Zašto se uči od loših? 1Foto: Danas/Nina Čolić

Dani za ekskurzije. Dani za razmišljanje o maloj ili velikoj maturi. Sve to bi trebalo da budu teme za razmišljanje osnovaca ili srednjoškolaca. Da sa njima planove kuju učitelji, nastavnici, profesori… Da u kreiranju odela, haljina i košulja učestvuju roditelji, sestre i braća. Tako bi trebalo da bude. U Srbiji, našoj Srbiji juče, danas, sutra nije tako.

Srbija, ali i region, Evropa i svet, užasnuti su onim što se dogodilo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Štaviše, i sama reč užasnuti blag je termin za ono što je dovelo da se ugasi osam dečjih života, da na radnom mestu strada čovek koji je brinuo o toj istoj deci. Da se na meti nađe i nastavnica. I sve to od ruke – deteta.

Šta nam se to dešava? Kakvo je to vreme došlo? Ko je kriv, ko je odgovoran? Da li je moralo sve da se spreči? Pitanja „mali milion“ a do odgovora, onog pravog, da li ćemo i dokle, da budemo nemi posmatrači tragičnih dešavanja, izvesno je nema na vidiku. Za sada. Zar se u naše živote ušunjalo ili je odavno prisutno toliko zlo da su deca zaista počela da vitlaju revolvere? Gde se dedoše sve one igre i igrice koje su nas činile srećnima.

Gde su sva ona uživanja u kojima su se deca nekada nadmetala ko će dalje da skoči, ko će brže da stigne do cilja, ko će na asfaltu ili prašnjavom putu iscrta lepše srce ili „Čiča Glišu“, mesec ili sunce…

Crtali smo i oblake i sunce. Danas je takvo vreme da su oblaci tmurni, totalno namrgođeni, kao i da su i oni ljuti na sve nas.

Dečja igra i dečja graja bili su uvek nešto čemu smo se divili, često nastojali da uživamo u nestašlucima najmlađih.

Da, nestašlucima, a pod time su se  podrazumevala pentranja po voćkama, upad u vinograd. I sve to bez pištolja. Daleko bilo. A danas?

Zašto je došlo ovo suludo vreme u kojem se mladi naraštaj više interesuje za oružje nego za sport. Za nasilje umesto za odlazak u pozorište. Za agresivnost, a ne za igru. Zašto je potrebno da se prihvata činjenje nekih likova koji nikada i nigde ne bi trebalo da budu uzor. Zašto se uči od loših? Zar, pobogu, nemamo dovoljno velikih i uzornih da od njih „krademo“ njihove uspehe?

Zar nemamo jednog Novaka Đokovića, zar nemamo glumce, sportiste, naučnike od kojih valja uštinuti nešto i na tome pokušati izgraditi sebe, možda ne toliko uspešnog, ali se bar primaći istima. Kreirati put uspeha, a ne tumarati stazama koje vode u stranputicu, u probleme, nanošenje patnje i bola drugima?

Ko zna koliko puta se poslednjih dana čulo zašto je dečak od 13-14 godina izabrao ovaj put kojim se ne ide? Zagrljen sa svojim vršnjacima, držeći se za ruku sa drugaricom iz klupe i sa razmišljanjem kako ovaj svet treba i mora da izgleda mnogo, mnogo lepše. Drugačije. Daleko od svakog rijalitija, šunda, od svake vrste nasilja.

Kako do tog cilja? Od nas samih. Svi moramo da budemo u jednom timu. Da se ne delimo na naše i njihove. Da jedni nisu plavi, drugi žuti, treći crveni. Da kreiramo društvo u kojem se neće dešavati ono što je uznemirilo Srbiju pre nekoliko dana. Da pokušamo da nešto uradimo. Dok još nije kasno.

Autor je bivši novinar „Sporta“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari