Zašto pandemija nije „ubila“ rukovanje?

Dodiri laktovima i šakama nisu uspeli da postanu pravilo. Ritual rukovanja je previše ukorenjen kada su dlanovi spojeni, prsti se dodiruju i pogledi se sretnu.

– Zavisni smo od fizičkog kontakta sa drugima, kaže psiholog Martin Grunvald, koji vodi istraživačku laboratoriju na Univerzitetu u Lajpcigu.

– Samo preko takozvanih potpunih kontakt informacija uveravamo se da druga osoba zaista postoji, da je zaista tu. Ne možete toliko verovati drugim čulima, rekao je.

Ljudi su „sisari gnezda“, što znači da odrastamo uglavnom uz fizičke interakcije i shodno tome zavisimo od fizičkog kontakta sa drugima.

Moglo bi se tvrditi da je pozdravljanje šakom ili laktom takođe oblik dodira, ali Grunvald se ne slaže.

– To je potpuno drugačiji fizički osećaj, nije topao ni mekan, veoma je čvrst, koščat, kaže Grunvald.

Dolazim u miru

Za naučnika je iznenađujuće da su se takvi kompromisi tražili na početku pandemije i da se jednostavno nije odustalo od bilo kakvog fizičkog pozdrava.

– Sa socio-kulturološke tačke gledišta, rukovanje je znak „dolazim u miru“ i „nemam oružje“, kaže Grunvald.

Nekoliko meseci nakon što je izbila pandemija, britanski pevač Ronan Kiting žalio se na nedostatak dodira.

„Možda će biti manje vrućine… dobar stisak samo nešto znači“, rekao je.

Čak i posle dužeg vremenskog perioda, političari, pa čak i britanska kraljica Elizabeta, poslednjih nedelja su se rukovali sa entuzijazmom. Verovatno je mnogima poznat nedavni susret nemačkog kancelara Olafa Šolca i britanskog premijera Borisa Džonsona – jedan je želeo da se rukuje, a drugi je ispružio pesnicu.

Dozvoliti toliku intimnost je rizik, smatra bihejvioralni biolog Ime Gerke, dodajući da, iako ljudima nije potreban stisak ruke, potreban im je pozdrav koji znači da dolaze u miru.

„Moramo da budemo upoznati sa gestom da bi delovao umirujuće na nas“, kaže ona.

Zato se rukovanje vratilo. Znamo da je. Što je poznatiji, to nam daje veću sigurnost.

‘Bacio’ Italijanima, ‘bisou’ Francuzima

Još jedan gest je posebno čest, posebno u toplijim podnebljima – poljubac u obraz. I iako može izgledati potpuno avanturistički s obzirom na rizik od infekcije, ovaj običaj se takođe vratio.

Francuzi su se odavno vratili na pozdravljanje poljupcem „bisou“, dok Italijani polako ali sigurno ponovo otkrivaju svoja „bacanja“.

– Ako se ova rizična situacija dobro završi, smatramo da je prihvatljivo. Tako se stvaraju društvene veze, kaže Gerke.

Za neke je to malo previše blizu, posebno nakon dve godine razmišljanja o virusima, infekciji i socijalnoj distanci.

Fizičkim kontaktom istražujemo naše okruženje, kaže Grunvald, ukazujući na primer držanja bebe u naručju. „Tako je prihvaćeno u porodicu u društvo.

Rukovanje je uvek i kanal komunikacije, kaže Grunvald: „Moguće je osetiti stanje druge osobe.