Zašto mislimo da mislimo

Gledao je knjigu na stolu. Sjajne korice bile su blistave i nove; objavljena je pre dve nedelje. Ali, nisam imao ništa s tim! – kriknuo je u sebi; krik se izgubio u nemilosrdnoj tišini; nije bilo odgovora, odjeka ili oproštaja. Naslov na koricama knjige je glasio: Zašto mislite da mislite?

,,Mišljenje je primitivna praznoverica. Razum je iracionalna ideja. Detinjasta predstava da smo sposobni da mislimo je najskuplja greška ljudskog roda. ''

,,Ono što mislite da mislite je obmana koju stvaraju vaše žlezde, osećanja i, na kraju krajeva, sadržaj stomaka.''

,,Siva masa, na koju ste tako ponosni, jeste kao ogledalo u zabavnom parku što vam prenosi samo izobličene signale stvarnosti, koja je zauvek van moći vašeg poimanja.''

,,Što ste sigurniji u svoje racionalne zaključke, to je sigurnije da grešite. Pošto je vaš mozak oruđe za izobličavanje, što je mozak aktivniji, to je izobličenje veće.''

,,Velikani intelekta, kojima se toliko divite, nekada su vas učili da je Zemlja ravna i da je atom najmanja čestica materije. Celokupna istorija nauke je širenje trulih zabluda, ne dostignuća.''

,,Što više znamo, više saznajemo da ništa ne znamo.''

,,Samo se krajnje neznanje može još držati staromodne predstave da videti znači verovati. Ono što vidite je prvo u šta ne treba verovati.''

,,Naučnik zna da kamen uopšte nije kamen. On je, u stvari, isto što i perjani jastuk. Oba su samo prividna formacija istih nevidljivih čestica koje se kovitlaju. Ali, reći ćete, ne možete upotrebiti kamen umesto jastuka? Pa, to samo dokazuje koliko ste bespomoćni pred istinskom stvarnošću.''

,,Poslednja naučna otkrića – kao što su izvanredna dostignuća dr Roberta Stedlera – nadvosmisleno pokazuju da je naš um nesposoban da se bavi prirodom univerzuma. Ova otkrića su dovela naučnike do protivrečnosti koje su nemoguće, prema ljudskom umu, ali koje, svejedno, postoje u prirodi. Ako još niste čuli, dragi moji staromodni prijatelji, dokazano je da je racionalnost ludilo.''

,,Ne očekujte doslednost. Sve je protivrečnost svega drugog. Postoje samo protivrečnosti.''

,,Ne tražite 'zdrav razum'. Zahtevati 'razum' je obeležje nerazumnosti. Priroda nema smisla. Ništa nema smisla. Jedini krstaši 'razuma' su studiozni tip mlade usedelice koja ne može da nađe momka i staromodni vlasnik radnje koji misli da je univerzum prost kao što su njegov uredni mali inventar i voljena kasa.''

,,Pokidajmo lance predrasude zvane logika. Zar će nas zaustaviti silogizam?''

,,Znači, mislite da ste sigurni u svoje stavove? Ne možete biti sigurni ni u šta. Zar ćete ugroziti sklad zajednice, druženje sa susedima, svoj položaj, reputaciju, ugled i finansijsku sigurnost – radi jedne opsene? Radi privida mišljenja da mislite? Da li ćete se upuštati u rizik i sudske katastrofe – u ovako nesigurno vreme – suprotstavljajući se postojećem društvenom poretku, u ime tih vaših imaginarnih pojmova koje nazivate ubeđenjima? Kažete da ste sigurni da ste u pravu? Niko nije u pravu, niti ikad može biti. Osećate da svet oko vas nije dobar? Nemate načina da saznate. Sve je pogrešno u ljudskim očima – zašto se onda boriti? Ne raspravljajte se. Prihvatite, prilagodite se, budite poslušni.''

Knjigu je napisao dr Flojd Feris, a objavio ju je Državni naučni institut.

,,Nisam imao ništa s tim!'' reče dr Robert Stedler. Stajao je mirno pored radnog stola, s nelagodnim osećajem da je propustio neki otkucaj vremena, da ne zna koliko je prethodni trenutak trajao. Reči je izgovorio glasno, tonom zlobnog sarkazma, upućenog onome, ma ko to bio, ko ga je naterao da to kaže.

