Zašto kažeš Sveti Stefan a misliš na otcepljenje

Vučić će na tim izborima imati najmanje dva kandidata – jedan je Vojislav Šešelj, čiji je zadatak da uđe u drugi krug, a drugi može biti slikovito rečeno i konj iz Rimskog senata. Dovoljno je da samo bude umereniji od Šešelja i u uslovima kad je region na ivici ratnog stanja, Vučiću je pobeda zagarantovana. Jer ko će da brine o par srušenih kuće u Savamali zarad gradilišta firme Igl hils, kada vri u odnosima Beograda, Zagreba i Sarajeva. I kad se tom vrenju doda problematična Crna Gora i vazda nestabilna Makedonija. Pitanje unutrašnje demokratije u Srbiji u tom kontekstu postaje manje bitno od pitanja da se, je li, sačuva mir.

Ovaj teren nacionalne borbe je Vučiću odlično poznat i on se tu najbolje snalazi, tu je i inicijalno izgradio političku karijeru. Sadašnji koncept je jednostavan – provladini tabloidi proizvode zastrašujuće napise o novim sukobima i novom naoružanju, a strah se dalje širi u javno mnjenje posredstvom provladinih televizija. Prizivanje jeze i panike gradi se na navodnim obaveštajnim dokumentima, misteriozno dospelim u tabloide. Recimo, o zajedničkoj vojnoj operaciji Hrvatske i NATO koja će se zvati Oluja 2, da bi par dana kasnije to evoluiralo u združenu vežbu hrvatske vojske i NATO snaga, pod nazivom Prijedor 2016. Te o tajnoj operaciji bosanske službe prisluškivanja Vučića pod kodnim nazivom „Vruća kasna jesen – rana zima“ – čista lirika. Ili obratno, o svoj sili ruskog oružja koja stiže Srbiji besplatno, sa jednom međuepizodom kako je Beograd navodno odbio zahtev Sarajeva da uhapsi Dodika zbog malverzacija. Tome izložen prosečni građanin može jedino da zaključi da se sprema novi rat u kome će iza Hrvatske stati SAD, a iza Srbije Rusija, dok će poprište naravno biti Bosna. Tabloidna fikcija pojačava se i namerno osmišljenim događajima u realnosti, kao što je ničim izazvana zajednička vežba policija Srbije i Republike Srpske.

U tom kontekstu biti umeren nije teško čak ni Vučiću. Niti stvoriti uverenje, kako će on lično, zajedno sa svojim dobrim vezama u Berlinu, Briselu, Vašingtonu i Moskvi, pomoću svojih renomiranih savetnika poput Franka Fratinija, i prijatelja poput Viktora Ponte, držati stvar pod kontrolom.

Čak i građanska javnost u Srbiji smatra da je super što predsednik Tomislav Nikolić nije izričito podržao nameru Milorada Dodika da sprovede referendum o Danu RS. Razlaz Nikolića i Vučića bi po tom političkom razmišljanju verovatno politički uništio prvog, ali bi drugom značajno umanjio mogućnost da kontroliše nacionalističko biračko telo. Telo koje je, iz tog fokusa, po definiciji antievropsko, prorusko i po region dezintegraciono. Poruka Dodiku „ni podrška, ni mešanje“ smatra se tako velikim Nikolićevim ustupkom, i značajnom pobedom evropejca Vučića.

Možda je jeretički reći, ali svi politički faktori na području bivše Jugoslavije, uključujući i međunarodnu zajednicu, imaju snažan interes da drže građane prikovane za nacionalne identitete. Jer, to pruža najveću mogućnost kontrole i proizvodi najveći stepen podrške na političkom tržištu.

