Zašto je Vučić „svetski lider“ u slikanju na televiziji?

Omer Karabeg: Predsednik Srbije Vučić je bukvalno svaki dan na televiziji. Postoji li lider u svetu koji provodi toliko vremena na televiziji?

Snježana Milivojević: Ne postoji. U demokratskim društvima nemoguće je provoditi toliko vremena na televiziji jer je tamo televizijsko vreme skupo i mediji imaju drugačiju ulogu. Ne bi bilo moguće na taj način monopolisati medijski prostor. To ne bi bilo moguće ni u hibridnim režimima gde postoji kakav-takav sukob političkih snaga i društvenih aktera što sprečava takvu vrstu monopolizacije.
U otvorenim autokratijama to nije ni potrebno. Tamo se autokratski lideri povremeno obraćaju javnosti na velikim mitinzima i u ritualnim prilikama, pa nema potrebe za takvim televizijskim nastupima. Tako da je predsednik Vučić unikat.

Rade Veljanovski: Teško mi je da decidno odgovorim na to pitanje zato što nemam mogućnosti da pratim sve što se dešava u raznim delovima sveta – Africi, Južnoj Americi, Aziji. Ali na osnovu onoga što sam čuo od kolega koji poznaju ta područja – mislim da takvih pojava nema. U našoj zemlji se tako nešto nije događalo čak i u slučaju lidera za koje se smatra da su imali neku vrstu kulta ličnosti. Josip Broz Tito se ni slučajno nije toliko pojavljivao u medijima. Nije ni Milošević. Poznato je da on nije voleo medije i novinare. Kada je 1990. kao predsednički kandidat dobio dva sata na RTS-u, nije hteo da se pojavi. Ovo što radi Vučić apsolutno je neviđeno i nema nikakve sumnje da je to novi oblik kulta ličnosti gde lider daje sebi za pravo da uzme toliko prostora i vremena u medijima. Ali ni mediji ne bi smeli da nekome daju toliko prostora bez obzira što je reč o predsedniku države.

Omer Karabeg: Kad god mu se prohte, Vučić ide na najgledanije televizije, a to su one sa nacionalnom frekvencijom. Da li se on ponaša kao da su Radio-televizija Srbije, Pink, Happy, Prva i B 92 njegovo vlasništvo?

Snježana Milivojević: To nije daleko od istine. Ali to nije samo rezultat njegove želje da bude konstantno u javnosti i nego i velikog sistemskog loma koji je tome prethodio i koji je omogućio da vrata vodećih nacionalnih medija Vučiću uvek budu otvorena.
Aleksandar Vučić medije deli u dve grupe. Kritičke i profesionalne medije, koji su u manjini, drži u mraku i zasipa đubretom. Uskraćuje im pristup, na njima se ne pojavljuje čak ni kao predsednik republike. Prema njima se odnosi krajnje arogantno i agresivno. Drugu, mnogo veću grupu medija i pre svega nacionalne televizije, koristi kao kiseonik publiciteta. Na njima se stalno oglašava, objavljuje svoje projekte, vodi političke kampanje i preko njih direktno komunicira sa javnošću. To je moguće jer ti mediji nisu samo instrumentalizovani od strane Vučića nego su deo sistema koji proizvodi zarobljene medije koji su pod apsolutnom kontrolom i koji funkcionišu kao instrument ostvarivanja političkih interesa. Pod kontrolom se nalaze javni medijski regulator, javna televizija i najveće komercijalne televizije uključujući i državne tokove finansiranja koji idu u medijski prostor. Taj ambijent stvara ne samo mogućnost da se Aleksandar Vučić neprestano pojavljuje u medijima, nego i da ih koristi da bi vaninstitucionalno delovao i obavljao sve one poslove koji se inače obavljaju u političkim institucijama.

