Zašto kraj Hladnog rata nije doneo mir

On je ubrzo po dolasku na vlast pokrenuo dva programa: glasnost, koja je trebalo da donese otvaranje veće učešće javnosti u političkom životu i veće slobode; drugi program nosio je ime perestrojka, i donosio je restrukturiranje zemlje kroz decentralizaciju procesa odlučivanja u ekonomiji, sniženje privatnih inicijativa i uvođenje tržišne privrede da bi se povećala produktivnost. Oba programa izazvala su veliku unutrašnju konzervativnu opoziciju, iako cilj Gorbačova nije bio da okonča komunizam, već da ga reformiše.

I u spoljnoj politici je tokom prve dve godine vlasti Gorbačov slao nejasne poruke. Nastavio je da podržava sovjetske saveznike u Avganistanu, na Kubi, Nikaragvi i u Vijetnamu, dakle protivnike Vašingtona. Ali, na Zapadu se sve više procenjivalo da se sa njim može pregovarati, što je konstatovala još Margaret Tačer, koja ga je upoznala tokom posete sovjetske delegacije Londonu 1984. godine. Bilo je sve više znakova da SAD glavnom protivniku treba da pruži ruku. Istovremeno je u Vašingtonu pritisak Kongresa na predsednika bio sve jači, u prvom redu zbog budžetskog deficita izazvanog smanjivanjem poreza i velikim ulaganjima u novo naoružanje. Kongres je tražio obuzdavanje troškova, što je značilo spuštanje tenzije u Novom hladnom ratu.

Rezultat tih izmenjenih okolnosti i prvi veliki korak napred bio je samit Regan-Gorbačov koji je održan u Ženevi, u novembru 1985. Bio je to prvi sastanak predsednika dve supersile posle šest godina Novog hladnog rata, a ceo samit je prošao u iznenađujuće prijateljskom tonu. Iako nije bilo značajnijih zaključaka, bio je to prvi razgovor dvojice lidera o kontroli naoružanja i smanjenju nuklearnih kapaciteta. Dogovoren je naredni samit, koji je je trebalo da se održi u Rejkjaviku, na Islandu, u oktobru 1986.

I dalje je među supersilama vladalo veliko nepoverenje, pa su se u Vašingtonu pitali da li je sovjetska promena iskrena i stvarna i da li treba krenuti u zajednički rad na bezbednosti sveta? Bilo je tu još mnogo problema, od Avganistana do Nikaragve, ali je izgledalo da se stvari ipak menjaju. Sam Gorbačov je sve češće govorio da je trka u nuklearnom naoružanju besmislena i da supersile treba da reše svoje razlike. Taj novi princip je značio više od miroljubive koegzistencije i podrazumevao je stvarnu interakciju umesto takmičenja. Ipak, nije išlo lako i ostale su još mnoge prepreke. Jedna od njih bile su stalne sumnje u međusobno špijuniranje, koje su vrhunac dostigle hvatanjem stvarnih ili zamišljenih špijuna s obe strane, što je dizalo tenzije i izgledalo kao hladnoratovski film.

Sledeći samit održan je na Islandu, u oktobru 1968. godine. Rejkjavik je postao simbol novih odnosa dve supersile. Amerikanci nisu imali velike ambicije, tako da je sve što se desilo bilo, u prvom redu, Gorbačovljeva zasluga. NJegovi planovi iznenadili su Amerikance i doneli prednost sovjetskom lideru. Na kraju je dogovoreno da će Sovjeti ukloniti rakete srednjeg dometa iz Evrope u zamenu za uklanjanje američkih raketa peršing II. Dogovoren je princip da će broj balističkih raketa biti umanjen za 50% u sledećih pet godina, a da će u sledećih deset godina doći do njihovog potpunog demontiranja. Međutim, Regan ipak nije prihvatao važan sovjetski zahtev da SAD ukloni laserski odbrambeni štit, omiljeno Reganovo čedo koje je smatrao nužnom odbranom američkog kontinenta. Iako taj Gorbačovljev zahtev nije prošao, ostala mu je moralna i politička pobeda u Rejkjaviku, jer je stvorena slika da Regan nije prihvatio pruženu ruku. Bez obzira na to što se nije radilo o potpunom uspehu, putevi za stvarni dijalog bili su otvoreni.

Naredni samit održan je u Vašingtonu, u decembru 1987, na kome su obnovljeni razgovori o smanjenju naoružanja START i uništenju značajnog dela nuklearnog arsenala na tlu Evrope. Iako je to značilo uništenje samo 5% nuklearnih potencijala, imalo je istorijski značaj jer je to daleko nadmašivalo domete ugovora SALT, koji je podrazumevao ograničavanje budućeg raspoređivanja nuklearnih bojevih glava, a ne uništavanje postojećih.

