Zašto ne želim drugo dete

U stvari, domaću životinju veterinar pomazi i potrudi se da joj olakša muke.

Dakle, volela bih da sam imala tretman poput na primer krave, ali nisam bila te sreće.

Prošlo je više od godinu dana od mog porođaja u bolnici u zapadnoj Srbiji.

Kako je počelo: kontrakcije su krenule tri nedelje pre termina.

Posle polusatnog čekanja na rezultate brzog kovid testa i besmislenog užurbanog presvlačenja u pidžamu, primaju me u porodilište.

Presvlačenje je besmisleno jer me odmah na hodniku, na sred srede, skidaju golu i daju mi bolničku spavaćicu koja mi jedva pokriva zadnjicu i skoro da ne pokriva grudi.

Sledeći korak je oduzimanje svih mojih ličnih stvari, koje stavljaju u ormarić.

Ovde mi uzimaju i telefon, time mi prekidajući svaku vezu sa spoljašnjim svetom.

Dalje slede ponižavajuće procedure klistiranja i brijanja, sve bez ijedne trunke privatnosti.

Potpisivanje dokumenata koje ne mogu ni da pročitam jer su mi naočare ostale u ormariću.

Dok mi stavljaju braunilu, prisutne su babice i jedna mlada stažistkinja.

Sve se trude da mi skrenu pažnju sa uboda, jer sam pomenula da ne volim igle. Imam čak i dobro društvo – devojku mojih godina, koju poznajem od pre.

Porodila se dva sata pre mene.

Čula sam iz sale kako je dežurna doktorka bodri i pomaže joj. Čak sam se i obradovala, misleći da će i sa mnom biti takva.

Neprijatan susret sa doktorkom

Međutim, kada se kod mene pojavila ta ista doktorica, promena u stavu bila je neverovatna.

Kako sada mogu da razumem, od samog početka je bila ljuta što od mene neće dobiti mito.

Njena tarifa je 500 evra za porođaj (tako su mi kasnije rekli). Elem, doktorica sa vrata zabija svoje prste sa ogromnim kandžama u mene, na šta se ja naravno refleksno stegnem i izmaknem.

Tu vidim šta mi se piše: „Šta se stiskaš?! Kako mrzim kad ovako glume osetljivost! Samo se dobro stisni, uguši dete!“ Čupa mi jastuk ispod glave: „Šta će ti to!“ Iznervirana, krećem da joj odgovaram, ali me stažistkinja prstom upozorava da to ne radim. U smislu, bolje je po mene da ćutim. U suštini je sudbina mene i mog deteta u njenim rukama. Može obe da nas ubije i verovatno nikad neće odgovarati.

Otišla je, a babica me je pokrila i savetovala me da malo odspavam. Vreme polako prolazi. Ne daju mi da idem do toaleta, moram da se olakšam tu na krevetu. Iscrpljena sam i mokra, tresem se.

Haos u porođajnoj sali

Počinjem da osećam nekontrolisane kontrakcije, i tek tada protiv svoje volje moram da ispustim par prigušenih zvukova.

Iskreno sam se nadala da me niko neće primetiti, i da ću se poroditi na miru – sama.

Čula me je babica, koja je zvala i ostale, uključujući i doktoricu.

Na brzinu me tera da obujem hirurške navlake na stopala, „da se ne ljuti doktorica“.

Onda me prebacuju u pomoćnu salu, jer je glavna zauzeta.

Sto na koji ležem uopšte nije namenjen za porođaj.

Njegova konstrukcija se protivi svakom zakonu logike, i koliko vidim, namenjen je prvobitno običnim ginekološkim pregledima.

Ovo kažem jer mu je donji deo podignut uvis, kontra sile teže, a nasloni za noge ne mogu da se spuste.

Možda banalno, ali tad mi je palo na pamet da je taj sto skoro pa metafora za ceo naopaki pristup porođaju u Srbiji.

Tu kreće haos i vika.

Svi su se okupili oko mene i nešto pričaju.

Babica mi kaže da nema potrebe da me seku, samo da lepo gurnem.

Ljute se što ne znam šta to znači, iako mi je prvi porođaj.

Slušam instrukcije ali nemaju nekog efekta.

Pokušavam da se skoncentrišem ali ne dišem kako se njima sviđa.

Doktorica viče: „Stavite joj masku, širi mi bacile ovde!“ Ja samo hoću da im kažem da mi daju sekund da se koncentrišem, na šta me doktorica pita da li sam normalna.

Starija babica mi objašnjava da je super što sve ide prirodno i ne treba mi indukcija, na šta doktorica besno naređuje da mi je ipak daju.

Ono što je sledilo, slike njenog zluradog izraza lica dok uzima ogromne makaze, još uvek ne mogu da izbacim iz glave.

