Zašto „Nacionalna avangarda“?

U debatama su, između ostalih, učestvovali i premijerka Ana Brnabić, ministar odbrane Aleksandar Vulin, direktor policije Vladimir Rebić, ambasador Italije u Beogradu Karlo Lo Kašo, te kineski ambasador Li Mančang.

„Nacionalna avangarda“, je prema izveštaju agencija, „malo poznata organizacija“, osnovana u maju prošle godine, i okuplja navodno nacionalno svesne intelektualne krugove. Događaj od petka izazvao je veliku pažnju na društvenim mrežama, budući da je rasprostranjeno uverenje da je reč o ekstremno desničarskoj grupi na čiji se poziv za organizaciju konferencije odazvao državni vrh Srbije. Donosimo manifest „Nacionalne avangarde“ da procenite o kakvoj se njenoj organizaciji radi:

Dokument

Pre svega, želimo da podvučemo da avangarda kao pojam ne stoji u imenu kako bi opisala status članova Udruženja. Nismo mi, članovi NA, avangarda. Ta reč se ovde ne koristi kako bi se opisala grupa ljudi. U pitanju je nešto drugo. Smatramo da je potreban evolutivni skok u kolektivnoj svesti onoga što nazivamo „srpski nacionalni pokret“. Svi pripadnici srpske nacije koji su politički i/ili kulturno privrženi nacionalnoj ideji u Srba, svi oni koji sebe smatraju nacionalno opredeljenim, a u isto vreme su politički aktivni bar kao glasači na izborima čine ono što nazivamo „srpski nacionalni pokret“. Svi pojedinci, organizacije i partije. Stojimo na stanovištu da je od vitalnog interesa tog pokreta, da kolektivna politička svest pripadnika tog pokreta dostigne novi stupanj razvoja. To je avangardno, to je avangarda – to je nacionalna avangarda. Progres nacionalne ideje. Ne samo u glavama nekolicine, nego da svoju potvrdu ima u javnosti kod većine. Iz toga proizilazi da je Nacionalna avangarda skup ljudi koji će biti u funkciji zagovarača avangarde nacionalne svesti u Srba. Tri su stuba avangardne misli i delovanja. Prvi stub je ideološki. Profilisaćemo i afirmisaćemo arheofuturistički pristup poimanju nacionalne ideje, kulture i identiteta. Ako je ekonomskoj desnici u fokusu privatna svojina i profit, onda je kulturnoj/društvenoj političkoj desnici u fokusu identitet. Identitet je alfa i omega nacionalne političke zajednice. Kolektivni identitet i bezbednost tog istog kolektiva su usko povezani još od antičkog polisa. Svedoci smo zatiranja nacionalnih identiteta pod udarom procesa mondijalizacije. Arheofuturizam bi kao osnova trebalo da nam omogući da predmoderne obrasce kulturnog identiteta projektujemo u budućnost tehnološkog i društvenog razvoja evropske civilizacije. To znači da ta ideja mora biti postmoderna sa nacionalnim predznakom. Drugi stub je praktični, politički i društveni. Najjednostavnije rečeno istorijski cilj srpske nacije je oslobođenje i ujedinjenje, kao i kod svih ostalih evropskih nacija. Iz toga proizilazi da je potrebna aktivna državna politika Srbije prema Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, prema nacionalnim manjinama Srba u susednim državama. To je istorijski cilj. Takvi ciljevi se postižu kroz borbu više generacija cele jedne nacije koja je politički ujedinjena i usmerena ka tom cilju. Smatramo da je greška pojedinaca, organizacija i partija koje nisu na vlasti da se uopšte bave tim pitanjima. To je kao kada bi građanin sa prosečnom platom, prosečnim imetkom i prosečnom porodicom iza sebe planirao i zaista očekivao da za svog života izgradi kosmički brod kojim bi izašao iz zemljine atmosfere. Da to nije tako, ne bi ni nastao taj polis o kojem smo govorili. LJudi se udružuju i formiraju kolektivitete koji mogu mnogo više za kraće vreme da postignu od pojedinca ili male grupe. Iz toga proizilazi naš stav da srpski nacionalni pokret danas ne može da utiče ni na donošenje običnog zakona, a kamo li na to da Srbija povrati kontrolu nad KiM. Pogotovo u stanju potpune razbijenosti i razjedinjenosti u kojem se danas nalazi. Zbog toga je neophodna prioritizacija ciljeva, postavljanje dugoročnog plana za koji će se kasnije pridobijati podrška kako bi se sprovodio na nacionalnom nivou. Smatramo, da prvi i najvažniji srpski front nije ni u Kninu, ni u Republici Srpskoj, ni na Kosovu i Metohiji, već u Beogradu.  Beograd je glavni grad, mozak nervnog sistema Srbije. Tim mozgom u kulturnoj, političkoj, obrazovnoj i svakoj drugoj sferi dominira nenacionalna elita. „Druga Srbija“, geografski smeštena pre svega u „Krug dvojke“. NJihova moć postoji i obnavlja se decenijama. Stotinu potpisa koje je dobio predsednički kandidat Saša Janković je akcija te elite koja poseduje izuzetno snažnu političku svest. Ta elita ima visoko razvijenu svest o kolektivnom identitetu i svojim društvenim ciljevima. Nije Janković taj koji je okupio njih, nego su oni odabrali da njemu pruže podršku. NJihova politička svest ima kominternovske korene. Iz svega ovoga proizilazi naš stav da je zadatak naše generacije da se Beograd kroz institucije savremene, građanske, liberalne, demokratske Srbije mora povratiti. Ono što je još uvek, ali ne zadugo, naša prednost je to što nas ima više. To znači da u demokratskom, izbornom procesu Beograd možemo da oslobodimo anti-nacionalnih naslaga „duboke države“. Dakle, maršem kroz institucije. Da bi to mogli, potreban je subjekat srpskog nacionalnog pokreta, a to je novi krug, nacionalni krug koji bi se suprotstavio drugosrbijanskom krugu dvojke. Ako u tome uspemo, postavili smo temelje da sutra nova generacija patriota politički ujedini Srbiju ka daljem ostvarenju istorijskog cilja srpske nacije – ka oslobođenju i ujedinjenju. Da bismo postigli stvaranje nove nacionalne elite, ona mora da usvoji obrasce društvenog i tehnološkog razvoja. Srpski nacionalni pokret mora da se oslobodi svih anahronih društvenih i tehnoloških obrazaca kako bi identitetska matrica mogla da se uklopi u progresivno i građansko. <B>Treći stub<B> se tiče upravo pomenutog subjekta nacionalne avangarde. Subjekat nacionalne avangarde mora biti nova elita koja kao kolektivitet ne postoji. Postoje pojedinci koji kao svetionici nacionalne slobode ukazuju put. To znači da moramo koristiti sva postojeća iskutva i sve postojeće istaknute intelektualce u planiranju razvoja novog socijalnog kapitala. Nove generacije mladih, obrazovanih ljudi koji neguju nacionalna osećanja i svest o istorijskom nacionalnom interesu i kao mestu Srpstva u savremenosti.

