila su oko 800.000 ljudi i bila su praćena ubistvima, silovanjem žena, pljačkom i iznuđivanjem. Ako bi se Albanci suprotstavili naoružanim Srbima, prećeno im je ubistvom, ili su im otimali decu i pretili im dok ne bi pristali da daju sve što im je traženo.Između marta i juna 1999. godine, srpske trupe su uništile na hiljade albanskih domova na Kosovu uz pomoć artiljerije, buldožera, eksploziva i paljenja, pogotovo ukoliko su imali bliske veze s „Oslobodilačkom vojskom Kosova“. U ovom ratu uništavana su čitava sela, a posebno su stradali gradovi Peć i Glogovac; u mnogim mestima su uništavane i brojne džamije. Sve ove događaje pratili su novinari vodećih svetskih listova, a što je izazvalo odijum svetske javnosti protiv Srbije, uz zahteve da se ona politički, ekonomski i vojno kazni.

Iznošenjem ovih istina srpski narod bi „naučio ono što svako već zna“ tada bi se uklonile priče da su za rat i sve što je izazvalo tragediju srpskog i albanskog naroda na Kosovu krivi samo Albanci, priče o navodnoj teoriji zavere država Zapada protiv Srbije i priče kako Albanci Kosova nemaju prava na nezavisnu državu jer ih niko nije zverski uništavao. Ovakvim jednostranim informacionim aktivnostima kosovski problem postao je srpskom narodu potpuno zatamnjen i informaciono nepristupačan. U ovakim okolnostima trajna regulacija kosovskog problema, uz primenu sistemskih ideja, postaje nemoguća, a zahtev Aleksandra Vučića da on sam po svojim saznanjima brani interese Srbije jako je opasan jer je protivan ideji o neophodnost da srpski narod „nauči ono što svako već zna“. Za primenu sistemskog pristupa regulaciji kosovskog konflikta neophodno je da se na srpskoj političkoj sceni jave neka dovoljno hrabra javna glasila, hrabri novinari i drugi hrabri intelektualci koji će iznositi stvarne činjenice o ratnim procesima u proteklih 20 godina koje prikazuju delovanja i stradanja svih učesnika u ratu. Ovako izložene činjenice omogućiće građanima Srbije da „nauče ono što svako već zna“ i tada će oni moći sami da zaključuju o kosovskom sukobu i lakše će nalaziti rešenja za njegovu regulaciju i političari „mađioničari“ neće biti neophodni.