Zašto predsednik i vlast svakodnevno plaše građane – objašnjava profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu

To za Danas kaže Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, komentarišući najave predsednika Srbije o strašnom scenariju koji nas čeka od jeseni.

Popadić kaže da je proizvodnja Spasitelja u funkciji izgradnje kulta ličnosti, koji se gradi i na drugim osnovama, recimo neprestanim divljenjem i hvalospevima upućenim Vođi.

– Izgleda mi kao da politički i marketinški savetnici, režiseri stvaranja kulta ličnosti, daju načelne smernice („veličajte ga i divite mu se u svakoj prilici“), a onda je konkretizovanje prepušteno  podanicima, što se završava ružnim i smešnim nadmetanjima u poltronstvu. Čini mi se da tako stoji stvar i kod izgradnje uloge spasitelja. Izgleda kao da savetnici aktuelne vlasti daju načelne smernice tipa „predstavite situaciju kao ozbiljnu, a njega kao onog koji najviše brine o narodu i koji ga jedini može spasiti“ – a da samim akterima prepuštaju da smisle detalje scenarija i da odglume svoje uloge. Jedino tako mogu objasniti preterivanja preko svake granice dobrog ukusa, nesuvislost i lošu glumu u takvim nastupima – navodi Popadić.

Kako ta gluma izgleda?

– Navodno, u svetskim krizama Vučić satima razgovara sa svetskim državnicima, svi respektuju njegovu mudrost i hrabrost. On nabavlja respiratore i podučava lekara kako da ih koriste, on rešava probleme sa nestašicama…Izjave su često tragikomične, poput one Vučićeve kritike neodgovornim Obrenovčanima za vreme poplava da „moji pratioci zajedno sa mnom (sic!) moraju da provaljuju u tuđe stanove i kuće i da ih stavimo u čamac“, skorašnje da je situacija toliko teška da se on premišlja da počne da svaki dan ide u crkvu da se moli Bogu ili naslova iz jednog tabloida „Vučić i Makron razgovaraju u 18 časova. Od ovog možda zavisi i sudbina planete“. Ali ovakvi primeri ne govore samo o Vućiću i ljudima na vlasti, već, na žalost, i o nama samima. Sve korak po korak, došli smo dotle da smo se navikli na situacije koje su nekad davno izazivale podsmeh i zgražanje kada smo ih prepoznavali u različitim diktaturama i despotijama čije smo narode sažaljevali.

Osim predsednika Srbije koji najavljuje nestašice enegrenata i hrane i drugi državni funkcioneri koriste iste metode. Skorašnje dojave o postavljenim bombama ministar policije je tumačio kao vrstu specijalnog i hibridnog rata protiv Srbije. Premijerka je nedavno kazala da pandemija koronavirusa sada izgleda kao „mačji kašalj“ u odnosu na ovo što sada živimo i što nam se sprema. Šta vlast ima od toga da građane drži u stalnom strahu?U kojoj meri je to na neki način njihova strategija da umanje odgovornost za spostvene propuste?

– Plašenje građana već dugo godina, i to kontinuirano, zauzima visoko mesto u političkoj agendi u Srbiji i kao da se za to iskoristi svaka pogodna prilika. Primera je bezbroj. Setimo se ranijih Vučićevih izjava, od pre desetak godina, o tome kako je Srbiju zadesila poplava biblijskih razmera i o mrtvim telima koja plivaju po Obrenovcu, pa onih na početku pandemije da će groblja biti premala i da nam se bliži Italijanski scenario, do najnovijih, ovogodišnjih Vučićevih izjava da nastupa kataklizma (!), da ovako teška situacija nije viđena od Drugog svetskog rata, i da će svakog dana biti sve gore. Da se uplašenim ljudima uspešnije vlada – to su znali i koristili vladari tokom čitave ljudske istorije. Uplašeni čovek „nije sasvim svoj“, naročito kada je taj strah hroničan i kada je to strah od opasnosti protiv koje je sam pojedinac nemoćan. Strah pasivizira i parališe ljude, skreće im pažnju sa drugih problema, prekriva druga osećanja (nepravde, besa, itd.) – sve to mogu biti planirane posledice širenja straha. Uplašeni čovek slabije razmišlja, povodljiviji je, lakše se konformira, spreman je da pristane na svašta, da se odrekne slobode i moralnih principa, ako ga to može osloboditi opasnosti.

Ali zbunjuje to što vlast konstantno šalje kontradiktorne poruke preko medija. Od „najsmešnijeg virusa“ do kataklizmičnog scenarija sa kovidom, da hrane ima dovoljno, ali i da hrane neće biti…

– Politika upravljanja strahom zahteva i njegovo doziranje, da strah ne bi prešao u paniku. Panika čini ljude iracionalnim i nepredvidljivim i njima se onda teško može upravljati. Pošto je zastrašivanje obično toliko grubo da izazove paniku, obično slede podjednako besmislena i preterana umirivanja da je sve u najboljem redu. Ako ustreba, govorilo nam se, Srbija za par meseci može da napravi vakcinu protiv virusa. Kada su se ljudi uznemirili nagoveštajima nestašica životnih namirnica, umirivani su fotografijama namirnica u lagerima oveće prodavnice. I uopšte, kada poruke ne služe istinitom informisanju već dnevnopolitičkim motivima, prirodno je da budu promenljive, pa i kontradiktorne.