Zašto hoplitski šlem i knjiga?

Ideja arheofuturizma podrazumeva pojektovanje predmodernog u postmoderno kako bi se prevazišlo (zaobišlo) moderno. Cilj je da se u budućnost unese nasleđe i identitet. Hoplitski šlem je simbol antičke, helenske, ali i mediteranske civilizacije. Da nije bilo helenske kulture, ni Rim ne bi bio ono što jeste bio. Da nije Rima, ne bi bilo ni hrišćanske Evrope. Da nije bilo Rima, ne bi bilo ni Drugog Rima oličenog u Romejskom carstvu – Vizantiji. Ne bi bilo ni Trećeg Rima, oličenog u imperijalnoj Moskvi. Da nije bilo tih civilizacija, ne bi bilo ni hristijanizovanih srpskih plemena, pa shodno tome ni Nemanjića i cele naše kulture. Taj simbol isto može da važi za sve ostale evropske nacije i on je pancivilizacijski. On je simbol želje da utvrdimo šta je koren našeg identiteta – arhe, kako bismo mogli to da projektujemo u nove društvene i tehnološke forme budućnosti. Vizir šlema je okrenut u desno.

Knjiga je tu da potvrdi da se radi o intelektualnom krugu. Knjiga simboliše našu nameru da stvaramo novu misao i novu elitu srpskog nacionalnog pokreta.

LJubičasta boja je boja Romejske (vizantijske) carske porodice.

Preuzeto sa nacionalna avangarda.rs