Rade Veljanovski: Željku Mitroviću, vlasniku televizije Pink, nije nikakav problem da izjavi da je njegova televizija režimska. On je to više puta rekao. U drugim državama, pa čak i u hibridnim režimima, tako nešto nije moguće. Nema nikakve sumnje da modele ponašanja prema medijima iz Miloševićevog vremena imamo i danas. Podsetio bih da je u julu 1991. godine osnovan RTS, ali ne kao javni servis, već kao javno preduzeće u koje su bili integrisani Radio-televizija Novi Sad, Radio-televizija Priština, Radio-televizija Beograd, a posle izvesnog vremena i jedan broj lokalnih radija i televizija, pa čak i lokalnih novina. Ideja je bila da postoji jedinstveni medijski sistem koji će da služi vlasti.
Sada se želi to isto. Pogledajmo kako se ponaša Radio-televizija Srbije koja treba da bude javni servis, ali to nije. Prepucava se sa Draganom Đilasom, jednim od lidera opozicije, koji javno govori da oni svoj posao ne rade dobro. I umesto da se o tome na RTS-u vodi dijalog sa Đilasom i drugim predstavnicima opozicije, oni se s njim prepucavaju saopštenjima. To nema apsolutno nikakve veze sa onim što jedan javni servis treba da bude.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Vučić koristi televiziju da odgovara ama baš na svaku, pa i najmanju kritiku. Za Miloševića su to radili drugi. I za Vučića rade poslušnici, ali dobar deo posla obavlja on sam. Milošević to nikada nije radio. Zašto to radi Vučić?

Snježana Milivojević: To je stvar ličnih preferencija. Predsednik Milošević je gradio jednu vrstu harizme odsustva. Ponašao se kao superiorni državnik koji nema ravnog oponenta. Zbog toga nije učestvovao u izbornim kampanjama, pojavljivao se na velikim mitinzima na kojima se obraćao ne samo svojim glasačima, nego svim građanima u različitim delovima Srbije. Apstiniranjem od medija Slobodan Milošević je razvijao potrebu ljudi da ga obožavaju i očekuju njegova retka pojavljivanja. Aleksandar Vučić je na sasvim drugom polu. On ima potrebu za medijskim sveprisustvom. U skladu sa podelom na prijateljske i neprijateljske medije, o kojoj sam govorila, i Vučić primenjuje ono što danas praktikuju autoritarni populistički lideri po svetu, a to je da se režimski mediji direktno obračunavaju sa kritičkim medijima. Sem toga Vučić i sam oseća potrebu da direktno odgovara svojim oponentima, ali uvek u njihovom odsustvu, nikad u direktnom dijalogu sa njima. Njegovi oponenti se ne doživljavaju kao ljudi koji iznose alternativne programe, nego kao državni neprijatelji. Cilj je da se oni ućutkaju.

Rade Veljanovski: Aleksandar Vučić je potpuno uveren u svoju superiornost u svakoj oblasti, u svemu o čemu se javno razgovara. Zbog toga on ne želi da dopusti bilo kome oko sebe da se afirmiše jer ne želi da ga bilo ko ugrozi. Vučić ne prepušta drugima čak ni odgovore na pitanja koja su banalna, na koja ne bi trebalo da odgovara ni ministar, ni član vlade, nego neki niži činovnik. Kad otvori neku novu ili renoviranu bolnicu, on ima potrebu da saopšti koliko tu ima kreveta, koliko će pacijenata bolnica moći da primi, koliko ima lekara, koliko medicinskih sestara. To je nešto što predsednik države apsolutno ne bi trebalo da radi. Treba podsetiti da je on već nekoliko puta rekao da želi da uđe u istoriju kao neko ko je jako mnogo uradio za svoju zemlju i svoj narod. Ja mislim da on već sada u budućnosti vidi spomenike sa svojim likom, veruje da će se o njemu pisati knjige, da će se on izučavati. I izučavaće se sigurno, ali tematika će biti ova o kojoj mi sada razgovaramo – kako je moguće da pojedinac prigrabi toliku vlast i toliko medijskog i javnog prostora u jednoj zemlji.