Slegao je ramenima. Zasnivajući se na uverenju da je ruganje sebi čin vrline, sleganje ramenima je bilo emocionalni ekvivalent rečenice: Ti si Robert Stedler, ne ponašaj se kao neurotični srednjoškolac. Seo je za sto i nadlanicom odgurnuo knjigu u stranu.

Dr Flojd Feris je stigao s pola sata zakašnjenja. ,,Izvinite'', reče, ,,ali su mi se na putu iz Vašingtona kola ponovo pokvarila i vraški sam se namučio da nađem nekoga da ih opravi – tako se strašno smanjuje broj kola na putu, da je polovina mehaničarskih radnji zatvorena.''

U glasu mu je bilo više ljutnje nego izvinjavanja. Seo je, ne čekajući na poziv.

Dr Flojd Feris ne bi bio zapažen kao posebno privlačan u bilo kom drugom zanimanju, ali je u onom koje je odabrao uvek opisivan kao ,,zgodni naučnik''. Bio je visok 185 centimetara i imao je četrdeset pet godina, ali je uspevao da izgleda više i mlađe. Besprekorno doteran, kretao se graciozno, kao u balskoj dvorani, ali se odevao strogo, obično u crno ili tamnoplavo. Imao je lepo potkresane brkove, a zbog uglačane crne kose momci u Institutu su govorili da koristi istu pastu za obuću na oba svoja kraja. Nije mu smetalo da ponavlja, šaleći se na svoj račun, kako je neki filmski producent jednom rekao da bi mu dao ulogu evropskog žigola s titulom. Počeo je karijeru kao biolog, ali se to odavno zaboravilo; bio je čuven kao glavni koordinator Državnog naučnog instituta.

Dr Stedler ga pogleda s čuđenjem – bilo je nečuveno što se nije izvinio.

Dr Stedler je ispružio ruku i privukao knjigu sa ugla na sredinu stola, uz prezrivi zamah rukom. „Hoćete li mi reći, molim vas“, upita, „kakvo je ovo nepristojno delo?“

Dr Feris nije pogledao knjigu, već su mu oči na trenutak bile neobjašnjivo prikovane za Stedlerove; zatim se naslonio i rekao, čudno se smešeći: „Počastvovan sam što ste zbog mene odlučili da napravite takav izuzetak kao što je čitanje popularne knjige. Ovo malo delo je za dve nedelje prodato u dvadeset hiljada primeraka.“

„Pročitao sam ga.“

„I?“

„Očekujem objašnjenje.“

„Da li vas tekst zbunjuje?“

Dr Stedler ga je pogledao sa čuđenjem. „Shvatate li kojom ste temom uzeli da se bavite i na koji način? Samo stil, stil, taj bulevarski pristup – za temu takve prirode!“

„Mislite li, onda, da sadržaj zahteva da bude predstavljen na uzvišeniji način?“ Glas je bio tako čedno nežan da dr Stedler nije mogao da odluči da li je ovo poruga.

„Shvatate li šta propovedate u ovoj knjizi?“

„Budući da to, izgleda, ne odobravate, dr Stedler, više bih voleo da mislite da sam je napisao bez zadnje namere.“

To je to, pomislio je Stedler, to je taj neshvatljivi elemenat u Ferisovom ponašanju: pretpostavio je da će nagoveštaj njegovog neodobravanja biti dovoljan, ali se činilo da to Ferisa nije taklo.

„Kad bi neki pijani klipan smogao snage da se izrazi na papiru“, reče dr Stedler, „kad bi mogao dati glas svojoj suštini – večiti divljak, koji izliva mržnju svog uma – ovakvu bih knjigu očekivao da napiše. Ali, da vidim da dolazi od naučnika, pod znakom ovog instituta!“

„Ali, dr Stedler, ova knjiga nije namenjena naučnicima. Napisana je za tog pijanog klipana.“

„Kako to mislite?“

„Za masu.“

„Ali, blagi bože! I najslaboumniji imbecil je u stanju da vidi jasne protivrečnosti u svakoj vašoj tvrdnji.“

„Postavimo to ovako, dr Stedler: čovek koji to ne vidi, zaslužuje da veruje u sve moje tvrdnje.“

