Zašto pričamo sami sa sobom i koliko je to zdravo?

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Moze se to i kraće reći:
   Kad pričaš sam sa sobom(u ljutnji,besu,nezadovoljstvu,tugovanju)to je ok i poželjno.
   Kad razgovaraš sa „nekim društvom u glavi“…e to nije dobro.
   Pozdrav svim samopričalicama,živi bili.

2. Ko je taj „Ja“, gde je?

   Da li sam „Ja“ telo? Nisam, telo je 100kg mesa sa kostima. Telo je ono što jedem i pijem i dišem, od toga je napravljeno, i u to će se vratiti…

   Da li sam „Ja“ nešto kao „pilot“ koji upravlja tim telom? Ako jesam – gde sam? Jer smo već ustanovili niti sam telo niti sam u telu…

   U stvari, kad krenem da proveravam sve što mislim da sam „Ja“, onda za svaku stvar vidim da – to nisam Ja. Nisam telo, nisam ime & prezime, nisam adresa, nisam JMBG, nisam „moj auto“, „moj stan“; nisam diplomac XYZ škole, nisam ove misli, ideje, uverenja – sve sam to „pozajmio“ iz okoline i za sve se čvrsto držim kao davljenik za pregršt slame, i samo zbog tog grčevitog držanja sva ta „slama“ deluje kao da sam Ja. Ono što Ja stvarno jesam, je ono što ostane kada svu tu slamu pustim da otpliva svojim putem…

   Kada odbacim sve to što nisam Ja, šta ostane? Ostaje isto ono što ostane kad raskupusamo kupus i poslednji list bacimo u đubre – praznina.

3. Razgovor sa samim sobom je ne samo zdrav vec mislim i neizbezan ako mislimo zdravo. Ali ne na glas covece. Osim, na primer, kad verujes nekom pa te taj namagarci a ti onda izvredjas i ispsujes sebe na glas za sve pare.

4. Za mene je svakodnevno rekapituliranje aktuelnih dogadjaja i dozivljaja kao i njihovo uporedjivanje sa ranijim iskustvima, moj razgovor „sam sa sobom“. Osim toga postoje i dve grupe ljudi koji idu po ulici i razgovaraju sa imaginarnim sagovornikom, gestikulisu rukama i nogama, svadjaju se i nesto nekome uporno dokazuju. Jedna grupa tih ljudi su psihijatrijski slucajevi, a druga grupa su vlasnici mobilnih telefona.