Foto: Arhiva Spomen parka Kragujevacki oktobarNa kragujevačkom Univerzitetu organizovan je naučni skup pod nazivom „80 godina od izbijanja Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije i stradanja grada Kragujevca: novi pomaci ili revizija istorije“.
Skup su organizovali Centar za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Kragujevcu (otvorio ga je akademik Miloš Đuran, upravnik Centra) i Institut za noviju istoriju Srbije. Učestvovalo je petnaestak izlagača (istoričara, etnologa, antropologa…), pre svega iz Beograda, Kragujevca, Gornjeg Milanovca…
I za same učesnike skupa među našim istoričarima se trenutno vodi novi „hladni rat“ oko ocena uzroka Drugog svetskog rata, zatim njegovog toka i karaktera pobede u tom svetskom sukobu, kako je primetio na početku dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.
– Danas vidimo na tom širokom planu da važe neki dvostruki standardi kao i da važe neka merila koja nisu naučna. Pokušava da se kod generacija koje ne pamte, a uče istoriju u školama, potpuno ili zamuti ili zameni ona slika uzroka i konsekvenci Drugog svetskog rata pa i zasluga za oslobođenje Evrope u njemu – smatra Bjelajac, po kome se to se danas postavlja naglavačke i „idu neke nove verzije“.
Za njega u Srbiji postoji debata oko našeg prevazilaženja posledica Drugog svetskog rata.
– To u prvom redu pripada našoj svesti o tom ratu, našim ideološkim podelama koje su tada postojale a nažalost često se ponovo reprodukuju. Umesto da to ostavimo istoriji, mi smo svedoci danas da se one povremeno obnavljaju i zahvataju neke mlađe generacije, naročito tokom procesa rehabilitacije koji su možda bili motivisani ne toliko ispravljanjem nepravde koliko i materijalnim porivima u vezi s restitucijom – konkretan je Bjelajac.
Te debate su prisutne u medijima, ali su se u njih uključivali i istoričari kao „svedoci“ jedne ili druge strane.
– Unutar naše struke nemamo jedinstveno mišljenje, što se pokazalo tokom ovog skupa, ali neka nova istraživanja daju mnogo preciznije pokazatelje. Možda se nekome nešto neće svideti jer nije u skladu sa njegovom istorijskom svešću i kulturom, ali to će biti i ostaće tako – kaže on, koji je izlagao na temu „Tendencije revizije uzoraka i toka Drugog svetskog rata“.
Bojan Dimitrijević sa Instituta za savremenu istoriju Srbije ne priznaje termin revizija jer misli da svaka nauka ide napred a da taj termin koriste oni koji žele da „vrate“ istorijske činjenice na vreme socijalizma i jednoumlja.
– Istorijske činjenice se znaju ali je njihova interpretacija u raznim vremenima bila različita. Svako doba traži svoj „pogled“ na istoriju i svoja tumačenja. Vremena koja su iza nas bila su obojena ideologijom i jednoumnim pogledom a s druge strane devedesete i dvehiljadite su donele blagu nezainteresovanost za istoriju zato što smo očekivali od demokratskih promena da je „smeste na njeno pravo mesto“. Danas ponovo živimo u aktuelizaciji istorijskih događaja – kaže on dodajući da su tu i društvene mreže na kojima svako može da kaže „šta god hoće“ a one diktiraju tempo i najrazličitija mišljenja.
Za Dimitrijevića (koji je izlagao na temu „1941 – neka problemska pitanja“) mi živimo na prostoru gde lična istorija ima dosta veliki uticaj.
– Zvaničnoj istoriografiji se ne veruje zbog godina kada je bila uključena u partijski sistem a lično i porodično sećanje često dominira i naši ljudi prosto govore ono što su im kazivali njihovi najbliži, preci ili što su pročitali u knjigama poput dela Dobrice Ćosića ili Vuka Draškovića. U suštini to ideološko vreme od 1945. do 1990. godine je na mnogo načina kompromitovalo srpsku istoriografiju, da je ona bila „sluškinja partije“ i mi se danas borimo s tim – ističe on podvlačeći da predstavnici „stare škole“ mišljenja revizionizmom smatraju to što se danas otvaraju mnoge teme i slobodno govori o njima.