„Ali, dali ste prestižnost nauke tom nečuvenom štivu! Nije bio problem kad je jedan ozloglašeni mediokritet kao što je Sajmon Pričet lupetao o tome, kao o nekoj vrsti pijanog misticizma – niko ga nije slušao. Ali, zbog vas misle da je to nauka. Nauka! Uzeli ste dostignuća uma da uništite um. S kakvim pravom ste uzeli moje delo da se neopravdano, besmisleno prebacite u drugu oblast, napravite neprimenjivu metaforu i izvučete čudovišno uopštavanje iz nečega što je samo matematički problem? S kakvim pravom ste prikazali kao da sam ja – ja – odobrio tu knjigu?“

Dr Feris je bio nepomičan, samo je mirno gledao dr Stedlera, ali je zbog tog mira izgledao skoro snishodljivo. „Eto, vidite, dr Stedler, govorite kao da je knjiga namenjena javnosti koja misli. Da jeste, čovek bi morao da se brine o takvim stvarima kao što su tačnost, razložnost, logika i naučni prestiž. Ali, nije. Namenjena je javnosti. A vi ste uvek prednjačili u verovanju da javnost ne misli.“ Napravio je pauzu, ali dr Stedler nije ništa rekao. „Ova knjiga možda uopšte nema nikakvu filozofsku vrednost, ali ima veliku psihološku vrednost.“

„Koju?“

„Vidite, dr Stedler, ljudi ne žele da misle. I što dublje tonu u nevolje, manje žele da misle. Ali, nekako instinktivno osećaju da bi trebalo i zbog toga se osećaju krivi. Zato će blagosloviti i slediti svakoga ko im dâ opravdanje za to što ne misle. Svakoga ko napravi vrlinu – visoko intelektualnu vrlinu – od onoga za šta znaju da je njihov greh, slabost i krivica.“

„I vi predlažete da se tome ide naruku?“

„To je put u popularnost.“

„Zašto biste težili popularnosti?“

Oči dr Ferisa se nehajno okrenuše prema licu dr Stedlera, kao sasvim slučajno. „Mi smo javna ustanova“, odgovori ravnodušno, „koja se izdržava od javnih fondova.“

„Zato govorite ljudima da je nauka besplodna prevara koju treba ukinuti!“

„To je zaključak koji bi se logički mogao izvući iz moje knjige. Ali, oni neće izvući taj zaključak.“

„A šta je sa brukom Instituta u očima inteligentnih ljudi, gde god da ih još ima?“

„Zašto bismo brinuli o njima?“

Dr Stedler je mogao da smatra tu rečenicu prihvatljivom da je izgovorena s mr-žnjom, zavišću ili zlobom, ali su ga odsustvo bilo koje od tih emocija, nehajna lakoća glasa, lakoća koja je podsećala na kikot, pogodili kao kratki pogled u oblast koja se ne može smatrati delom stvarnosti; stomakom mu se širio ledeni užas.

„Da li ste videli reakcije na moju knjigu, dr Stedler? Primljena je s velikom naklonošću.“

„Da – i to je ono u šta ne mogu da poverujem.“ Morao je da govori, morao je da govori kao da je ovo uljudna rasprava, nije smeo sebi da dozvoli da shvati šta je na trenutak bio osećao. „Nisam u stanju da razumem zašto vam je poklonjena tolika pažnja u svim uglednim akademskim časopisima i kako su smeli sebi da dozvole da ozbiljno raspravljaju o vašoj knjizi. Da je Hju Ekston ovde, nijedna akademska publikacija se ne bi usudila da postupa prema ovom delu kao prema nečemu što je prihvatljivo u oblasti filozofije.“

„On nije ovde.“

Dr Stedler je osećao da postoje reči koje je sada bio prozvan da izgovori – i poželeo je da završi ovaj razgovor pre nego što ih otkrije.

„S druge strane“, reče dr Feris, „u reklamama za moju knjigu – o, siguran sam da ne primećujete takve stvari kao što su reklame – citira se veoma pohvalno pismo koje sam dobio od gospodina Veslija Mauča.“

„Ko je, do vraga, gospodin Vesli Mauč?“

Dr Feris se nasmešio. „Još godinu dana i čak ni vi nećete postavljati to pitanje, dr Stedler. Hajde da to postavimo ovako: gospodin Mauč je čovek koji ograničava potro-šnju nafte – za sada.“

„Onda vam predlažem da se držite svog posla. Poslujete s gospodinom Maučom i njemu ostavite oblast peći na naftu, ali oblast ideja ostavite meni.“