Sledeća 1988. godina donela je velike pomake na međunarodnom planu. Najpoznatiji događaj je istorijski govor koji je Gorbačov održao pred Generalnom skupštinom UN u decembru 1988. Bilo je to prvo obraćanje sovjetskog lidera posle onog Hruščovljevog iz 1960. Gorbačov je pozvao na izgradnju novih odnosa u međunarodnoj politici, zasnovanih na principima globalne sigurnosti i saradnje. Najavio je i smanjivanje sovjetske vojske za pola miliona vojnika u sledeće dve godine, posebno u Istočnoj Evropi, nagoveštavajući novi odnos prema državama Istočnog bloka. Bio je to zaokret od 180 stepeni, jer je to značilo slabljenje glavne sovjetske snage, konvencionalnog naoružanja u Evropi. Tim govorom je pozvao i novog predsednika SAD-a DŽordža Buša na nastavak dijaloga. Zatim je, u Moskvi, početkom juna 1989, održan samit Gorbačov-Regan, koji je bio četvrti samit u tri godine.

Novi američki predsednik DŽordž Buš nije bio političar takve širine i kvaliteta kakve je imao Gorbačov. Kada je stupio na vlast dosta mu je vremena bilo potrebno da razume promenjene odnose u svetu. Bio je još uvek pun stereotipa i nepoverenja, a događaji su se odvijali munjevitom brzinom. U Istočnoj Evropi rušili su se socijalistički sistemi jedan za drugim, organizovani su slobodni izbori, krenulo je povlačenje sovjetskih snaga. I u vanevropskom svetu su promene bile brze: došlo je do prekida vatre u Nikaragvi, u martu 1988; dogovoren je okvir za povlačenje Sovjeta iz Avganistana u aprilu, a u Angoli je potpisano primirje u decembru 1988. Vijetnamci su se povlačili iz Kambodže.

Ubrzano su se menjali i odnosi između SSSR-a i Kine. Prvi korak je bio govor Gorbačova održan u julu 1986, u Vladivostoku, o poboljšanju odnosa sa Kinom, ali i prvi put o smanjenju sovjetskih trupa u Avganistanu i u Mongoliji, prema granici sa Kinom, koja je odavno bila sporna oblast između dve zemlje. Bila je to osnova za pregovore sa Kinom, koji su počeli 1987. godine. Do susreta dvojice velikih lidera, Deng Sjaopinga i Gorbačova, došlo je u maju 1989. kada je Gorbačov dočekan kao zvezda od demonstranata okupljenih na Tjenanmenu. Tada su obnovljeni diplomatski odnosi dve komunističke sile, a nakon toga je smanjena sovjetska vojska na spornim granicama u Mongoliji.

Do prvog sastanka sovjetskog lidera sa novim američkim predsednikom ipak je prošlo dosta vremena. Nekoliko sastanaka novog državnog sekretara DŽejmsa Bejkera i Eduarda Ševernadzea u leto 1989. krčilo je put ka njihovom prvom samitu. Samit na Malti, održan u decembru 1989, desio se u senci događaja u Istočnoj Evropi i rušenja Berlinskog zida. Nije bilo ključnih dokumenata i dogovora, ali su mnogi govorili da je to bio pravi kraj Hladnog rata, koji je, po njima, trajao od Jalte do Malte. Sledeći samit je zakazan za jun 1990, ali su tada sve okolnosti bile u potpunosti promenjene. U julu 1991. potpisan je sporazum START u Moskvi, čime je prekinuta 45 godina duga trka u nuklearnom naoružanju. Napravljen je plan uništavanju nuklearnih bojeva glava do 1999, u okviru START-a I, dok je ugovorom START II bio predviđen ritam uništavanju naoružanja do 2003.

Kraj Hladnog rata je kod mnogih teoretičara stvorio uverenja da je zapadni liberalizam superioran sistem i da je, konačno, u velikoj svetskoj utakmici ideja, taj koncept odneo prevagu. Pojavile su se i knjige, kao što je Kraj istorije i poslednji čovek Fransisa Fukojame, koje su polazile od toga da je svet našao svoj idealni sistem, da je liberalizam ishodište do kojeg je stigao ukupan razvoj čovečanstva i da je poslednji čovek – liberalni čovek. U leto 1990. se pojavio i termin novi svetski poredak, kojeg je, iako ne do kraja jasno, često koristio tadašnji američki predsednik DŽordž Buš. Pod tim se mislilo da je u globalnoj politici ostala još samo jedna supersila, koja je morala da preuzme odgovornost za ostatak sveta. Jačala je svest da međunarodna zajednica, predvođena UN i SAD-om, treba da interveniše u međunarodnim incidentima i protiv onih država koje narušavaju novo ustrojstvo sveta. Bilo je to napuštanje starog principa međunarodnih odnosa zasnovanog na ravnoteži sile i prelazak na univerzalističku alternativu, koja se zasnivala na pretpostavci da novi, globalni svet živi u okviru jednog sistema vrednosti. Mnogi u Vašingtonu nisu razumeli da je, u najvećem delu sveta, pod novim sistemom vrednosti malo ko želeo američku hegemoniju.