A političko tržište je, ne zaboravimo, ovde došlo početkom 90-ih, sa kapitalizmom, logikom nesputanog profita i – referendumima. Taj je oblik demokratskog izjašnjavanja u bivšoj Jugoslaviji tada postao drugo ime za proglašenje nezavisnosti, i direktno je prethodio ratovima. U vladajućim krugovima u Beogradu lansiran je stav da je pravo na referendum priznato svim narodima, sem Srbima. Na tragu te matrice, po kojoj je prva asocijacija na referendum otcepljenje, Dodik i sada brani svoje pozicije, i to ne samo za lokalne izbore u BiH početkom oktobra, nego najšire moguće. Zašto kažeš Sveti Stefan a misliš na otcepljenje, to je sveopšte tumačenje Dodikovog referendumskog pitanja. I to bez ikakve mogućnosti, da se čuje glas razuma po kojima i samim srpskim građanima Republike Srpske možda smeta da im popovi vode glavnu reč na državnom prazniku. I da im izjašnjavanje o tome možda nije najveći politički prioritet.

Sad, kako je došlo do tolikog povlačenja zdravog razuma u 21. veku? Isti je odgovor na pitanje kako je moguće da se u odnosima Srbije i Hrvatske i dalje sapleće o ustaše, atentatora Barišića, četnike, beogradsku čaršiju i da se obaraju političke pesnice na temu kafanske kovanice „šaka jada“? To je ništa drugo do ustrojstvo politike kao tržišta, kao vrste berze na kojoj se trguje političkim vrednostima, akcijama koje rastu i padaju, a ne kao zajednice. Tamo gde je politika tržište, izbori proizvode politiku, a ne obrnuto. To je logika ponude i tražnje, fiktivnih oscilacija, logika pridobijanja podrške iskazana jedino kroz broj glasova, članova, sledbenika na društvenim mrežama… U kojoj, kao i u svim uspešnim kompanijama, narastaju karteli koji se ispomažu uprkos državnim granicama, a ideologija, odnosno sama realnost, jeste potpuno nebitna. Od raspada Jugoslavije ni u jednoj bivšoj državi nema prave leve partije koja bi branila logiku rada i stvaranja, i pravednije raspodelu dobara. Svi su, u suštini, na strani profita i kontrole. I u tome su najžešći pseudolevičari isto kao što su recimo bivši komunistički rukovodioci u Rusiji postali najopakiji kapitalistički tajkuni. Pokazujući da mogu biti jača desnica od desnice, najbesprizornije se prepucavaju hrvatski socijaldemokrata Zoran Milanović, i socijalisti Dačić i Vulin. Sa toliko žestine da pored njih izvorni desničari Vučić i Plenković deluju bledo.

Što je još gore, u intelektualnim elitama nema iole ozbiljnijeg glasa protiv takve stvarnosti. Nema drugačijeg promišljanja sem da je jedino rešenje još više slobodnog političkog tržišta, i još razmahanije njegovo delovanje. Ni nagoveštaja nekog pokreta, makar na društvenim mrežama, kakvog inicira Janis Varufakis, idejom o stvaranju panevropske mreže protiv dominacije finansijskog i bankarskog kapitala, mera štednje… U našem slučaju panregionalnog koji bi u fokus stavio prave centre moći od kojih zavise životi građana, a ne samo prošle ratove i buduće sukobe.

Elite se i čvrsto dalje drže nacionalnog diskursa zaglavljenog u lošoj beskonačnosti između dva suprotna pola. U srpskom slučaju – da su Srbi najveće žrtve ratova u 20. veku nasuprot tome da su izvršioci jednog od najvećeg zločina, te da im preostaje utemeljivanje istorijskih činjenica o genocidu i pokazivanje svesti i odgovornosti. A razrešenje se ne traži u unutrašnjem i međusobnom dijalogu, nego od Evropske unije. Osim prošlog leta, kada je na ličnu intervenciju Angele Merkel Zoran Milanović morao da digne carinsku blokadu prema Srbiji, Beograd je po pravilu nezadovoljan porukama iz Brisela. Dačić ih smatra dvosmislenim kao filozofske poruke lama sa Tibeta. Mada, ako niko drugi, on bi trebalo kao šef diplomatije da zna u kolikom je problemu sama EU, budući da u svoje najznačajnije spoljnopolitičke uspehe ubraja dijalog Srba i Albanaca. Kakav je taj dijalog i kakav je region, takav je dakle i rečnik i takva i filozofija.