On smatra da će se o ovom istorijskom periodu hladne glave govoriti tek kada više ne bude generacija koje baštine sećanja na njega, kao što danas smireno pričamo o 19. veku, a nekada se zbog za i protiv Miloša Obrenovića i Karađorđa gubila glava.
I Nemanja Dević sa Instituta za savremenu istoriju misli da se danas često postavlja pitanje o reviziji i reinterpretaciji istorije.
– Revizija dolazi kada je podstaknuta dnevnopolitičkim potrebama. U našem slučaju tumačenja Drugog svetskog rata to nije slučaj. Kolege, pre svega iz Instituta za savremenu istoriju još devedesetih godina pokazivali drugačije interesovanje da drugačije tretiraju određene istorijske događaje koji su bili prerasli u dogme i koji su se smatrali za nedodirljive. Pokazalo se da se otvaraju novi arhivski fondovi i postala su nam dostupna nova saznanja i dokumenti. Samim tim su se menjali naši naučni pogledi na određene događaje koji su bili mitologizovani u našoj kolektivnoj svesti – kaže ovaj istoričar.
Dević (izlagao na temu „Revolucionarni teror u Srbiji 1941-1944. i partizanska memoaristika, rečeno i prećutano“) smatra da je sada došlo vreme da se ponovo otvore i stari izvori i da se još jednom pažljivo iščitaju.
– Uspomene partizanskih revolucionarnih vođa, čak i onih koje smo smatrali za liberalne poput Konstantina Koče Popovića nam daju drugačije detalje o njihovoj borbi. Tu je dosta toga filtrirano i prećutano, ali s obzirom da su se komunisti u to vreme osećali nesmenjivim oseća se određena doza istorijske istine. To nam je danas neophodno da bismo formirali sliku o Drugom svetskom ratu. A ta naša slika o Drugom svetskom ratu i 1941. godini ne bi smela da bude pojednostavljena niti da „sudi“ bilo kome – zaključuje on napomenuvši „da na istoričarima jeste“ da prikažu tu 1941. i Drugi svetski rat kao srpsku dramu i splet kompleksnih događaja u kojima nema crno-belih pogleda i podele na „heroje i izdajnike“.
Za Dubravku Stojanović sa beogradskog Filozofskog fakulteta Drugi svetski rat se i dalje pokazuje kao prelomni događaj i to pre svega u sećanju na njega koje deli Srbiju, region i Evropu.
– To je i dalje jedna „živa tema“ iz mnogih razloga. Jedan od osnovnih je ponovna pojava ideologija koje su taj rat pokrenule i ponovno preispitivanje fašizma i antifašizma i „da li smo mogli bolje?“. Zato je važno da se ove teme rade i obrađuju. Meni je izuzetno drago što su nove generacije počele da se time bave jer je ona bar 20 godina bila zapostavljena u našoj istoriografiji. Oni se sada bave sasvim novim metodologijama pre svega analizom sećanja, ne sad šta se dogodilo u Drugom svetskom ratu (ili barem ne u prvom planu) nego kako danas to pamtimo, šta se desilo sa spomenicima, šta se dogodilo sa imenima ulica, praznicima… Da li je to sećanje izbrisano i da li je izbrisano samo na neke delove tog rata a drugi su, naprotiv, „izvučeni u prvi plan“. Te „politike sećanja“ su u stvari nešto što nas pogađa i dan-danas i zato je važna nova disciplina kojom se sada istoričari bave – ističe ova istoričarka, koja je na skupu govorila o tome kako je kod nas Drugi svetski rat prikazan u udžbenicima istorije od 1955. (kada je izašao prvi samostalni, jer su prethodno postojale samo ruske verzije) do danas.
Za primere je uzela tumačenje raznih faza dva događaja: kontroverznog 27. marta i streljanja u Kragujevcu, koje po njoj nikako ne bi smelo da bude kontroverzno.
– Međutim moje analize pokazuju da je, nažalost, čak i to podložno instrumentalizacijama i da je streljanje u Kragujevcu svedeno na jednu jedinu rečenicu u udžbenicima, što je skandal. Iz tog čina su izgubljeni okupatorski kolaboranti i on je sveden na isključivo nemački zločin – smatra ona apelujući da se kragujevačka tragedija „vrati“ u mnogo značajnijoj meri u nastavu istorije, ali i kolektivno sećanje uopšte.
