Zašto se pre 20 godina Biljana Srbljanović pridružila Otporu?

„Mislim da ja ne bih mogla da izađem na kraj sa svojom savešću, ako bih se pravila da ne vidim da je student dramaturgije sa prve godine uhapšen na pijaci dok je letio letke. Mi naravno ne želimo da utičemo na studente, niti da njima namećemo sopstvene metode borbe, ali možemo stati u prvi red ispred njih, i u metaforičkom i svakom drugom smislu, pa ako njih tuku, neka prvo tuku nas pa njih… Moje učešće u štrajku je pre svega ličan gest“.

Na novinarsku konstataciju da je u vreme građanskih protesta na Platou bilo brojnije prisustvo intelektualaca, stvaralaca, glumaca… imala je drugačiji sud.

„Intelektualci reaguju kao i do sada. Samo su se reči malo potrošile. Šta više novo ima da se kaže? Ali, rekla bih da je njihov broj još veći, ako uzmemo u obzir da se čak i Dobrica Ćosić odlučio da pristupi Otporu, što nije dobro za Otpor, ali govori nešto o promeni.. Čak i kod te vrste inteligencije sazrela je odluka da je došao kraj, da je vreme da se pređe na ovu stranu…“

Na istom mestu, autorka tekstova za više pozorišnih hit predstava pohvalila je pobunu manjih sredina, konstatujući „stigao je red i na njih da otprašinare ono što smo mi (u Beogradu) otprašinarili odavno, i da se razočaraju kao što smo se mi razočarali“, dok je za opoziciju imala reči kritike.

„Činjenica je da je zatajila opozicija, koja je na najnižem stupnju sada otkako postoji. Malo nam je svima dosta kompromisa, ne samo njihovih, nego i naših. I ja prva, koja stalno izlazim na demonstracije, pravim užasne kompromise sa sobom. Mene ne zanima miting koji počinje sa „Bože pravde“, ja neću mitinge na kojima nam se obraćaju sa „Pomoz bog, junaci“ ili „Srećne vam rane“, meni nema mesta na tom mitingu, a opet pravim jedan krupan kompromis za sebe lično i opet idem i kažem, pa dobro, nema veze“.

Kandidatkinja Liberalno-demokratske partije za mesto gradonačelnika Beograda 2008. godine, lična odstupanja objasnila je i na primeru pristupanja Otporu.

„Šta ću u istoj organizaciji sa Dobricom Ćosićem, to je ontološka nepravda, šta ću ja u organizaciji koja se i dalje savetuje sa Srpskom pravoslavnom crkvom…? Onda s sdruge strane kažem, dobro to su deca koja su ugrožena, koja su ipak hrabra, ipak se bore, imamo najširi zajednički imenitelj i napravim kompromis… Ipak, to nisu samo studenti. Čini mi se da je Otpor dovoljno širok da možemo i ja i Dobrica Ćosić da se nađemo tu negde, u najširoj, najlabavijoj konfederaciji…“

Zanimljivo je bilo i poređenje ustrojstva i snage otporaša i opozicionara iz usta prve kume Parade ponosa u srpskoj prestonici.

„Zato što ih je mnogo i različiti su, njih nije lako korumpirati. Za razliku od opozicije, gde je dovoljno tresnuti ciglom predsednika ili mu ponuditi parking placeve ili keš i završio si s tim čovekom i sa eventualno pet-šest žena, braće okolo; ima u opoziciji i onih tvrđih u moralnom smislu, ali su oni marginalni u smislu vlasti. Kod Otpora je drugačije, njih hapse kao zečeve, gone kao pse, ali ne mogu tako lako da rasture stvar iznutra, kao što inače rešavaju, tako što Milošević uvek naže svog „Čoveka iz Rija“…

Dve decenije posle, obožavana i(li) po blatu provlačena, redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i članica Saveta za kreativne industrije predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić ima i dalje stav o svemu. Ne preza da ga iznese i ne libi se verbalnih obračuna sa neistomišljenicima s obe strane „duge“.

„Nismo dužni da svi budemo na gomili… Da prostor uopšte dobijaju ljudi koji samo ako započnu rečenicu sa “Ua, Vučić”, posle mogu da kažu i najgnusniju stvar, a da je odgovor na to da se opozicija praktično isteruje iz Skupštine, da joj se zatvara medijski prostor i desetkuje i uništava do kraja, to je ono što će nas unazaditi kao društvo…”.

Izradu sadržaja podržala Ambasada SAD u okviru projekta “Digitalizacija arhive Danasa”. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.