Čist užas.

Otimam se ali me drže za noge, kao besnu životinju.

Sve vreme sam znala da u Srbiji skoro svim prvorotkama rade epiziotomiju, iako je u skandinavskim zemljama. taj procenat 6 odsto.

Dakle, samo u hitnim slučajevima, a ne kao kod nas – rutinski.

Da i ne spominjem koji rizik ovaj rez nosi.

Bebu su mi na grudi stavili manje od deset sekundi.

Smežurano mladunče od 3090g, nisam znala ni kako da je držim.

Imala sam vremena samo da joj prepoznam lik sa ultrazvuka.

Ušivanje mi je bio najbolniji deo procesa, ali mi je to radila fina stažistkinja pa mi nije teško palo. Svoj posao je odradila bez greške, doduše sa komentarom da treba da izdržim da to ona detaljno uradi, kako bih bila ista kao pre za muža.

Nakon toga, dva sata ležanja bez pomeranja.

Tek tada su mi vratili telefon da se čujem sa porodicom.

Tek kada su me odgurali u sobu, doživela sam veliko olakšanje što je najgore prošlo.

Nervni slom zbog naknadnog pregleda

Narednog dana od cimerki saznajem da postoji i pregled pred otpust iz bolnice. Pregled je ručni, na svežu ranu, bez anestezije. Nesrećnice kojima mora da se radi revizija mogu samo da jauču od bolova.

Ova procedura se u civilizovanom svetu radi pod totalnom anestezijom.

U tom trenutku doživljavam mali nervni slom. Zovem majku, plačem, i pričam joj kako ću da izađem na sopstvenu odgovornost.

Ne zanima me što mogu da dobijem sepsu ako nešto ostane u telu.

Lakše mi je da umrem nego da opet neko po meni čeprka kao da sam stvar. Ni sama ne znam kako sam se smirila, a moje cimerke su samo brzo izašle iz sobe…

Najjadniji trenutak mog života bio je u hodniku porodilišta.

Nas 7-8 stojimo u ofucanim spavaćicama i izvirujemo se da vidimo da li je u ordinaciji nežni, mladi doktor ili (druga) doktorica grubijan.

Toliko nam zavisi od toga: da li će neko da nas maltretira i kida rane na najosetljivijem delu tela, ili će ipak imati malo obzira i poštovanja. E, tu jesam imala sreće!

Izlazi prva žena posle pregleda i samo nam pokaže palac gore – doktor je! Samo što nisam zaplakala od sreće.

Ostavili komad tkiva u materici

Moj oporavak je trajao više od dva meseca. Rana je teško zaceljivala, verovatno od previše stresa.

Prvih mesec dana nisam spavala. Nedelju dana po porođaju počinje da mi se vrti u glavi i da gubim snagu u nogama i padam.

Ispostavilo se da je u mojoj materici ostao komad tkiva – nalik posteljici – veličine moje pune dve šake.

Znam da je tačno te veličine jer sam ga ja sama izvukla iz sebe.

Zarekla sam se da živa neću opet kročiti u tu bolnicu.

Po izlasku iz bolnice, saznala sam da je protiv dotične doktorice već nekoliko puta podizana krivična prijava, ali da su u nedostatku dokaza prijave odbačene.

Ali recite mi, kako porodilja da obezbedi dokaz o nehumanom tretmanu? Nemam pratnju, oduzet mi je telefon. Imam samo svoju reč.

I evo je moja reč, ako bilo kome nešto znači. Ako nekoga malo natera na razmišljanje o tome gde odlaze vaše sestre, majke i prijateljice kada krenu u porodilište. U bolnicu ili kod kasapina?

Priča je malo štura, ali ne postoji način da upakujem sve misli i emocije koje sam osećala.

Ne znam ni da li će je neko drugi čitati, ali bar kad stavim na papir, znam – ne, nisam ni luda ni histerična, ovako zaista ne treba da izgleda donošenje na svet novog života. I u ovoj zemlji ja neću to ponovo uraditi.

Bubašvabe i voda sa ukusom i mirisom

Mogla sam ovde da pričam i o bubašvabama u jedinom tušu koji koristi celo porodilište, o oskudnoj hrani, vodi sa ukusom i mirisom, ali meni to nije bilo toliko bitno.

Meni je kao ženi, kao osobi, bitno da se prema meni ophode kao ljudskom biću.

Ako ne ljubazno, onda bar profesionalno. Ali za to je u Srbiji, čini mi se, davno prošao voz. Sve je manje doktora, a oni koji su ostali su sve bahatiji, jer znaju da im niko ništa ne može. Digne se fama na nekoliko dana kada se žene požale i to stigne do medija, ali isto tako brzo zamre diskusija.