O tretmanu civilnih žratva šlagvort je dao Davor Stipić sa Instituta za noviju istoriju Srbije, koji je govorio na temu „Reprezentacije Holokausta i ratnih zločina u muzejima socijalističke istorije“. Po njemu potreba da se legitimiše pravo Komunističke partije na vlasti je dovela do toga kroz istorijsko sećanje, pa samim tim i muzejske prezentacije, svi događaji iz Drugog svetskog rata prikažu u kontekstu revolucije. Čak i stradanje civila prikazivano je kao deo revolucije ili je eventualno vodilo ka njoj. Civilna žrtva je imala manipulativni potencijal kako bi se funkcionizovala u okviru željenog koncepta Komunističke partije.
– Zato su sve civilne žrtve povezivane sa komunističkim pokretom otpora čak i kada za to nije postojala realna veza, što se moglo videti i u slučaju kragujevačke tragedije. Njihova tendencija nije bila da Šumarice budu groblje, pa čak ni spomen žrtvama već spomenik revolucije. Takvo istorijsko sećanje i „tumačenje“ žrtava bilo je okrenuto sadašnjem trenutku i budućnosti jer je prošlost bila samo „ilustracija“ za izgradnju socijalizma – ističe on argumentujući to i primerom Jasenovca, u čijoj su postavci po dokumentima i artefaktima komunističke žrtve i one koje su povezane sa partizanskim pokretom otpora imale apsolutnu dominaciju.
Po Stipiću u našoj kulturi sećanja evidentno je potpuno odsustvo civilnih simbola stradanja.
– Mi nemamo svoju Anu Frank a bilo je mladih Jevrejki koje su se krile po Beogradu i drugim gradovima i takođe vodile dnevnike. Međutim one nikada nisu potencirane zato što je bilo neophodno da svaka civilna žrtva bude povezana sa komunističkim pokretom otpora. Stradala su i deca, ali u takvoj interpretaciji istorije to su uvek kuriri, mali bombaši, kao Sirogojno, Buha, Pinki… neko ko ima jasnu vezu sa pokretom otpora. Nema nekoga u našem istorijskom sećanju ko je stradao kao Ana Frank, samo zato što je bila Jevrejka a ne zato što je imala ikakvu vezu sa bilo kakvim oružanim pokretom – zaključuje on naglasivši da je to nedostajalo čitavoj jugoslovenskoj kulturi sećanja jer je nju kao takvu diktirala i projektovala partija.
Naučni skup su podržali Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i Grad Kragujevac a učesnici su po završetku izlagačkog dela i diskusije obišli Spomen-park Šumarice.
Bejatović: Najveći zločin neproučen zbog nestručnosti
Za antropologa Viktora Bejatovića („Metodološka problematika oko utvrđivanja obima ratnog zločina u Kragujevcu na primeru lociranja nepoznatih grobnica“) civilne žrtve često u literaturi „budu zamagljene“. Po njemu pristup ratnom zločinu (a on nikada ne zastareva) ne može da bude predmet proučavanja samo jedne struke već na toj poziciji „veštačenja“ treba angažovati sve one oblasti i discipline koje bi i sud angažovao.
– Zato što je takav pristup izostao imamo enigme oko ratnih zločina koji su se desili u Kragujevcu. Zbog prepuštanja „sudu javnosti“ i nestručnosti mi imamo jedan od najvećih zločina nad civilnim stanovništvom potpuno neproučen. To su zločini u zapadnoj Srbiji 1941. godine u okolini Loznice, gde je sprovedena strahovita odmazda koja je po karakteru surovija i od streljanja u Kragujevcu i Kraljevu. U 14 sela streljano je stotinu dece do 10 godina i četvoro novorođenčadi. Tu se desio slučaj fizičke eksterminacije svih živih bića, ne samo ljudi, jer su nemački okupatori iz 342. pešadijske divizije masakrirali i sve životinje, stoku, živinu… – podseća Bejatović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