Kraj Hladnog rata se poklopio s dolaskom na vlast novog američkog predsednika, DŽordža Buša starijeg, 1989. godine. Bio je to političar s velikim spoljnopolitičkim iskustvom, prethodno direktor Cije i potpredsednik SAD-a tokom vlasti Ronalda Regana. NJegov mandat i jeste, u najvećoj meri, bio obeležen važnim spoljnopolitičkim događajima, od pada komunizma u Istočnoj Evropi, do zbacivanja Norijegine vlasti u Nikaragvi. Značajne promene u svetu nastupile su i s ujedinjenjem Nemačke, trijumfom SAD-a i saveznika nad Sadamom Huseinom u Zalivskom ratu i napretkom u arapsko-izraelskom dijalogu.

Zahvaljujući svemu tome Bušova vladavina je ostala zapamćena po njegovoj spoljnoj politici, posebno zbog toga što u unutrašnjoj nije imao mnogo uspeha. U unutrašnjoj politici je jedan od ključnih problema bio državni dug, koji je početkom devedesetih bio tri puta veći nego 1980. godine. Kao konzervativni republikanac, Buš taj problem nije želeo da rešava povećanjem poreza, što je dodatno otežalo stanje državnih finansija i što je, odmah po njegovom dolasku na vlast, dovelo do recesije i velikog porasta broja nezaposlenih.

Takvo društveno stanje, koje je posebno pogodilo srednji sloj, umanjilo je trijumfalizam sile pobednice Hladnog rata. Reganove i Bušove ekonomske mere dovele su i do primetnog širenja siromaštva, pa su Sjedinjene Države početkom nove decenije bile opterećene krupnim društvenim problemima. Po mnogim istoričarima, republikanska era bila je dokaz da je SAD izgubio višedecenijsku borbu protiv siromaštva, posebno među imigrantima i manjinskim grupama. Početkom nove decenije siromaštvo je posebno pogađalo ove socijalne grupe, pa je 30% Afroamerikanaca spadalo u kategoriju siromašnih, 26% Hispanoamerikanaca, dok je svega 10% belaca pripadalo toj grupi stanovnika, što je bio dokaz i rasne nejednakosti u toj zemlji.

To je bilo posebno značajno i zbog toga što je na kraju 20. veka došlo do bitne promene u etničkom sastavu američkog stanovništva, pošto se broj stanovnika poreklom iz Afrike, Južne Amerike i Azije duplirao u odnosu na prethodnu deceniju. Glavni uzrok bilo je povećanje imigracije, koja je dovela novih 10 miliona legalno doseljenih ljudi tokom devedesetih i nepoznatog broja onih koji su došli ilegalnim putevima. Najveći procenat doseljenika dolazio je iz Meksika, njih oko 100.000 godišnje. Tako je u potpunosti promenjena struktura imigrantske zajednice, koja prvi put u istoriji SAD-a nije najvećim procentom bila poreklom iz Evrope.

Ogromne promene donela je i tehnološka revolucija, jer su osamdesete označile ulazak kućnih računara u domove velikog broja stanovnika. Prototip kućno računara napravila je 1962. godine italijanska firma Oliveti, ali se revolucija dogodila tek početkom 80-ih, zahvaljujući Stivu DŽobsu (Apple) i Bilu Gejtsu (Microsoft), koji su napravili PC, kućni računar koji je mogao da postane proizvod masovne potrošnje. Tokom 90-ih masovno širenje kućnih računara dovelo je i do informatičke revolucije, pogotovo s pojavom interneta. Iako je i potreba za umrežavanjem i slanjem informacija elektronskim putem donosila prve rezultate već 60-ih godina, svetska internetska mreža (www) lansirana je u avgustu 1991, čime je svet zauvek bio promenjen. Komunikacije su premrežile čitavu zemljinu kuglu. Nikada nije bilo lakše i brže poslati informaciju, ali ni kontrolisati živote ljudi.

