„Zašto nije bilo Dana žalosti zbog ubistva Olivera Ivanovića ili u celoj zemlji zbog nesreće u rudniku „Soko“: Sagovornici Danasa o odluci Vlade Srbije

U vreme kada je Vlada Srbije proglasila 27. septembar za Dan žalosti nije se znalo ni koliko je Srba ubijeno u Banjskoj, niti je bio poznat njihov identitet. Veći deo javnosti negodovao je i zbog toga što Dan žalosti nije proglašen kada je na Kosovu ubijen Oliver Ivanović, a za poginulim rudarima u rudniku „Soko“ prošle godine, takođe, nije proglašen Dan žalosti na nivou cele države, već samo u tri opštine – Aleksinac, Trgovište i Sokobanja.

Zoran Živković, programski direktor Centra za razvoj građanskog društva „MilenijuM“, kaže za Danas svako od nas pojedinačno može da žali kad pogine bilo ko, ali proglašenje Dan žalosti, kao odluka Vlade, države, mora da ima obrazloženje.

– Vlada je napisala da se proglašava Dan žalosti zbog tragičnih dešavanja na Kosovu i Metohiji. Ako je “zbog tragičnih događaja”, onda bi svaki dan u Srbiji trebalo da bude dan žalosti. Još od pre kada je Vučićev i Dačićev šef priznao nezavisno Kosovo, povlačenjem naših snaga sa Kosova – ističe Živković.

On dodaje da je život Srba na Kosovu dodatno iskomplikovalo to što su morali da izađu iz institucija, jer ih je Aleksandar Vučić pozvao da bojkotuju izbore.

– Srbi koji su ostali na teritoriji KiM su postali apsolutno žive mete bilo koje budale tamo, bilo kog zločinca, bio on deo kosovske vlasti ili samostalni ludi pojedinac. Na ovakav način se vređaju sve žrtve date i na Kosovu i na nekim drugim mestima u poslednjih dvadesetak godina, kojima nije odana adekvatna počast, poput rudarima poginulim u rudniku „Soko“ – navodi Živković.

Današnje proglašenje Dana žalosti naš sagovornik vidi kao čin jedne primitivne politikanstke vlade “koja traži svaki način da pokaže koliko može da bude bezumna”.

Advokat Rodoljub Šabić ukazuje za Danas da Zakon o obeležavanju dana žalosti predviđa da se Dan žalosti proglašava posle “naročito teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera”, ali dodatno ostavlja Vladi mogućnost da Dan žalosti proglasi i u nekim drugim slučajevima kad tako proceni.

– Zakonski formalni uslovi su dakle ispunjeni. Ali u konkretnom slučaju je problem što Vlada ostavlja dilemu u vezi sa tim šta i koga žalimo. Na šta se odnosi formulacija “tragični događaji na Kosovu”. Na koje događaje i ljude se to odnosi? Da li obuhvata i ubistvo policajca albanske nacionalnosti ili samo smrt i ranjavanje pripadnika srpske grupe koja je pucala na njega. Vlada čak nije saopštila ni imena poginulih i ranjenih ljudi, i danas nema zvaničnih informacija, na primer, o njihovom stanju i mestu lečenja, što neizbežno upućuje na zaključak da se one kriju, a to otvara nova neprijatna pitanja koja zahtevaju odgovore – ističe Šabić.

Prema njegovim rečima, neprihvatljivo je da je javnost informacije dobijala uglavnom iz izjava kosovskih funkcionera i preko društvenih mreža.

– Neki događaji koje pominjete, kao što su nesreća u rudniku „Soko“ i slučaj “helikopter”, bio Dan žalosti proglašen ili ne, podsećaju na način na koji se prema sumnjama da postoji osnov za krivičnu odgovornost odnosilo naše pravosuđe.

– To što povodom tragične smrti rudara u rudniku „Soko“ nije proglašen Dan žalosti je skandalozan, bukvalno sraman propust Vlade. A kad već govorimo o Kosovu, mislim da je svirepo ubistvo Olivera Ivanovića moralo biti obeleženo Danom žalosti. Taj tragični događaj izazvao je zabrinutost i strah velikog broja ljudi, ne samo na Kosovu već u celoj Srbiji, i bacio senku sumnje na ceo sistem – naglašava Šabić.

Trodnevna žalost u Srbiji je proglašen četiri puta – 13. marta 2003. nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, 16. novembra 2009. nakon smrti patrijarha Pavla, 20. novembra 2020. posle smrti patrijarha Irineja i 5. maja ove godine zbog masovnog ubistva u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu.

Jednodnevni Dan žalosti proglašen je 15. aprila 2010. zbog avionske nesreće u Smolensku, 10. aprila 2013. zbog masakra u Velikoj Ivanči, 15. marta 2015. zbog pada helikoptera koji se dogodio dva dana ranije, sa sedmoro žrtava, uključujući i bebu starosti pet dana, kao i na dvadesetogodišnjicu Oluje 2015. godine.

Dani žalosti proglašavali u se i u jedinicima lokalnih samouprava. Tako je 8. avgusta 2014. proglašen u Subotici zbog ubistva Tijane Jurić, 14. novembra 2020. u Kragujevcu zbog smrti glumca Mirka Babića, 21. februara 2021. u Novom Sadu, na dan sahrane Đorđa Balaševića, i 27. jun 2022. u Čačku, zbog četiri nastradala mladića u saobraćajnoj nesreći (dva dana).