Zašto mora baš tako: Najčešće greške u medijima koje direktno uništavaju ljudima živote

Međutim, ne utiču svi direktno na živote običnih građana kao nekoliko koji su najčešće krše i uporno ponavljaju i to uglavnom u medijima koji prate takozvanu crnu hroniku.

Otkrivanje identiteta žrtava zlostavljanja

Otkrivanje identiteta žrtava bilo koje vrste nasilja i seksualnog zlostavljanja je jedan od najgrubljih prekršaja koji mediji mogu da učine, a takvih primera imamo skoro svakodnevno.

Identitet se ne otkriva samo objavljivanjem fotografija ili imena i prezimena žrtve, već se može otkriti i bez tih informacija ukoliko se objavi niz drugih podataka koji ukazuju o kome je reč ljudima iz njene bliske okoline, na poslu ili mestu u kojem živi. Objavljivanjem inicijala, godina, mesta u kojem živi, podataka o članovima porodice ili gde radi jasno mogu da ukažu na identitet neke osobe.

Žrtve ali i njihove porodice i bliski prijatelji na taj način, pored tragedije koju već preživljavaju ili su preživeli, dobijaju medijsku pažnju koja im sigurno u tim trenucima ne prija. Naprotiv, učinivši žrtvu prepoznatljivom utiče se i na budući život te osobe prilikom nastavka normalnog funckionisanja. Ta osoba ostaje upamćena i „obeležena“ na Googlu i internetu i postoji velika mogućnost da je zbog toga svi posmatraju drugačije.

Ovave vrste nepoštovanja eitčkih i profesionalnih standarda još drastičnije su po pitanju maloletnih osoba i otkrivanja njihovog identiteta, bilo da su žrtve ili članovi njihovih porodica. Po pitanju maloletnika, u tom slučaju, postoji dodatno negativan uticaj na njihovo dalje odrastanje, mentalno sazrevanje i školovanje.

Otkrivanje identiteta osumnjičenih

Sve dok se ne potvrdi da je neka osoba kriva za neko delo, nije dozvoljeno otkrivati njen identitet u javnosti. Može se ispostaviti da ta ista osoba bude osumnjičena za neko teško delo, ali da se na kraju ispostavi da je nedužna.

Međutim, ukoliko mediji otkriju identitet osumnjičenog, direktno ili indirektno, taj „pečat“ će ta osoba nositi do kraja života što može dovesti do problema prilikom povratka u redovni život, prilikom zapošljavanja, zasnivanje porodice i slično.

Intervjuisanje članova porodice žrtava i zloupotreba emocija

Neretko tabloidi kada izveštavaju o nesrećama u kojima je neko poginuo ili izvršio samoubistvo utrkuju se ko će prvi dobiti izjave članova porodica ili ih uslikati i snimiti u trenucima tuge nakon saznanja o nemilim događajima.

Često možemo u medijima videti snimke članova porodica tuguju nad preminulim telima svojih voljenih, što njima ukoliko vide ili ljudima iz njihovog okruenja samo dodatno povećava patnju.

Uzimanje izjava od članova porodica predstavlja u tim trenucima grubu zloupotrebu njihovih emocija u trenucima kada oni iz razmljivih razloga nisu emocionalno svesni i pribrani, te i ono što kažu može da se ispostavi kasnije da uopšte nisu želeli ili se pokaju. Novinari zato u tim trenucima ne bi smeli uopšte da prilaze članovima porodice, a kamoli da pokušavaju u tim momentima da dodatno staju na muku ljudima.

Nažalost, iako su ovi prekršaji česti i javno se ukazuje na njih od strane novinarskih udruženja, nevladnih organizacija, Saveta za štampu, tabloidi uporno insistiraju na ovoj praksi i nastavljaju da zagorčavaju ljudima živote, zarad što većeg broja klikova.

I to će tako biti sve dok ne budu kažnjeni od strane svojih čitalaca koji će prestati da klikću na takve vesti, ali i od strane oglašivača koji se uporno oglašavaju u takvim medijima.