Iako ne naročito uspešan u unutrašnjoj, a posebno ne u ekonomskoj politici DŽordž Buš je ostao zapamćen kao predsednik SAD-a u čijem mandatu su se dogodile najveće promene u ustrojstvu sveta, koje bi mogle stati pod zajednički naziv „kraj Hladnog rata“. Promene su bile vidljive na svim kontinentima, ali to nije značilo d a su na svetu zavladali mir i stabilnost. Naprotiv, nove nestabilnosti bile su na vidiku, a njihovi koreni videli su se i u onim trenucima u kojima se moglo poverovati da počinje vreme prosperiteta i saradnje među velikim silama. Ipak, godine na prelomu decenija donele su velike pomake u međunarodnim odnosima, koji su, pre svega, bili obeleženi povlačenjem vojski dve supersile iz Evrope. Postignuti su i dogovori o nastavku ograničavanja naoružanja i odustajanju od daljeg razvoja strateškog naoružanja.

Dalekosežne promene počele su s događajima u Evropi, u kojoj su u poslednjim godinama devete decenije kao domine padali komunistički režimi. Komunizam je prvo pao u Poljskoj, a zatim redom: Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji. Vrhunac tog procesa dogodio se 9. novembra 1989. kada je, kako se to uobičajeno kaže, pao Berlinski zid, najdramatičniji simbol Hladnog rata i podeljenog sveta. Manje od godinu dana kasnije, 3. oktobra 1990. došlo je do ujedinjenja dve Nemačke, dok je istovremeno tekao proces raspadanja SSSR-a. Stari svet HLADNOG rata je nestao.

Gorbačovljeva politika dovela je i do povlačenja sovjetskih trupa iz Avganistana 1989. i odricanja od Brežnjevljeve doktrine, po kojoj je SSSR bio dužan da pomaže i interveniše u korist komunističkih država u svetu. Sve to nije bilo lako prihvatano u konzervativnim krugovima u Moskvi. Gorbačov se suočavao sa snažnom konzervativnom opozicijom u zemlji, koja je pokušavala krizu da reši čvrstom rukom, što je prvo dovelo do neuspelog puča 18. avgusta 1990, čiji je glavni heroj bio Boris Jeljcin, tada predsednik Ruske Republike. Bio je to uvid u raspad prve zemlje socijalizma, jer je, u kratkom roku nakon puča, 15 republika SSSR-a proglasio nezavisnost. Do kraja 1991. država se reorganizovala u Zajednicu Nezavisnih Država, sastavljenu od nekadašnjih 12 sovjetskih republika. Na mestu predsednika federacije Jeljcin je zamenio Gorbačova, a odnosi između dve supersile, koji su odredili prethodnih pola veka, ušli su u potpuno novu fazu.

To je označilo kraj bipolarnog sveta i postavilo se pitanje preuređenja ukupnih međunarodnih odnosa. Te promene su motivisale DŽordža Buša da u svom govoru, održanom u Kongresu 11. septembra 1990, pomene stvaranje novog svetskog poretka, u kome će se SAD, kako je rekao, boriti za vladavinu prava a ne džungle, u kome će narodi prihvatiti odgovornost za izgradnju slobode i pravde. Iako nije detaljnije obrazložio šta misli pod novim svetskim poretkom, bilo je jasno da je za sam SAD to značilo da nema povratka na izolacionizam, već, naprotiv, novi angažman na raznim krajevima sveta. Tako je stvorena nova kontroverzna pojava u međunarodnim odnosima, zvana „humanitarna intervencija“, koja se preduzima kada se proceni da neka država ugrožava mir, međunarodni poredak ili ljudska prava. Poseban problem dolazio je otuda što je SAD bio veoma selektivan u primeni Bušovih principa i što su, kao i uvek kada su moćni činioci međunarodni odnosa u pitanju, pre svega osuđivane one zemlje za koje se procenjivalo da ugrožavaju interese velike sile.

Rađanje globalnog sveta

U knjizi „Rađanje globalnog sveta 1880-2015“ (Izdavač Udruženje za društvenu istoriju, Beograd) istoričarka Dubravka Stojanović sagledava globalne procese u svetu iz perspektive vanevropskih zemalja i tako dolazi do drugačije periodizacije XX veka u odnosu na velikana savremene istoriografija Erika Hobsmaua. Autorka prihvata argumente da se evropski kratki XX vek omeđi izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. i ujedinjenjem Evrope 1991, ali smatra da iz vizure Azije, Afrike, Latinske Amerike i Bliskog istoka stvari izgledaju drugačije. Za njih je savremeno doba počelo prvom podelom sveta na interesu sfere između imperijalnih sila osamdesetih godina XIX veka i traje do danas kada – posle kratkotrajnog unipolarizma – prisustvujemo rađanju sveta sa više centara moći koji se nalaze i izvan evropskog i uopšte zapadnog kulturnog kruga. U dogovoru sa autorkom, prenosimo odlomak iz knjige „Rađanje globalnog sveta“ koji se odnosi na period kraja Hladnog rata. Izbor i oprema teksta redakcijski.