Zašto nije medijska pismenost deo obrazovnog sistema?

Da je obrazovanje postalo stvar entuzijazma pojedinca navela je Ljiljana Lazarević iz OŠ Mihailo Petrović Alas, i dodala da to nikako ne sme biti slučaj, te da je kvalitet gradiva potisnut fokusom na obim gradiva, ali i da je smanjenje broja učenika po odeljenju nužnost.

“O smanjenju obima gradiva priča se jako dugo, ali kako nove reforme dolaze gradivo biva sve obimnije. Svo to gradivo svodi se na tri osnovna nivoa kod kojih učenici moraju da budu funkcionalno pismeni, ali to i dalje ostaje u domenu osnovnih procesa mišljenja – znanje, primanje informacija, usvajanje i primena. Postoje još tri naredna nivoa – analiza, vrednovanje i kreativnost kao najveći stupanj mišljenja, gde imamo možda jedan posto zadataka i ciljeva koji se tiču toga. Ostalih 99 odsto svode se na tri osnovna stupnja. Kada bismo kvantitet zamenili kvalitetom, kada bi se oslobodili obima nastavnog gradiva, mogli bismo da pređemo na viši nivo bavljenja kvalitetom znanja učenika”, ukazala je ona.

Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika u gimnaziji u Lebanu, objasnio je da je obrazovanje dekorativan problem, te umesto da se defekt leči, on se iznova maskira.

“To je kao kada bi vam izašla bubuljica i umesto da odete kod dermatologa, zalepite puder. Dođe sledeći ministar i kaže “Taj puder nije dobar”, vi zalepite drugi. Ispod tih slojeva pudera našla bi se, više ne bubuljica, već ko zna kakva rana. Mi imamo prblem stalnog dekorativnog kontinuiteta u obrazovanju”, rekao je on.

“Sistem koji postoji nije sistem, već stanje stvoreno sa idejom da svakom odgovara i da svako može da nađe sebi prostora. Ključno za ovaj problem jeste da niko ne bude odgovoran ni za šta. Ako pogedamo zakonska dokumenta videćemo da niko nije odgovoran ili su pak odgovorni svi, onda se nastavlja dalje i tu se priča završava. To u praksi znači da godinu dana i više nastavnik može ništa da ne radi, samo da upiše petice i da ga niko za to ne prozove” objasnio je Blagojević.

Probleme u edukaciji prvenstveno vidi kao smišljenu strategiju koja je produkt nečijih interesa.

“Zašto nije medijska pismenost deo obrazovnog sistema? Zašto se filozofija izbacuje iz škole? Etika i estetika se u potpunosti poništavaju, a to su sve načini da se stvori podloga za lakšu manipulaciju, opirananjem uvođenju kritičkog razmišljanja” zaključio je on.

Maja Maksimović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da se treba zapitati kakvo društvo želimo da bismo došli do odgovora kakvo obrazovanje želimo.

“Meni se čini da se pitanje “Kakvo obrazovanje želimo?” uklapa u mnogo veće i kompleksnije pitanje “Kakvo društvo želimo?”. Zbog toga treba postaviti pitanje “Šta je cilj obrazovanja?”. Ja ga negde vidim kao optimizaciju pojedinca koji je viđen sa jedne strane kao resurs, a sa druge strane kao potrošač” kazala je Maksimović.

O karakteristikama dobrog obrazovnog sistema kao i ključnim problemima sa kojima se obrazovanje susreće govorio je Zoran Dimić sa Filozofskog fakulteta u Nišu.

“Na prvom mestu karakteristika dobrog obrazovnog sistema jeste da je on u funkciji razvoja društva. Visoko obrazovanje treba da pospešuje razvoj jednog društva. Na drugom mestu jeste integrisanost sa društvom, državnom administracijom i privredom. Sviđalo se to nama ili ne, oni koji finansiraju hoće da imaju nešto od toga. Kao treće bitna je održivost. Ključni problemi obrazovanja  jesu struktura samog univerziteta koja je nasleđena iz SFRJ, iz potreba ondašnje privrede i državne administracije. Zatim fakultetski obrazovani ljudi koji se ne bave svojom strukom, ili su bez posla. To se u Srbiji vrlo često sreće i predstavlja nezgodnu stvar za obrazovni sistem. Nije im omogućeno integrisanje u društveni sistem, pri čemu bi i društvo imalo koristi od njihovih profesionalnih kompetencija”, zaključio je Dimić, ukazujući da rešenje vidi u vršenju pritiska na donosioce odluka.

Da broj studenata opada u celoj državi i da mnogi nemaju mogućnost da se školuju iz finansijskih razloga, a da čak 26 odsto studenata izdržavaju nezaposleni roditelji upozorio je Damir Grošin sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Tekst je deo projekta „Uči sa Danasom“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.