Deo građana nema poverenje u vlast, ali mnogi od njih takođe strahuju od nadolazeće krize. Drugim rečima, te negativne poruke se „primaju“ u stanovništu.

– Ako uverenje da je svet ispunjen opasnostima i neprijateljima od kojih je Vođa jedina zaštita faktički degradira onoga koji u to veruje, ugrožava mu mentalno zdravlje i racionalno suđenje, paradoksalno je da je vlast najuspešnija u namernom degradiranju vlastitih glasača, jer oni im najviše veruju. Ali probleme, naravno, imaju i oni koji nemaju poverenja u vlast. U krizama kakve su trenutne, izazvane pandemijom i ratom u Ukrajini, nije pitanje da li postoji realna opasnost već kolika je, šta je od onoga što se u medijima plasira istina, a šta laž i da li država može da se sa krizom izbori. Pretpostavljam da oni koji najviše veruju vlasti najviše osciliraju, čak i na dnevnom nivou, između panike i uverenosti da će piloti naš avion sigurnom rukom voditi kroz nevreme. Kod onih koji ne veruju u vlast, mislim da je prisutna konstantna zabnja za sebe i za celo društvo, oličena u pitanju: „Ima li pilota u avionu?“.

Premijerka tvrdi da je na primeru pandemije Srbija pokazala da ume da upravlja krizama. Rekli bismo da je bilo sve suprotno od toga.

– Srbija je pokazala nešto drugo – kako se krize mogu instrumentalizovati zarad učvršćivanja vlasti. Što se nekog upravljanja krizom tiče, mere koje je država donosila oscilirale su od ekstremno strogih do skoro nikakvih, jasna strategija nije postojala, pa se sve završilo porukom da država građanima nije ni otac, ni majka, već da svako treba da je sam sebi krizni štab, i tako je na žalost, ostalo sve do danas. I zaista, svako se snalazi kako zna i ume, a broj umrlih i krivci za ovakvo „uspešno“ upravljanje krizom ostaće izgleda zauvek nepoznati.

Kako se iz ugla profesije kojom se bavite upravlja krizom?

– Uspešnost nošenja sa kriznim situacijama izgrađuje se dugo pre same krize. Pre svega, organizovanjem i dokazanom kompetentnošću institucija, da bi javnost imala poverenje u sposobnost onih koji krizu rešavaju. Javnost zaista treba da dobija pravovremene i tačne informacije, ali ona treba da veruje da su te informacije zaista tačne. Bojim se da dobar deo građana, na osnovu iskustva u sličnim kriznim situacijama, niti veruje da su ljudi na ključnim pozicijama dovoljno kompetentni da se nose sa iole ozbiljnom krizom, niti veruje da su informacije koje im se serviraju istinite. To se pokazalo i prilikom raspada SFRJ i prilikom kriza kakve su bile poplave i pandemija, pa zašto bi, moram zabrinuto da se zapitam, ovaj put bilo drugačije.

Srbija okružena neprijateljima

– Do sada smo najviše govorili o strahu u krizama kakve su prirodne opasnosti tipa poplava i pandemija. Ali postoji i strah od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja koji se bez prekida uzgaja. I ovaj oblik političke manipulacije postoji otkad je sveta i veka. Neprijatelji služe da se na njih svali odgovornost za sve moguće neuspehe i za vlastitu nesposobnost i da homogenizuju vlastitu grupu. I ova upotreba straha je kod nas prepoznatljiva na svakodnevnom nivou. Svako ko veruje političarima i tabloidima mora da poveruje i da smo mi zemlja okružena brojnim neprijateljima, mnogi nas mrze i rade protiv nas, i oni od kojih to najmanje očekujemo, pa su eto i Novaka Đokovića utamničili u Austraiji zato što je Srbin. I opet se u tom kontekstu pojavljuje figura Spasitelja, onog koji nas od svih tih neprijatelja štiti uprkos tome što time i sebe izlaže opasnosti. On nam je jedina zaštita od neprijatelja, od onih skrivenih koji planiraju atentate na predsednika, pa do onih već provaljenih koji rade i protiv nas i protiv Vođe, kao što su opozicija, tajkuni, strani plaćenici – komentariše profesor Popadić.

Kriza i autoritarni režimi

– Upravljanje strahom je bila prepoznatljiva odlika Trampove vladavine. Setimo se i Tonija Blera koji je na politici izazivanja straha (putem laži i dezinformacija) dobio podršku britanskih građana za rat u Iraku. Verovatno u ovom kontekstu nije nebitno što Bler slovi za dugogodišnjeg Vučićevog savetnika. Strahom se najlakše manipuliše u krizama. Florian Biber je u nedavno objavljenoj knjizi „Uspon autoritarizma na Zapadnom Balkanu“ naveo čitav niz primera kako autoritarni režimi na Balkanu proizvode krize da bi učvrstile svoju vlast. A ako se pojavi realna, a ne proizvedena kriza, izgleda kao da glavno pitanje koju ljudi na vlasti sebi postavljaju nije kako krizu što uspešnije rešiti, već kako je što efikasnije iskoristiti za učvršćivanje vlasti. Sve drugo je u drugom planu – kaže Dragan Popadić.