Zašto se u obrazovnim ustanovama ne govori o problemu seksualnog nasilja

Brojne inicijative uvek su se završavale obećanjima nadležnih da to tome tek treba da se razgovara, da se mora videti gde bi se sadržaji iz seksualnog obrazovanja „uglavili“ jer su rasporedi časova osnovaca i srednjoškolaca „prebukirani“, ali je generalno preovladao stav da nije potrebno uvođenje posebnog predmeta već da je najdelotvornije da se o ovoj temi govori kroz vannastavne aktivnosti.

Predlozi za uvođenje seksualnog obrazovanja u škole najčešće su bili motivisani namerom da se spreče rizična ponašanja mladih i maloletničke trudnoće, ali je u drugom planu ostala potreba da se deca još od najranijeg uzrasta upoznaju sa problemom seksualnog nasilja.

Poslednji pokušaj da se o tome otvoreno progovori, ne samo u školama već i u vrtićima, prošao je neslavno.

Ministarstvo prosvete je u saradnji sa Incest trauma centrom 2017. godine promovisalo „Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom“, namenjene vrtićima, osnovnim i srednjim školama u Srbiji, koji, kako je objašnjeno, obezbeđuju znanja o prepoznavanju i reagovanju na seksualno nasilje, o sprečavanju seksualnog nasilja i intervenciji koju je neophodno preduzeti kad dete obelodani da je tome izloženo.

Međutim, publikacije su se ubrzo našle na udaru dela javnosti, koja je tvrdila da se njima na mala vrata uvodi seksualno obrazovanje u obdaništa i škole, da se deca podstiču na homoseksualne odnose, da su sadržaji Obrazovnih paketa neprimereni uzrastu, suprotni našoj tradiciji, da zadiru u porodične odnose…

Posebno je bio sporan deo iz priručnika za predškolske ustanove, namenjen deci od tri do pet godina, u kojem se, po mišljenju kritičara, pojam dodirivanja koristi prvenstveno u seksualnom smislu. Javnost je negodovala i zbog tvrdnje da je porodica najopasnije mesto u modernom društvu.

S druge strane, autori publikacija su ukazali da su Obrazovni paketi nastali kao proizvod prve Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u našoj zemlji, rađene tokom školske 2014/2015. godine.

Ona je pokazala veoma zabrinjavajuće podatke da na uzrastu od 10 do 18 godina u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje četiri deteta koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja, a da od dve trećine dece koja ispričaju šta im se dogodilo, više od polovine odraslih kojima su se poverili ne preduzme ništa.

Ministarstvo je pod pritiskom javnosti povuklo ove publikacije i najavilo da će ih korigovati, ali od toga nije bilo ništa.

Na pitanje zašto škola izbegava da otvoreno progovori o seksualnom nasilju, Dragan Popadić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže:

– Nasilje je zloupotreba moći. Nasiljem se moć nameće i demonstrira. Seksualno nasilje je ekstreman slučaj takve demonstracije moći. O njegovom prepoznavanju i pravovremenom reagovanju se, na žalost, ne govori u okviru školskih programa zato što takav razgovor nužno otvara niz drugih tema koje se smatraju osetljivim i sa kojima tradicionalna patrijarhalna društva kakvo je naše ne znaju kako da se nose – ocenjuje za Danas Popadić, koji se dugi niz godina bavio temom nasilja u školama.

On kaže da je nemoguće apstraktno govoriti o seksualnom nasilju, a ne govoriti o seksualnim odnosima i seksualnoj patologiji. Nemoguće je, dodaje, „odseći“ seksualno nasilje od drugih oblika društvenog nasilja o kojima bi se najradije ćutalo i od drugih zloupotreba moći koje je najbolje ne dirati, smatra naš sagovornik.

– Činjenica je da tolerisanje seksualnog nasilja i nespremnost da se ono uvek prepozna i osudi, a onda i nespremnost žrtava da o svom iskustvu progovore, ima korene u prihvatanju odnosa među polovima koji se zasnivaju na diskriminaciji žena.  Ne može se pričati o seksualnom nasilju, a da se takvi odnosi ne problematizuju i pokažu se kao jedan vid nasilja – navodi Popadić.

Ako posmatramo ono što piše na papiru, u školama se o nasilju govori. Pored časova redovne nastave za to su predviđene vannastavne aktivnosti, kao i časovi odeljenjskog starešine, ali praksa pokazuje da oni uglavnom služe za rešavanje konflikata među đacima. Ministarstvo je donelo i poseban Pravilnik o postupanju ustanova na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje, u kome je opisano šta se pod kojim tipom nasilja podrazumeva (uključujući i seksualno) i kako obrazovno-vaspitne ustanove da reaguju u slučaju da se ono dogodi.

Teme o nasilju, rodu, stereotipima, diskriminaciji… najviše su prisutne u programima građanskog vaspitanja (GV), ali o tome nisu upoznati svi učenici u Srbiji, jer građansko vaspitanje nije obavezan predmet već đaci mogu da se opredele ili za njega, ili za versku nastavu.

U programima GV od petog do osmog razreda postoji tematska celina koja se bavi pitanjima rodne (ne)ravnopravnosti, u okviru koje se govori o rodnim razlikama kao osnovi neravnoteže moći, zloupotrebi moći nasilnika,  karakteristikama osobe koja vrši nasilje, koja je izložena nasilju ili koja mu svedoči. Takođe se pominju i mere zaštite od rodno zasnovanog nasilja.

U programu GV za gimanzije u prvom razredu se obrađuje tema „Bezbednost mladih“, a u ishodima (definišu šta učenik na kraju razreda treba da zna) piše da će „učenik biti u stanju da prepozna pojave koje ugrožavaju bezbednost mladih, da povezuje ugrožavanje prava mladih sa ugrožavanjem njihove bezbednosti, proceni kada mu treba pomoć jer mu je ugrožena bezbednost i zna kome da se obrati i da se ponaša na način kojim se ne ugrožavaju ni sopstvena, ni tuđa bezbednost“.

U priručnicima, koji su urađeni kao pomoć nastavnicima građanskog vaspitanja u realizaciji refomisanih programa, objašnjeni su pojmovi identitet, pol, rod, rodna ravnopravnost, rodno zasnovano nasilje, rodni stereotipi i predrasude, rodno zasnovana diskriminacija, seksizam, seksualna objektivizacija, seksualno zlostavljanje…

Deo sadržaja u predmetu psihologija takođe su posvećeni temi nasilja, njegovom prepoznavanju i reagovanju, a u uputstvu za realizaciju programa se, između ostalog, navodi da „upoznavanje učenika sa karakteristikama nasilnog ponašanja (agresivnost, dominacija, manipulacija, impulsivnost, netolerancija, koristoljublje, kontrola…), i osoba koje trpe nasilje (slabo samopoštovanje, uplašenost, oprez, osetljivost, povlačenje…), ima za cilj da ih ojača u prepoznavanju te pojave i izgradnji stava nulte tolerancije na nasilje“.

Podrška glumicama

Nastavnici i saradnici Filozofskog fakulteta u Beogradu pružaju bezrezervnu podršku mladim ženama koje su pokrenule krivični postupak protiv seksualnog nasilja kojem su bile izložene u školi glume, navodi se u saopštenju tog fakulteta.

Oni su se zahvalili tim mladim ženama na činu za koji je potrebna ogromna hrabrost u ime celog društva, jer je njihov postupak pokrenuo dugo čekane promene u pravcu sprečavanja i zaštite od seksualnog nasilja, posebno u obrazovnim institucijama u Srbiji i u regionu.