„Bilo bi zanimljivo da se pokuša formulisati linija razgraničenja“, reče dr Feris tonom isprazne akademske primedbe. „Ali, ako pričamo o mojoj knjizi, pa, onda pričamo o oblasti odnosa s javnošću“. Okrenuo se i pažljivo pokazao matematičke formule ispisane kredom na tabli. „Dr Stedler, bilo bi pogubno kada biste dozvolili da vas oblast odnosa s javnošću odvuče od rada za koji ste samo vi na celom svetu sposobni.“

To je bilo rečeno sa ulizičkim poštovanjem i dr Stedler nije znao zašto je u toj rečenici čuo: „Drži se svoje table!“ Osetio je jetku razdraženost, ali ju je usmerio na sebe, ljutito pomislivši kako mora da se otarasi tih sumnji.

„Odnosi s javnošću?“ reče prezrivo. „Ne vidim nikakvu praktičnu svrhu vaše knjige.

Ne vidim šta je njen cilj.“

„Ne vidite?“ Oči dr Ferisa sevnuše; iskra drskosti je bila prebrza da bi se mogla sa sigurnošću opaziti.

„Ne smem da dozvolim sebi da određene stvari smatram mogućim u civilizovanom društvu“, reče dr Stedler kruto.

„To je zadivljujuće tačno“, reče dr Feris razdragano. „Ne smete da dozvolite.“

Dr Feris ustade, na taj način prvi pokazujući da je razgovor završen. „Molim vas, pozovite me kad god se u ovom Institutu dogodi nešto što vam pričinjava neugodnost, dr Stedler“, reče. „Čast mi je da vam uvek budem na usluzi.“

Znajući da treba da potvrdi svoj autoritet, gušeći sramotno saznanje o vrsti zamene koju je birao, dr Stedler zapovednički reče, grubim i sarkastičnim tonom: „Sledeći put kad vas pozovem, bolje se postarajte za ta svoja kola.“

„Da, dr Stedler. Daću sve od sebe da više nikad ne zakasnim, i preklinjem vas da mi oprostite.“ Dr Feris je odgovorio kao da igra na šlagvort; kao da je bio zadovoljan što je dr Stedler, konačno, naučio savremeni metod opštenja. „Kola mi donose velike nevolje, raspadaju se, i pre nekog vremena sam naručio nova, najbolja na tržištu – ali je Lorens Hemond prestao s radom prošle nedelje, bez razloga i upozorenja, pa sam sad u škripcu. Ti skotovi izgleda nestaju nekuda. Nešto se tim povodom mora uraditi.“

Kada je Feris otišao, dr Stedler je seo za sto, uvukavši ramena, svestan samo očajničke želje da ga niko ne vidi. U magli bola, koji nije hteo da definiše, bio je i očajnički osećaj da niko – niko od onih koje je cenio – nikad neće poželeti da ga opet vidi.

Znao je reči koje nije bio izgovorio. Nije rekao da će javno osuditi knjigu i odreći je se u ime Instituta. Nije rekao jer se plašio da će otkriti da ta pretnja ne uznemiruje Ferisa, da je Feris bezbedan, da reč dr Roberta Stedlera više nema nikakvu moć. I dok je govorio sebi da će se kasnije pozabaviti pitanjem javnog protesta, znao je da ga neće biti.

U izdanju Albion Booksa

Izdavačka kuća Albion Books iz Beograda prva je na prostoru bivše Jugoslavije koja objavljuje kultno filozofsko-prozno delo Pobunjeni Atlas američke autorke ruskog porekla Ajn Rend (Petrograd 1905, Njujork 1982). Iako je sebe smatrala prvenstveno književnicom, Ajn Rend je sebi postavila cilj da formuliše vlastitu „filozofiju za život na zemlji“ (kasnije definisanu kao objektivizam) što i čini u ovoj grandioznoj knjizi na 950 strana. Pobunjeni Atlas ima formu kriminalističkog romana u kojem autorka govori o pitanjima etike, metafizike, epistemiologije, politike, ekonomije i seksa. U dogovoru sa izdavačkom kućom Danas objavljuje odlomak iz ove knjige u kojoj dvojica literarnih junaka razgovaraju o moći i dometima ljudskog mišljenja. Izbor i oprema teksta redakcijski.